АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
ЖИВОТ И ПОДВИЗИ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА
ИЛАРИОНА ГРУЗИНА
ЗАТВОРНИК
Ометан мноштвом посетилаца, отац Иларион се решио да започне још више подвига – да се потпуно затвори од света, што је и извршио настанивши се у пиргу (кули) Новог скита. На то је најпре добио благослов од манастира Светог Павла. Као затворник провео је такође око три године. Његово правило је било овакво: као храну је употребљавао хлеб или суварке, а јео је једном дневно; петком није јео ништа. Када је дошао на Свету Гору, старац је јео толико да му је било мало и три фунте хлеба на дан; а када се затворио, подражавајући преподобном Макарију Великом, наломио је суварака у једну тикву са уским грлом, па је одатле вадио онолико колико је могао да извуче у шаци, и то му је било за цео дан.
Скит је назначио оца Герасима да прислужује старцу, и овај је сваких петнаест дана долазио и доносио суварке.
Воду је отац Иларион пио такође на меру – по једну чашу на дан. Док је старац живео на двору, пио је изузетно много вина, а када је стигао на Свету Гору, почео је да пије у истим тим огромним количинама воду, због чега се увек обилно знојио, тако да је једва успевао да мења сукнене кошуље. Док је боравио у пећинама, његов духовник је био старац Неофит Караманлис који, видећи тако безмерно пијење воде, једноставно забрани старцу да то чини, и за кратко време га доведе до његове мере: једне мале чаше дневно. Духовник је говорио да самовоља не користи, да прекомерно пијење воде изазива болести.
Док је отац Иларион живео на двору, велике метаније није чинио, није могао да их чини; а када је дошао на Свету Гору, почео је да чини много метанија. Као затворник, још их је удвостручио. Спавао је по два сата, а на крају само по један сат дневно.
Уз такве спољашње подвиге, он се погрузио у море духовних созерцања и умне молитве, али је томе следовала и жестока духовна борба. Често су му се јављале читаве хорде демона, као борбени пукови. Они су викали око пирга, као да су изводили опсаду, нападе, поткопе и остало, али су се повлачили посрамљени, претећи да ће га свеједно отерати са тог места. Понекад је цела та демонска гомила, старајући се да заплаши старца, урлала: “Три стране смо већ заузели, остала је још само једна, заузећемо и њу!”
Ускоро након што се отац Иларион сасвим затворио у пиргу, ка њему је, по обичају, дошао отац Герасим са храном. Како је ушао, отац Герасим је сео у угао, и подвижници су стали да беседују о душеспасоносним питањима, кад одједном обојица чуше тешке кораке који су им се приближавали степеницама. Тај неко је тако снажно корачао да су се тресли зидови пирга, а за њим се по степеницама, судећи по звуку, вукла огромна сабља. Знајући да су двери пирга биле затворене изнутра, они су се зачудили ко би то и како могао да уђе. А тешки кораци су били све ближе. Одједном, врата су се отворила и ушао је ратник високог раста, у униформи са еполетама, наоружан од главе до пете. Извукавши огромну кубуру, замахнуо је њоме на оца Илариона са бесним узвиком: “Против мене ли се наоружаваш?!” Од ове неочекиване појаве, и страшног изгледа ратника, отац Иларион је одскочио од зида поред којег је седео на рогожини; али, будући потпуно предан Божијој вољи, он је подигао руке увис и призвао име Господње, и демон је одмах нестао. Отац Герасим, сведок тог догађаја, од страха се био укочио.
Једном му се јавила читава војска демона; али, наишавши на смелу и непоколебљиву веру старчеву и не могући му причинити никакву штету, рекли су: “Немој да мислиш! Оборићемо ми тебе! Нахушкаћемо против тебе све људе; довешћемо овамо Турке, раскопаћемо и само ово место, тако да не остане ни камен на камену, атебе ћемо отерати не само одавде, него и са Атоса!” На то је отац Иларион одговорио ђаволу: “Благословен Бог! Ако је воља Божија – на, поједи ме!” Демони, видећи такву чврстину старчеву, повикали су: “Знаш ли ти уопште против кога си се подигао, с ким имаш посла?” …У том тренутку размакао се кров пирга и пред оцем Иларионом се појавио ђаво у тако гигантском облику да му је глава додиривала саме врхове звезданог неба! На то је отац Иларион стао да се моли, и демон је ишчезао, поражен силом Христовог имена.
