НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
в) Гоњења хришћана
 
1. Прво гоњење за које знамо било је у Риму 64. године за цара Нерона. Како видимо из Тацитових Анала (XV. 44) на хришћане није тада предузета хајка због вере, него због тобожњег злочина. Те је године изгорео велики део Рима, а у народу је пала сумња на Нерона да је он подметнуо тај пожар. Нерон је збацио сумњу са себе на „људе, који су били омражени због злих дела и које је народ звао хришћанима“. Изгледа да су Јевреји учествовали у томе сумњичењу. Хришћани су извођени у циркусу пред звери, замотавани су у кучине и катран и паљени као буктиње или као приказивачи у митолошким представама. Са хришћанима је тако нечовечно поступано да их је почео жалити и сам народ који их је иначе мрзео. Том приликом су погинули апостоли Петар и Павле.
2. За време владавине цара Трајана (98-117) власти разликују хришћане од Јевреја и сматрају и саму њихову веру (nomen ipsum) за преступ против реда у држави, без обзира на то да ли су иначе мирни и поштени грађани. Када је Трајан (99. г.) издао свој Закон против хетерија – тајних удружења, почео је Плиније Млађи, наместник у малоазијској покрајини Витинији, да тај закон примењује и на хришћанску цркву као тајно друштво. Како је у Витинији било врло много хришћана, Плиније, да се не би у кажњавању пребацио, пошаље Трајану извештај о свом дотадашњем поступању и затражи даља упутства. Из његовог писма се види да је хришћане кажњавао смрћу, ако нису хтели да се на три позива одрекну своје вере. Даље, сматрао је за довољан доказ да неко није хришћанин ако је у судници принео жртву пред владаревим ликом и ако је хулио на Христа. Осим тога каже да је мучио две девојке, не би ли од њих дознао праву истину о хришћанима, али није нашао ништа осим претераног празноверја. При крају се тужи да се „та зараза“ раширила не само по градовима, него и по селима и да има хришћана у свим сталежима.
Трајан је на то писмо издао кратко и јасно упутство којим је ублажио за хришћане свој Закон о хетеријама. Наредио је да хришћане не треба нарочито тражити; ко је тужен да је хришћанин и то му се докаже, нека се казни; тужбе без потписа не треба примати; ко принесе жртву, да му буде просто, иначе да се погуби. Тога упутства су се власти држале до III века. У овом гоњењу изведен је у Колосеуму пред звери Игњатије Богоносац, епископ антиохијски, а Климент римски је прогнан у Херзон на Криму.
3. Марку Аурелију, цару филозофу (161-168), изгледало је хришћанство као нека глупост, која се може само жалити. Хришћанску храброст у мучењима сматрао је за тврдоглаво и кажњиво противљење цару и држави. Његову су владавину пратила многа зла у држави због којих је пагански народ био јако огорчен на хришћане. Прогонио их је као и све нове вере које су се тада много шириле. Гоњења је било нарочито у Галији и Малој Азији. За његове владе је погинуо у Риму Јустин филозоф са доста својих ученика.
4. Под владарима из куће Севера било је за хришћане сношљиво стање. Нарочито за Александра (222-235), за кога је забележено да је трпео хришћане, штавише да је имао у двору лик Христов и да је на зидове свога двора исписао неке Христове речи, нпр. „Што не желиш себи, не чини другоме“. Забележено је за њега и то да су га убили војници на Рајни, између осталога и зато што је био „слуга хришћана“.
5. Око 250. године било је хришћанство већ тако јако, да је држава стајала пред одлуком или да га прими или да га за свагда уништи. Цар Деције Трајан одлучио се за ово друго. Он је владао свега две године (249-251), али је за то кратко време гонио хришћане као нико дотле. Његово гоњење јесте прво смишљено и опште гоњење. Издао је 250. године наредбу властима да позову на жртвовање сваког појединог хришћанина као и оне који су сумњиви да су хришћани. Упорни да се муче глађу и жеђу и затим да се убијају, а онима који побегну да се одузме имање. Његова наредба је заиста савесно испуњавана и по градовима и по селима, о чему сведоче неких двадесет очуваних записника.
