ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
II. Свештенство и управа цркве
 
а) Свештенство
 
1. Јерархија се и у овом периоду састоји из три основна степена – ђаконског, презвитерског и епископског – као што је то морало бити. Но сада није било доста да свештеници имају само моралне особине, које су раније поглавито тражене, него је време захтевало да буду и научно образовани. За борбу са јересима и филозофијом требало је добро познавати Свето писмо и световне науке и бити књижевно образован. За стварање црквених закона и управљање црквом били су потребни људи са управним способностима. То се у овом времену тражило од свештеничких кандидата. Филозофска и правничка знања и образовање стицали су свештеници на тадашњим световним високим школама (Атина, Александрија). Богословска знања су добијали проучавајући Свето писмо и дотадашње црквене писце и дружећи се са већим верским мислиоцима. После свега су се још повлачили у самоћу, где су размишљајући мирно и дубоко сређивали све што су научили. Зато имамо у овом периоду много јерарха који су богослови, филозофи, природњаци, добри управници, говорници и песници. – За пастирску службу спремали су се будући свештеници живећи и радећи дуже времена уз свог епископа или презвитера као чатци, појци или ђакони. Ту су научили све што им треба за њихову будућу службу.
2. Издржавање свештеника. И надаље је правило да сваки свештеник живи углавном од свога иметка или од својих руку. На иметак није плаћао порез или је плаћао мање. Епископе почиње сада већ црква да издржава, а местимице издржава црква и све своје свештенике. У таквим случајевима црквени приходи су дељени на четири дела: за епископа, за свештенство, за потребе цркве и храма, за сиротињу. – Од свештеника се све више тражило да се брину и раде само за цркву. Зато се у ово време јавља мисао да свештеници не треба да оснивају своју породицу, него да живе нежењени (целибат).
На Западу је већ почетком IV века један сабор обавезао свештенике на целибат. И на Првом васељенском сабору је расправљано то питање, али је за породични живот свештеника, као за стари обичај црквени, устао један пустињак, те је на Истоку остало по старом. До VI века важило је то правило и за епископе. Цар Јустинијан је донео уредбу да само онај свештеник може бити биран за епископа који не живи у браку. То је пред крај VII века усвојио и Шести васељенски сабор. На Западу је постепено и тешко до XI века уведен целибат за све степене свештенства.
3. Епископа бирају у овом периоду свештеници из самог места и епископи целог краја, а народно се учешће у избору ограничава. На важнија места постављају епископе владари. И при намештању нижег свештенства не учествује више народ толико као пре, него право бирања свештеника прелази на епископа.

Comments are closed.