ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
IX. Јереси
 
Та реч означава погрешно или једнострано схватање било које хришћанске догматске истине. Таква погрешна схватања о Богу, Спаситељу и сл. налазе се већ у првом периоду. Спомињу их већ апостоли и боре се против њих. До таквог погрешног схватања хришћанских истина дошло се углавном овако: многим филозофски образованим људима свидело се хришћанство и прешли су у њега. Но неки су остали код својих филозофских назора о питањима на која одговара и хришћанска наука и филозофија и митологија њихове старе вере. Таква су питања: шта је заправо Бог, шта је и од куда је овај свет, откуд да има зла у свету и сл. Не могавши се отрести својих филозофских и митолошких одговора на та питања, они су хришћанско учење о свему томе прилагођавали и дотеривали, погрешно и сликовито тумачили, док га нису довели у склад са својим правим мишљењем. Наравно, њихова је филозофија при томе остала углавном цела, а хришћанско учење је оштећено. Такви су за себе говорили да они имају право и потпуно познавање вере – гнозис, а остали да још нису дорасли до правог разумевања. Зову се гностици.
У првом периоду има гностика најразличитијих праваца, већ према томе из које су филозофске школе који и који им се митови свиде. Углавном се сви слажу у томе што не признају важност Старога завета, а Нови тумаче сликовито и како им треба. Вечност признају не само Богу него и материји коју сматрају за злу. Уче да између Бога и света постоје посредна бића – еони. Међу еонима је и Христос. Неки од гностика су живели аскетски, а неки разблудно.
Главни гностици били су Валентин из Египта и Маркион, богати лађар из Понта који је покушао да унесе своје мисли у римску општину. Он је из ње искључен и враћен му је његов богати новчани дар.
Друга јерес која је настала у то доба мешања религија јесте манихејство, названо по своме оснивачу Персијанцу – Мани. У манихејству су смешане најразличитије источне вере са гнозисом и понечим из хришћанства. Основа му је верски дуализам који признаје два основна начела: светлост и таму; борба светлости и таме сачињава историју свега света и човека.
Осим тих јереси ширих основа постојале су и мање, као антитринитарство, које није признавало три лица у Богу. Назив отац, син и дух сматрали су разним именима једног истог лица Божјег.

Comments are closed.