Гоњење хришћана под Децијевим наследником царом Валеријаном јесте наставак Децијева гоњења. Валеријан је убијао поглавито чланове јерархије, хришћане из виших сталежа и царске чиновнике. Забранио је под смртном казном скупове на гробљима и по катакомбама. У том гоњењу је погинуо Кипријан, епископ картагински, који се за Деција био склонио и из свога скровишта управљао својом општином.
Децијево гоњење је умногоме успело. Тада је било много хришћана који нису били кадри да поднесу за љубав свога уверења ни неугодности, а камоли смрт. Неки су се на мукама одрекли вере, а неки су „падали и не ступивши у борбу“. Тих хришћана који су пали (lapsi) било је много и деле се на групе. Једни су принели жртву боговима – sacrificati, други тамјан цару – thurificati; libellatici уопште нису принели жртве, али су подмитили чиновнике и добили потврду да су обавили што од њих тражи царска наредба; ту спадају и acta facientes, они су за новац прокријумчарили своја имена у списак хришћана који су већ жртвовали. Proditores – издајице су били они који су проказивали своје хришћанске другове и предавали свете књиге да се спале. То отпадништво се тумачи тиме, што је морална снага код многих хришћана ослабила у дугом миру који су уживали пре Децијеве владавине. Иначе су прилике у којима се одиграло ово гоњење већ друкчије него што су биле раније: нехришћански народ је постао равнодушан, јер се са хришћанима већ боље упознао и на њих навикао.
После тога настаје мир и траје неких четрдесет година. За то време се хришћанство шири особито у вишим друштвеним круговима – међу чиновницима и официрима. И у самом двору цара Диоклецијана има хришћана (царица Приска и принцеза Валерија).
6. Последње гоњење хришћана које је обухватило целу државу отпочело је за владе цара Диоклецијана (284-305). У том гоњењу је коначно решена борба државе са хришћанима. Тај велики државник, који је преуредио државу и спасао је од расула, дуго времена није дирао хришћане да би на миру учврстио државу и свој престо. Но као владар за чије време је дошао до врхунца божански култ цара и који се дао верски поштовати као „Јупитеров син“, морао је на крају и он доћи у сукоб са хришћанством. Подстрекач у гоњењу био му је зет, цезар Галерије. Први едикт против хришћана издао је Диоклецијан 303. године. Наредио је да се до темеља поруше хришћански храмови. Први је пао у престоници Никомидији. Даље је наредио да се покупе и спале хришћанске књиге које су и дотле потпадале под Закон о врачарским књигама; да се отпусте из службе чиновници хришћани, грађани да изгубе своја грађанска права, а робови и наду на ослобођење; у истрази да се сви без разлике бацају на муке.
Из тих наредби видимо колико је хришћанство напредовало раније и колику је слободу уживало за време мира. Војску је чистио од хришћана цезар Галерије. Свеопште прогањање је почело тек на четврти едикт 304. године. Захватило је скоро целу државу. Читава места и насеља су опустошена, а становници посечени. Када је 305. године Диоклецијан сишао са престола и Галерије постао владар, отпочео је на истоку опет прави покољ хришћана. Тако је трајало четири године. Када је већ и самим властима изгледало да је сувише убијања, изашла је наредба да се хришћанима копају очи и да им се осакати једна нога. „Због тога безбожничког човекољубља тако многим људима је мачем ископано, а затим усијаним железом испаљено једно око (десно), или убогаљена нога, да им се никако не може знати броја.“ Тада је Галерије пао у тешку болест, те је у смртном страху са своја два сувладара издао 311. године едикт верске трпељивости. За све то страшно време били су хришћани донекле на миру у Шпанији, Галији и Британији где је владао цезар Констанције Хлор и затим његов син Константин. Држава је, дакле, коначно попустила.
За време Диоклецијаново погубљен је војни трибун св. Георгије. У Сирмијуму (Срем. Митровица), који је био и престоница Диоклецијанова, погинуо је млади епископ Иринеј, његов ђакон Димитрије и пет девојака „чија имена зна Бог“, како каже стари запис. Ту је удављено и пет фрушкогорских каменорезаца, који нису хтели да исклешу цару кип једног бога, и још 40 мученика.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *