НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
ДРУГИ ПЕРИОД
Живот хришћанске цркве од 313. до 1054. године
 
I. Хришћанство постаје дозвољена, а затим државна вера
 
а) Константин Велики
 
1) По смрти Диоклецијановој наставио је на Истоку борбу са хришћанима његов наследник Галерије, који је и раније био зачетник те борбе. Међутим, године 311. догодио се обрт у току ствари. Галерије, скрхан тешком болешћу и видећи да је борба са хришћанима без успеха, изда те године едикт у коме је признао хришћанство за трпљену веру, ако хришћани не чине ништа против реда у држави. Галерије је издао тај едикт у име своје, свог западног сувладара Константина, и цезара Лицинија. Едикт је, дакле, важио за целу државу но није одмах примењен на Истоку. Ипак је било јасно да се држава спрема на нову верску политику.
2) Константин Велики. Још од 306. г., када је Константин наследио свога оца Констанција Хлора и завладао над Западом, присвојио је у Италији владарску власт цезар Максенције. Константин је прешао са војском Алпе и 312. године потукао свога противника на Милвијском мосту код Рима. Тиме је постао самодржац на целом Западу. Своју победу је Константин приписивао хришћанском Богу.
О томе је сам причао никомидијском епископу Евсевију ово: Дан пред битку са Максенцијем молио се (цар) Богу за помоћ. Док је био још у молитви, показа му се врло чудан знак који му је Бог послао: видео је, око подне, над сунцем крст од светлих зрака са натписом: „Победи овим“ (Hoc vince, tuto nika). Није му било јасно шта све то значи. Док је о томе размишљао спустила се већ и ноћ. Тада му се јавио у сну Христос, Син Божји, са знаком који му се на дану указао и наредио му да направи слику тог знака и да са њом пође у бој. Ујутро се Константин посаветовао са својим пријатељима, позвао је златаре, описао им знак и наредио да га начине од злата и драгог камења. Тако је начињена застава са часним крстом у који су унета почетна писмена Спаситељева имена, а на платну је била златом рађена слика Константинова и његових синова. Цар је и доцније носио на шлему Христова писмена.
Константин I, који с правом носи назив Велики, рођен је у Наисусу (данашњем Нишу). Година рођења не зна му се тачно (288?). Потпуно му је име – Флавиус Валериус Константинус.
Од тада се он јавно признаје хришћанином, војницима ставља на штитове монограм Христов, а кује га и на новцу са натписом: „Овим ћеш знаком победити“ („Hoc signo victor eris“). Војничке заставе добијају крст. Константин је власт над источним делом државе признао Лицинију и са њиме је 313. године, у знак благодарности Богу, издао у Милану указ којим се проширују хришћанска права од 311. године. Тиме је хришћанство стварно изједначено са старом државном вером.
3) Ни тим указом није хришћанство дошло на Истоку до потпуне слободе. Између два владара настала су политичка трвења. Док се Константин у својој политици ослањао на хришћане у целој држави, Лициније их је у својој области прогањао као присталице свога противника. Такво стање је трајало десет година и решено је 324. године, када је Лициније побеђен и погубљен, а Константин сам завладао целом државом. То је значило потпуну победу хришћанства и на Западу и на Истоку. Хришћанство је од дозвољене постало заштићена религија.
4) Тако нагао обрт у државној политици према хришћанству има више разлога. Прво, хришћана је било тако много у држави и на таквим местима да је свака борба против њих била бесмислено злостављање најбољих грађана. Друго, Константину је било јасно да не ваља везивати државни живот за веру које нестаје, него да је боље удружити је са вером која узима све више маха. Треће, Константин је био лично добро расположен према хришћанству, јер му је мати била хришћанка.
5) Држава и црква. Од Миланског указа, а особито од времена када је Константин

 

узео целу државу у своје руке, почињу црква и држава да се везују све тешњим међусобним везама. Државна власт, тј. владар, води од сада у своме законодавству бригу о потребама цркве, као што је дотле водио о потребама старог државног култа. Тиме је у црквени живот ушао један нов чинилац – владар, који у њеним пословима учествује.
Константинова брига за цркву састојала се у томе, што је својим наредбама помагао ширење вере и што је, уз учешће своје матере Јелене, дизао хришћанске храмове о државном трошку. Даље у томе, што је одржавао мир у редовима хришћанским и стварао сталан поредак у целој цркви. Он је у времену првог већег црквеног раздора сазвао Васељенски сабор у Никеји, да утврди једну веру и донесе уредбе за целу цркву. Тим уредбама је дао мноштво државних закона. Исто тако се старао о томе да се клеру дигне углед у грађанском животу и да црква дође до свога имања. Углед цркве у животу дизан је тиме што је епископима, који су били управитељи и судије у црквеном животу, дато право да ту своју власт протегну и на грађански живот. Када је нпр. постављан управник за неки град или покрајину, питан је епископ за савет; питан је и кад се сирочадима именовао старатељ; могао је да надзире на шта се троши градско имање и могао је олакшавати живот сужњева у тамницама. Велика је ствар била што је добио privilegium fori, тј. право да суди свештеницима и онда кад учине нешто против државних закона. Могао је решавати спорове и међу грађанима, ако су парничари на то пристали. Најзад су хришћански храмови добили и право азила – уточишта, а свако ко је био у некој црквеној служби био је ослобођен од војничких дужности. Врло велике црквене трошкове, као нпр. издатке за васељенске саборе, сносила је држава. Црква, као забрањено друштво, није смела имати свога имања све до Константина. Ако га је имала, водило се оно пред властима као имање неког њеног члана или братства за неговање болесних и сахрањивање мртвих. Од Константина почевши, има црква право да стиче своје имање куповином, наследством, поклоном итд. На то имање није црква плаћала државни порез ни друге дажбине. Без имања не би се могао ни замислити опсежан црквени рад на милосрђу, а ни покривање њених великих трошкова.
На основу свега тога, Константин је себе оправдано сматрао епископом спољашњих послова црквених.
6. Утицај цркве на државу. Тесна веза државе са црквом морала је оставити трага на државном животу. И заиста се под утицајем цркве издају човечнији закони о робовима, ратним заробљеницима и родитељским дужностима. Укинути су разапињање на крст, борба гладијатора, унакажавање криваца и друге варварске казне. Укинути су и старији државни закони који забрањују безбрачност. Под претњом смртне казне забрањен је брак између хришћана и Јевреја. У брачно право су унета хришћанска морална начела. Прописано је светковање недеље. Нижи слојеви друштва, који су често теже долазили до правде, нашли су своје заштитнике у епископима (св. Никола).
7. Константин је био довољно мудар да не вређа верске обичаје старовераца, којих је било у држави ипак више него хришћана. Због тога је у старој вери забрањивао само оно што је било неморално и грубо празноверје, нпр. гатање из животињске утробе. Храмови са таквим култом су затварани и рушени. Ограничио је и државне жртве. На новцу и споменицима су и надаље остали уз хришћанске знаке натписи и симболи из старе вере. Задржао је и част врховног жреца (pontifex maximus) која га није ни на шта обавезивала. У једном свом прогласу је, истина, препоручио својим поданицима да прелазе у хришћанство, но није никоме чинио насиља због вере. Хришћанске масе су се и на други начин обрачунавале са многобоштвом.
8. Константину је у Риму после победе над Максенцијем дигнут споменик на коме држи крст у руци и на коме пише: „У овом спасоносном знаку, симболу праве снаге, ослободио сам ваш град тиранског јарма“. Но Рим се ипак није слагао ни са државном ни са верском политиком царевом. Константин је у државној управи потискивао старо римско племство, а оно је чувало стару веру.
Ни он није волео Рим и после победе над Максенцијем био је тамо свега два пута. Како је уз то требало да буде стално на истоку, због лакше одбране источних и североисточних државних граница, дигао је нову престоницу на месту старе Византије и дао јој је име по своме имену – Константинополис (330). Тај град је био и по својој спољашњости хришћански, иако је у њему било и старих храмова. Статуе старих богова у њему биле су само трофеји нове вере.
9. Константин је умро 337. године у Никомидији. Тек пред смрт га је крстио његов лични пријатељ Евсевије, епископ. Незнабошци су га уврстили у ред својих богова, а хришћани су га прогласили за светитеља који је раван апостолима.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *