ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
III. Ширење хришћанства
1. Плодови рада апостола, њихових сарадника и настављача јесу да је већ у II в. било хришћанских општина у свима крајевима римске државе. Особито их налазимо по обалама Средоземног мора, одакле вера захвата дубље у провинције, па и преко државних граница. Нарочито је напредовало хришћанство у проконзуларној Африци (Картагина).
Но, хришћанство није разношено у свет само мисионарском проповеђу. У местима где је било већ посејано ширио га је пример крштених. Даље, робови, занатлије, трговци, војници и други „покретни свет“ разносили су хришћанство где год су доспели.
2. У првим вековима хвата хришћанство корена поглавито у областима где се говори грчки. И у престоници, у Риму, где од почетка постоји знаменита хришћанска општина, јесте та општина углавном грчка. – Претежно примају у овом времену хришћанство сиромашнији и нижи друштвени слојеви, али има хришћана и међу вишима и имућнијима. Првобитно је хришћанство градска религија и већи градови, као средишта културе и свих других покрета, шире га у мање и у своја околна села.
3. У хришћанску заједницу се ступало примањем тајне крштења. Што даље, све се више пазило на то, да се будући чланови цркве што боље спреме за крштење. Поучавани су у вери и васпитавани у моралном животу. „Појединим хришћанима је давана дужност да пазе како живе и шта раде они, који хоће к њима да пређу, па да онда тај прелаз некима спрече… а друге да вољно приме, те да их из дана у дан све више поправљају“ (Ориген). То претходно васпитање за веру јесте катихуменат. – Само на тај начин се могла црква очувати да у њу не продру незнабожачке нарави. – Катихуменске поуке, које су држане ваљда у сваком већем граду, развијене су постепено у праве велике школе хришћанске науке и васпитања (Александрија).
Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77
Кључне речи: ГРИГОРИЈЕ Микић