НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
VIII. Хришћанска књижевност
 
1) Најстарији споменик хришћанске писмености јесте Св. писмо Новога завета. Нови завет садржи: четири јеванђеља (описи живота и рада Спаситељева) од св. Матеја, Марка, Луке и Јована; Дела апостолска описано од св. Луке; писма или посланице апостола хришћанима уопште или некој хришћанској општини или особи, у којима се расправљају питања која се тичу нарочито њих и – Апокалипса у којој св. Јован Богослов говори своје визије о будућности цркве. – Сваки тај део постао је посебно и налазио се код појединих општина или особа, док их није црква скупила у један зборник. Тај посао је завршен у IV веку. – Нови завет је писан грчким језиком, но не књижевним него пучким, са много варваризама. Већ у првом веку се појављују неки списи, по облику и садржини слични апостолскима, но које нису апостоли писали. Такви се списи зову апокрифи (Петрово јеванђеље и др.).
2. Први црквени писци после апостола јесу неки њихови ученици који су уз њих и после њих ширили хришћанство. То су: Игњатије Богоносац, епископ антиохијски, Варнава, сарадник ап. Павла, Климент, епископ римски и Поликарп из Смирне. Њих називамо апостолским мужевима. Списи који су од њих остали јесу посланице. Сви су апостолски мужеви изгинули.
3. По старости пада у доба апостолских мужева, ако не и пре њих, један за историју необично важан спис: Учење дванаесторице апостола, који је пронађен тек 1883. године. Потиче из првога века, писан је грчки и зове се кратко „Дидахи“. У њему су упутства како да се обавља литургија односно причешће и неке тајне, нарочито крштење. Затим долазе упутства за црквени поредак.
4. Осим сукоба са државном силом, имало је хришћанство да издржи борбу и са својим ученим непријатељима – филозофима. И у једној и у другој борби развила се једна посебна грана књижевности: апологетска – бранилачка – књижевност. Апологети су они, за прво време ретки хришћани, који су били упућени у филозофију, те су били способни да прихвате књижевну борбу са непријатељима своје вере и да иступе пред властима. Њихови списи се зову апологије. Упућени су владару и сенату од којих траже правичност, или образованом свету који је рђаво обавештен о хришћанима и хришћанској вери.
а) Међу апологетима један је од најважнијих Јустин филозоф и мученик. По рођењу је био незнабожац из Сихема у Палестини. После опсежних студија привуче његову пажњу живот хришћана и њихов начин умирања. Почео је да проучава хришћанске списе, уверио се да је хришћанство божанског порекла и постао је искрен и борбен хришћанин. Имао је у Риму своју школу. Ту га је један противник, учитељ филозофије, довео пред суд те је због вере погубљен.
Главни списи Јустина филозофа су његове две Апологије упућене цару Антонину Пију и цару филозофу Марку Аурелију. Док су неки апологети потцењивали и велике филозофе, Јустин поступа друкчије. Он покушава да начини мост између грчке филозофије и хришћанске вере. Зато показује да су велики филозофи наслућивали оне истине које су у хришћанској вери јасне сваком детету. И судбина тих великих филозофа је слична хришћанској, јер су нпр. и Сократа прогањали као безбожника који не признаје државне богове. Иначе, правдајући хришћански живот који је био под сумњом, износи начин њихова богослужења и живота и тврди да држава не може пожелети бољих поданика од хришћана.
б) Други велики апологет јесте Тертулијан из Картаге, презвитер у свом родном граду. Његови списи сведоче да је био добро упућен у филозофију и правне науке и да је био окретан адвокат. Пише смело и са иронијом. Чуди се недоследности судова, који муче злочинце што неће да признају, а хришћане опет муче зато што су признали.
Међу апологетима истиче се још Аристид, филозоф из Атине, који је написао до сада најстарију познату апологију цару Антонину Пију. Затим Татијан и Тертулијанов ученик Кипријан, епископ картагински и потоњи мученик.
5. За хришћанску књижевност учинила је врло много Катихетска школа у Александрији. Тај град је и пре хришћанства био важно средиште културе. Ту је преведен Стари завет на грчки. Александријски су хришћани такође прихватили науку да би се успешније борили са својим противницима. Развили су у Александрији своју школу за катихумене до степена високе филозофске школе. У њу су долазили и нехришћани да се образују. У II веку је знаменит учитељ те школе Пантен, а затим Климент Александријски. Но човек са чијим именом је та школа у најтешњој вези јесте Ориген, најученији црквени писац до 300. године. Он је хришћанске верске истине обраћивао и тумачио филозофски и ударио је темељ хришћанској науци. Написао је тумачење скоро целог Светог писма. Против врло опасног хришћанског противника филозофа Целзуса написао је апологију у осамнаест књига. Александријску школу је морао оставити, те је отишао у Кесарију палестинску где је основао другу школу. Умро је у половини III века од последица мучења у Децијевом гоњењу. Иако је то најученији црквени писац свога доба, црква га није могла уврстити ни међу своје светитеље ни међу учитеље, јер се неке његове мисли не слажу са чистим црквеним учењем.
6. Посебна грана најстарије хришћанске књижевности јесу мученичка акта. У половини III века написао је један ђакон картагинске цркве ове речи: „Наши су преци указивали такву велику част потпуно обичним људима и катихуменима који су доспели до мучеништва, да су забележили врло много, да не речем скоро све, о страдању тих мученика“. Те забелешке о мучеништвима зову се мученичка акта. Тако се зову зато што су исписане из судских записника који су вођени при суђењу хришћанима, а судски записници су се званично називали acta. Очувало се врло много таквих аката. Неки су веродостојне историјске забелешке и тачни преписи судских записника; други су опширнији описи мучеништава, које су писали очевици или савременици по сећању и чувењу, у трећу врсту спадају тзв. легенде, приче из доцнијих времена. Оне су већином приповедачки плод побожне маште. Све те три врсте су много писане и преписиване за најшире хришћанске кругове. На њима су се хришћани храбрили за судбину која је могла и њих сваког часа да задеси.
Од учених противника хришћанства најозбиљнији је Целзус. Он је добро проучио Свето писмо пре него што је напао хришћанство у своме спису „Истинита реч“. Није се упуштао у борбу на основу уличних разговора о хришћанима, као што је чинила већина њихових учених противника. Колико је тај хришћански противник био опасан видимо по томе, што је Ориген морао да га побија шездесет година после појаве његове књиге.
Флавије Филострат је око 200. године описао у облику романа живот питагорејца Аполонија из Тијане да га пред нехришћанским светом истакне као узвишенију личност од Христа. Знамо да му је књига заиста била од великог утицаја.
Најзад је при крају III века напао хришћанство свим оружјем тадашње образованости филозоф Порфирије. Његово дело „Против хришћана“ нанело је хришћанству многе штете.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *