АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
СТАРАЦ ДАНИЛО – ГРК
(умро 1889)
Године 1814. уз обалу код Капсокаливијског скита пристао је једрењак. На њему се налазио осамнаестогодишњи младић Димитрије, Грк, који је касније постао старац Данило, и који је овамо дошао ради монашког живота. Пре него што је ступио на Свету Гору млади Димитрије је чврсто решио да узме за свога старца и руководиоца монаха кога најпре сретне, и да живи до смрти код њега. У тој намери, он је изашао на обалу, пошао на планину и када се већ успео високо и видео пред собом старца Германа, који је живео у келији светог Артемија, рекао је сам себи: – “Овде код овог старца морам да останем и да га послужим до смрти, јер ме је њему привео Сам Господ”.
Старац Герман, родом Србин, био је наизглед јогунастог, суровог и жестоког карактера, па не само да је грдио свог послушног ученика, него га је и тукао скоро сваки дан, особито у почетку. Али он то није чинио просто, нити је њиме овладала страст гнева, него по духовном разуму, што дуго није разумевао не само ученик, него и други који су о томе знали. Упркос таквом односу, искушеник, који је био просвећен благодаћу, није остављао старца и слушао га је у свему без поговора. То се тако продужило све до смрти оца Германа, значи четрдесет година.
Сурово поступање старца са учеником није могло остати тајна, па су једног дана ка оцу Герману дошли старци из скита Свете Ане, не би ли га убедили да се мане суровости у односу према ученику. Старац им је одговорио јеванђелиским речима: ви не мислите оно што је Божје него оно што је људско. Схвативши да старац тако поступа по духовном разуму, старци су га оставили, чудећи се духовној мудрости Данила и његовој преданости старцу.
Након дугогодишњег живота уз старца, Данило је постигао најдубље смирење и удостојио се благодатних дарова. Једном, док је још био искушеник, Данило је ложио пећ за хлеб, и разгрћући жар, изгубио гвоздене машице које су биле слабо причвршћене за мотку. Дрва у пећи су горела. Обративши се старцу он је ускликнуо: -“Опрости, оче, сагреших, машице су спале!” – “Улази и извади!”, строго је рекао старац. – “Благослови!”, изговорио је искушеник. – “Бог да благослови!”, говорио је старац. И ученик је ускочио у пећ, раскопао рукама жар и дохватио машице које су већ биле довољно ужарене, па са њима изашао, оставши ни најмање не опечен! Ускоро се вест о таквом чуду проширила по целој Светој Гори. Али пошто није желео да постане предмет свеопште пажње, Данило се сакрио и од старца и живео не зна се где, све док чудесни догађај није мало заборављен.
У тој келији светог Артемија Данило је са старцем проживео две године, а онда се преселио са њим у Хиландар, где су провели још годину дана, а одатле су прешли на Керасију где су били још седам година, онда опет у скит светог Василија где су били десет година, да би на крају отишли у скит свете Ане где су живели више од петнаест година у келији Васкрсења Господњег. Овде је умро старац Герман.
У почетку свог боравка на Светој Гори Данило је много пропатно не толико од старца колико од невоља којима је била подвргнута Света Гора: то је било време грчког устанка. Пустињаци су тада много пропатили: хлеба није било па су скупљали траву и кестење, чиме су се и хранили за све то време. Од кестена су правили брашно, сушећи и мељући га у прах. Ипак хлеб од млевеног кестења није могао бити испечен! Морало се додати и пшенично брашно, без кога се кестенова маса расипала, али је пшенично брашно било скоро немогуће наћи. Па и тако мешан пшенични и кестенов хлеб морао се јести само у великој нужди. Глад и невоље су често натеривали оца Данила да проси милостињу у неком манастиру, ако ништа друго, а оно хлеб за свог старца. Једном је негде добио пшеницу и носио је на својим леђима у пустињу. Ишао је ноћу да се не сретне са разбојницима али је ипак допао њима у руке. Они су му најпре узели пшеницу, а онда тражили новац. Када су после мучења видели да он нема ништа, пустили су га живог да иде. Отишавши други пут по храну, Данило је поново пао у руке разбојника који су водили три монаха. Дошавши на обалу разбојници су почели да укрцавају ухваћене на барку да би их негде продали. Данило је пао са сузама пред ноге капетана и молио га да га остави на Светој Гори, или, ако баш хоће, да му одмах одруби главу. Капетан га је само одгурнуо од себе, вероватно се не надајући да ће добити неку већу цену за човека тако малог раста, па је сео са осталима на барку и отпловио, а Данило се вратио старцу.
Ускоро је од разбојника оцу Данилу и старцу наишла нова невоља. У то време су живели на Керасији, у келији светог Јована Богослова, а недалеко од њих је живео јеромонах у келији светог Георгија. Тај јеромонах је такође патио од недостатка хране, па је, да би утолио глад, ноћу ловио рибу. Једие ноћи су га ухватили разбојници и натерали га да их доведе до своје келије. Покупивши у њој све што су могли, похарали су и друге келије у околини. Не нашавши код старца Германа ама баш ништа, натерали су њега и ученика да опљачкане ствари снесу до обале, али тамо због нечега нису обраћали пажњу на Германа и Данила, него су само јеромонаха узели са собом.
После смрти оца Германа, старац Данило се настанио у пећини изнад скита свете Ане. Та пећина је смештена у стени која се распукла при земљотресу, и која се протеже са северозапада на југ. Ако се погледа споља уплашиш се не само да живиш у њој, него и да јој приђеш, јер и нехотице мислиш да ће се сваког часа стена обрушити наниже и смрскати те. Пошто се стена уз литицу зауставила под углом, улаз је између ње и литице најпре увис, према истоку, а онда се када прођеш два три сежња, окреће удесно на југ где је смештен прозорчић, док су при улазу у пећину врата. На поду је лежала простирка са узглављем. Ту је седео старац када се бавио рукодељем и читањем књига којих је он имао подоста. У пећину се морало улазити побочке, али и тако се није могло избећи да се негде не закачи леђима о камен. Када се уђе у пећину морало се седети јер је било веома тесно.
(Из белешки оца Пантелејмона): Једном смо у пећину ушли нас тројица, и док се старац, који је ишао напред, није сместио код прозора, а мој пратилац сео тесно уз старца, ја у пећину нисам могао ни да уђем. Кад сам, пак, ја ушао, врата нису могла да се затворе све док се нисам чврсто стиснуо уз своје саговорнике. У углу на источној страни у камену је направљено удубљење где стоје иконе и књиге, а поред њих лобања старца Германа. За време разговора отац Данило је показивао на лобању и говорио са умиљењем, прекрстивши руке на грудима: – “Ништа не чиним, никакво добро дело немам, и једино се надам у милост Божју и у молитве старца. Чиме другим могу да се оправдам?” И изглед и сваки покрет оца Данила сведоче о његовом дубоком смиреноумљу. Игуман Илинског скита, отац Пајсије, молио је старца да каже неку реч на корист. – “Шта могу да вам кажем? Ја, човек грешан, тражим само милост Божју и на њу се једино надам!” Требало је видети с каквим је дубоким убеђењем отац Данило ово говорио, прекрстивши руке на грудима.
У оближњој пећини, која беше у виду колибе, живео је његов ученик. Старац му је уступио ту пећину и он је тамо живео самостално, одлазећи често и на дуже време. То је онерасположило многе отшелнике који су ради духовних савета долазили оцу Данилу, али је он сам управо својим стрпљењем хтео да победи непостојаност ученика, не заборављајући да му стално напомиње оно што је неопходно за његово душевно васпитање.
Лети 1880. године смо били код старца Данила и видели да су близу његове пећине посечена стабла и да је изграђена мала колиба коју је саградио један човек сажаливши се на болесног старца, који је патио од прехладе проузроковане влажним камењем у тесној пећини. Ова градња је извукла старца из његовог затвора па је он ишао у Кареју ради куповине некаквог материјала, иако тамо није био већ тридесет година.
Боравећи с времена на време код старца и знајући како строго избегава да даје савете и поуке, трудили смо се да га наведемо не би ли нам објаснио нешто из свог живота и зато смо му постављали разна питања. Он је најчешће избегавао одговоре, не остављајући ипак нека најједноставнија питања: “У искушењима, говорио је старац, треба благодарити Богу, јер их Он шаље због наше користи, и више него што можемо да поднесемо неће допустити искушитељу. А ако почнемо да се жалимо, наићи ће веће искушење. Када неко одбаци искушење или мисли да побегне од њега, обавезно ће срести много веће. Треба бити стрпљив, трпети. Свети мученици су крв проливали ради Христа, а ми макар да зној и труд пролијемо. Кроз искушења човек стиче искуство и усавршава се. Треба се трудити и молити се!”
– “Ипак, може ли се човек смирено молити ако је његов дух потресен неком невољом?” – “О томе треба да расуђују духовници, а ја сам прост човек”, одговорио је старац. Ми смо рекли: – “па ми те и питамо, старче, не као духовника, него питамо просто. Јер и ти сам си некада раније бивао у невољама, па по своме искуству можеш знати како је то.” – “Када је у невољи, одговорио је он, човек се са сузама обраћа Богу и Христос га теши. По мери невоље бива и утешење од Господа”.
– “Али зар је заиста тачно, као што су нам рекли, да безмолвник не може више од три дана да остане у самоудубљењу и молитви, па макар имао и благодатни дар?” – “Да, одговарао је старац, јер је неопходан покрет да се не би запало у лењост. Али тако чине слаби, а ко је окусио плодове безмолвија за њега овај закон не важи!”
– “Зар могу они питали смо ми, и даље да пребивају у том стању, не излазећи из келије, и како је то могуће”! – “Могу” .., и он је очигледно хтео још нешто да каже, али је пресекао реч у самом почетку. Касније је додао: – “У пустињи се мора непрестано војевати против непријатеља, који жестоко воде борбу против подвижника. Овде је борба изблиза и зато су злоба и лукавство ђавола опасни. А ко живи са људима тај од њих има разоноду и расејаносат мисли па је због тога и духовна борба сасвим мала”.
Иако је старац Данило Грк, српски се изражава са таквом лакоћом да су га многи сматрали Србином. Благодатни дарови којима је обасјан старац били су видни само у ретким случајевима, па и то против његове воље. На врху Катунакије живео је старац из Молдавије по имену Козма. Његов живот је био суров, али га је он подносио са благодарношћу. Једно време напала га је велика душевна тегоба и он није налазио мира чак ни у молитви, него је силно био оптерећен мислима. У таквом стању је изашао у шуму да тражи меко дрво “комарња” за своје рукодеље. Ишао је кроз шуму и одједном срео изможденог старца ниског раста са малом брадом и у најсиромашнијој одећи. Поклонио се старцу не знајући да је то био отац Данило, и одједном у себи осетио наглу промену: не само што је нестала пређашња тегоба, него се њиме разлила тиха унутрашња радост и светлост. Козма је био убеђен да је старац кога је срео обдарен великом благодаћу и да се у мислима помолио за њега сазнавши духом за његову душевну болест. Али тек што је пожурио према старцу и почео знацима, јер није знао грчки, да му захваљује, старац се брзо окренуо и сакрио се. После неколико година тај исти Козма је због некакве болести морао да набави свеже краставце. Знајући да их може наћи само у манастиру светог Павла, он је тамо отишао, али су га одбили пошто није умео да објасни зашто су му управо краставци неопходни. Враћајући се у своју пустињу он се попео високо у скит свете Ане. Тада је чуо да неко жури не би ли га стигао. Био је то старац Данило. Као да не осећа своју старост он је трком сустизао Козму уз стрму планину. Козма се поклонио старцу, а овај је из пазуха извукао шест свежих краставаца, тек убраних, спустио му их је у торбу и пошао наниже у правцу своје пећине, оставивши збуњеног и задивљеног Козму који није знао чему више да се диви: томе што је старац сазнао за његову невољу и потребу за краставцима, или томе где је Данило могао да узме те краставце којих код њега или у оближњим местима нема, а краставци су били тек убрани!
После неколико месеци отац Козма се са тешком торбом успињао по тој истој стрмини и журио у своју колибу. Било је зимско време, бурно и хладно. Почињао је да сипи снег, и он је напрегао све снаге не би ли до сумрака стигао кући. Када се већ попео високо дигла се таква вејавица да се више ништа није видело, а он је потпуно изгубио снагу. Сав мокар, без суве одеће да се пресвуче, почео је да тражи где да се склони. Видевши у близини велики камен Козма је решио да седне мало уз њега, и шта тамо налази? Склупчавши се у својој бедној одећи, без икаквог покривача, поред камена лежи бос старац Данило и дрхти од хладноће. Пошто је старца Данила по прећашњем искуству сматрао својим благодатним заштитником, Козма је скинуо торбу, положио је за узглавље и легао близу старца. Мећава се настављала и хладноћа се повећавала. Снег је густо застро земљу, а Козма је, лежећи близу старца, ускоро осетио топлоту, и то такву, да му је изгледало као да се налази у топлој соби. Тако је целу ноћ провео мирно и без штете. Рано ујутру старац Данило се подигао и пошао наниже ка својој пећини, а тамо где је лежао није било снега и било је потпуно суво.
По речима оца Јефтимија, живописца Јоасафског братства на Капсокалавији, Данило је био такав подвижник каквих данас нажалост више нема. Старац је свој живот завршио у својој пећини близу келије светог Артемија изнад скита свете Ане 19. јула 1879. године.