Али, било је тренутака када је Господ допуштао демонима и они су нападали на старца, у злоби и јарости тукли га, остављали скоро мртвога.
Отац Иларион је прешао у пирг да би избегао многе посете, и ту више никога није пуштао, осим оца Герасима и свог духовника Неофита Караманлиса, који га је посећивао веома ретко. Неко време након пресељења у пирг, дошао је духовник и питао: “Зашто си дошао овамо и оставио пећину?” Отац Иларион је одговорио да су га на то натерали посетиоци. Духовник је даље питао: “Како си могао без духовничког благослова да ступиш на тако висок подвиг?” На то је старац одговорио да духовника није нашао код куће (отац Неофит је био духовник свих пустињака са југа Свете Горе, испод планине, па је често одлазио у пустињу да их исповеда и причешћује), па се обратио своме пређашњем духовнику, дионисијатском игуману Стефану, и од њега добио благослов. При том је рекао: “Почели су сви да ме славе, па сам побегао овамо, давши обећање да ћу овде и умрети.”
Једном је отац Иларион хтео да се навикне да не спава, па је провео дванаест дана без сна, што му је јако нашкодило: тело је почело да му се тресе, у глави му се вртело тако да му се цео свет окретао пред очима; при том му се и сам разум помрачио. Архилукави ђаво, видевши старца у таквом стању, приступио му је и кроз помисао почео да га наговара: “Ево, већ си пао у прелест! Нареди да те вежу конопцом око врата и причврсте за зид; и још реци ученику нека те убије, јер си се лишио разума и више ниси ни за шта…”
Отац Иларион је о својим помислима испричао оцу Герасиму када је овај дошао. Отац Герасим, не знајући какав је старац подвиг узео на себе, одговорио је да се вероватно ради о болести. Али, када је подробно испитао старца и сазнао да овај није спавао већ дванаест дана, и да му се сан сасвим пресекао тако да више не може да заспи, дао му је да испије мало воде, уверавајући га да ће све бити добро. Испивши воду, старац је задремао на неколико секунди. Затим му је отац Герасим дао још мало воде и комадић расквашеног суварка, што је деловало тако благотворно, да је старац уснуо још на неколико минута. И тако, примајући воду и храну по мало, старац је на крају заспао на читав сат, и ускоро је сасвим оздравио.
Као што је већ речено, отац Герасим је носио храну старцу Илариону сваких петнаест дана; своју торбу је остављао поред врата пирга, а старац ју је затим узимао. Једном је отац Герасим заборавио да донесе одређено “следовање”. Када је дошло време, отац Иларион је по обичају изашао да узме суварке, па када ништа није нашао, помислио је: “Биће да ме Бог искушава!” Иако је могао да дозове пролазнике, није хтео, него је остао тако, предавши се вољи Божијој. Девет дана је провео без хране у обичним својим подвизима, нимало их не смањујући; али када је прошао и девети дан, осетио је како је ослабио, и више није могао да продужи са својим уобичајеним молитвеним правилом. Зато је прекрстио руке, сео на рогожину и у том положају остао шест дана. Прошло је петнаест дана и појавио се отац Герасим. На своје изненађење, нашао је старца потпуно занемоћалог – једва живог. Питао га је није ли болестан. Старац је кротко одговорио да је здрав, само је јако ослабио. Тек тада се отац Герасим сетио да му прошли пут није донео ни воде ни хране. Стао је горко да се каје и да се кори за толику заборавност, и хтео је одмах да нахрани старца, али није могао, јер су овоме силно отекле и испуцале усне. Тада је он загрејао воду, натопио у њој суварке, и тако их ставио старцу у уста.
Мало по мало, обновиле су се снаге старца. Како се ништа слично не би поновило, они су се договорили да у случају нужде отац Иларион кроз прозор извеси мараму.
Једном, врази су се јавили у таквом мноштву, да су на пирг сипали као снег, и викали: “Збацимо га, збацимо!” Неустрашиви старац је одговарао: “Ако је воља Божија, бацајте!” – и демони су ишчезли. Неки други пут они су му запретили да ће га у пиргу засути снегом. И заиста, зими, за време страшне снежне олује, провалио се кров и нападало је толико снега да је старац био сасвим завејан, и он је три дана проживео под снегом, све док га нису откопали скитски монаси. Нашавши га скоро на издисају, узели су га са собом на архондарик, и са напором га привели свести. Навалили су да га моле да се остави затворништва, али старац није пристао. Касније је до краја живота патио од реуматизма. Али болест није била резултат само овог тродневног боравка под снегом, него и влаге и хладноће његовог боравишта (услед лошег крова, зидови пирга су били натопљени водом). Реума је захватила цео организам и старац је, захваљујући само својој јакој конституцији издржао да га ове три године не свале у гроб.
Једном, поклоници из Анатолије, који су бродом пролазили мимо скита, били су захваћени јаком буром, и већ су почели да губе наду у своје спасење. Пошто су знали за старца Илариона они су се обратили Господу да се “светим молитвама старца”, он сажали на њих и бура се одмах утишала. Пристћвши затим уз обалу, ходочасници су пошли да заблагодаре свом добротвору; али су затекли затворен пирг. Навалили су да моле оца Герасима да им отвори и дозволи да се поклоне старцу, али овај није пристао. Тада су се двојица између њих на неки начин успузала до доњег прозора, провукла се унутра, и отворила изнутра врата пирга. И сви су ушли, и почели да се пењу степеништем. Отац Иларион је помислио да су демони па, иако се обично није плашио, овог пута се веома престрашио – тако то удешава Господ, показујући да без Њега ништа не можемо. Ходочасници су приметили старчев страх и, како би га уверили да су они људи, ушли су у црквицу која је била поред старчеве келије и тамо почели да се моле. Онда су пришли самом старцу, клањали му се и захваљивали за избављење од бродолома.
Ова посета ходочасника је изазвала велику духовну борбу, тако да је старац већ био решио да напусти пирг: демони му нису давали мира, непрестано му убацујући помисао: “Ето, посветио си се, ето постао си већ чудотворац.”
Да би смирио ове помисли, отац Иларион је замолио оца Герасима да свима објави како је он у прелести, и да моли да се за њега вуку бројанице. То је било и учињено, али пошто искушење није престајало, старац је замолио оца Герасима да му овај веже руке и да га поведе по келијама скита, као безумног, тражећи молитве отаца. Али ово последње отац Герасим није хтео да испуни.
Једном је у скит дошла велика група ходочасника; они су дали знатан прилог за саборну цркву, па кад су чули за затворника, пожелели су да га виде. Но, будући да старац никога није пуштао, није пустио ни њих. Они су одлучили да саставе живе мердевине, пењући се један другом на рамена, како би се попели до прозора одакле се може видети старац и узети од њега благослов. Када је видео шта су смислили ходочасници, отац Иларион се ужаснуо, јер је прозор био веома високо, и цела ствар се могла лоше завршити.
У старцу се разбуктала силна унутрашња борба. Једна помисао га је наговарала да одмах отвори врата пирга, да не би постао кривац за смрт неразумно ревнујућих, а друга, напротив, спречавала га је да то учини, како не би нарушавао једном прихваћено правило, и правдајући се још тиме што на ту идеју нису дошли његовом кривицом. Неколико минута душа старчева се мучила, не знајући на коју страну да претегне. На крају, савладан љубављу према ближњима, он је пожурио да отвори врата, изашао и сакрио се.
Овај случај, када је било нарушено његово правило, наводио га је на помисао да се у пирг више и не враћа. Како би разрешио ту сумњу, обратио се скитском духовнику, оцу Леонтију, и открио му своје мисли. Овај га је умирио рекавши да тај излазак не треба да сматра тако битним нарушењем завета, па га је саветовао да се врати, што је старац и учинио, али у пиргу више није дуго остао.
Демони, искористивши овај случај, повели су праву опсаду. Непрестано су навирали на прозор, под видом ходочасника. Старцу су говорили да морају тако да чине, јер никога не пушта унутра, а они веома желе да га виде, као свог земљака. Због њега су, наводно, допутовали из такве даљине, да се посаветују о својим проблемима. Старац их је примио мислећи да су прави ходочасници и ступио с њима у разговор, а демонима ништа друго није ни требало. Развезли су дугу беседу о невољама свог народа и Цркве, а на крају су му се гадно наругали и тако га претукли да је без гласа прележао два месеца.
Некако у то време демони су покушали да преваре старца представивши му у машти, као да је напољу нападало тако много снега, све до горњих прозора пирга, тако да су посетиоци несметано улазили у кулу. Када је то видео помислио је у себи: “Иди, иди одавде што брже можеш.” Али, старац је на ту помисао одговорио гласно: “Умрећу, али отићи нећу!” и демони су на те речи ишчезли.
Треће године затворништва оца Илариона дошао је један архијереј који је желео да са старцем поразговара о духовним стварима; али, ма колико да га је умољавао, старац није хтео да отвори врата пирга. Увређен тиме, епископ је гласно рекао: “Гледај столпниче да на тај начин не упаднеш у високоумље и гордост! Презрео си владику који к теби није дошао из радозналости, него ради духовне користи; за то ће те Господ казнити!” Пошто је епископ отишао, а отац Иларион вршио је келијно правило, одједном се на њега с неба обрушио огањ и опалио га, а старац је при том за тренутак изгубио свест. Такву снагу има реч архијереја! А Господ је то послао старцу на корист, и на корист свима који су желели да чују његову искусну реч, јер у сваком случају, услед болести, он не би дуго могао остати на пиргу.
Већ пред крај његовог затворништва, старац је видео безбројне пукове демона који су према пиргу наваљивали све до светопавловских прудова, густим редовима, дуж читавог получасовног пута, и сви су се устремили на њега. По Божијем попуштењу, претукли су старца, као некада Антонија Великог, Аврамија и друге. После три дана, дошао је отац Герасим са храном и нашао старца како лежи полумртав. Отац Герасим је позвао остале и заједно су пренели старца у оближњу келију, где су га општим напорима привели свести.
Када је отац Иларион дошао себи испричао је какво га је искушење било снашло, и замолио их да га однесу натраг у пирг, али скитски оци то нису допустили, него су позвали његовог друга, оца Венедикта и замолили га да процени стање и положај оца Илариона. После разговора са старцем, отац Венедикт је објавио оцима да старац више не би смео да живи као затворник, и сви су се једнодушно са тим сагласили. Саслушавши заједничко мишљење старца, отац Иларион се покорно сагласио. Сместили су га у келију светог Харалампија, где се о њему старао отац Венедикт, и старац је ускоро почео да се поправља. Сва његова леђа су била изубијана, и он је лежао два месеца, патећи од тешких болова; али је и душевно његово стање било у опасности.
Искусан у подвижничком животу, отац Венедикт је почео да одсеца вољу оца Илариона, и сем тога што га је сместио у келију, натерао га је да једе храну са уљем, рибу и сир. Отац Иларион је био толико мудар и кротак да је у свему беспоговорно слушао свог друга, имајући пуну веру у његово расуђивање.
Када се опоравио од болести, отац Иларион је прешао у дионисијатску келију светог апостола Јакова, где није дуго остао. Тамо се јако пројавио његов реуматизам од кога је старац патио до краја живота. Осим тога, појавиле су се и тегобе друге природе. Наиме, братство се поделило по питању причешћивања: једни су били за то да се братија причешћује светим тајнама сваке недеље, а други – сваког месеца, а трећи опет по трећем! Из тога су се родили спорови, и сви су се трудили да на своју страну привуку оца Илариона. То је дубоко ожалостило мирољубиву душу старчеву, и он је после два месеца прешао у Ивирон.
