АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
ЖИВОТ И ПОДВИЗИ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА
ИЛАРИОНА ГРУЗИНА
ПРЕЛАЗАК У РУСИК И ЖИВОТ У ЊЕМУ
Прелазак у Русик је био последица поменутих искушења. Први пут је отац Иларион боравио у том манастиру онда када је дошао на Свету Гору, 1819. године. Други пут 1856. ради сусрета и упознавања са старцем-духовником Јеронимом, а трећи пут, ево, прешао је сасвим да тамо живи.
По саветима и молбама неких монаха он је био решио да се упозна са оцем Јеронимом, и од првог сусрета они су се зближили, и тај савез њиховог духовног пријатељства је трајао све до смрти старца Илариона. Док је овај још живео у скиту Мале Ане, отац Јероним је сваке године одлазио у податонску пустињу ради сусрета са духовним друговима, а пре свега је посећивао њега.
Године 1862. отац Иларион је дошао у Русик и објавио да жели да се насели у манастиру. Старци су радосно примили и њега и ученика, и замолили га да сам изабере усамљену келију, док они не саграде за њега келију великомученика Георгија. Старац се привремено сместио у келију Печерских преподобних, коју је саградио бивши старешина Кијево-Печерске Лавре, Амвросије; идуће године, када је за средства једног руског ноштоваоца старца Илариона, Е. Г. Хабарова, завршена градња келије светог великомученика Герргија, старац је прешао тамо.
Та се келија налази на пола сата хода од манастира, међу маслињацима. Њена црква је била освећена октобра те исте године. Ту старац није живео дуго – само до идуће године – до саме своје смрти.
Годину дана пред смрт старац се разболео тешком болешћу; затворила су му се црева, тако да није могао ни да пије ни да једе, све је ударало натраг, и лекар је рекао како ће старац сигурно умрети већ сутрашњег дана, тог и тог часа. Старац је лежао непокретно и јечао; монаси су долазили да се с њим опросте, и сам он је био убеђен да му није више много остало, па се зато и опраштао од свих.
Али, следећег дана, баш тог часа који је означио лекар, старац је пешице, сасвим здрав, дошао у манастир да посети болесног оца Макарија. Како су се сви зачудили када су га видели!
А исцељење старца се десило овако: Када је он већ био на издисају, и молио се на одру, чуо је глас од иконе Спаситеља: “Желиш ли да останеш у животу и будеш здрав?” Старац, увек и у свему покоран вољи Божијој, одговорио је да је покоран Божијем Промислу. Следио је одговор да му се дарују живот и здравље. Отац Иларион је устао са кревета потпуно здрав и ујутру, када је чуо за болест оца Макарија, пожурио је да га посети.
Ускоро после тога, на Свету Гору је стигао бивши обер-прокурор Синода, гроф Толстој, који је путовао Истоком ради црквених послова. На разним местима, особито у Александрији, много су му свачега говорили о Светој Гори, а посебно о Русику и његовим старцима, тако да је он долазио са већ изграђеним мишљењем. А то мишљење није било повољно.
Једини који је могао благотворно да утиче на њега био је отац Иларион, кога је он знао посредно, јер је за њега имао поздрав од своје жене, грузинске принцезе. Разговарајући са старцем, гроф се уверио да све оно што су му о светогорцима напричали, није било тачно.
За оца Илариона он је чуо раније, од шефа канцеларије Светог Синода, П. И. Соломона, и чиновника за специјалне задатке, К. К. Зедерголма, који су посетили Свету Гору 1859. године. Они су посебно посетили оца Илариона, ради савета по неким важним духовним и црквеним питањима. Касније је П. И. Соломон написао оцу Илариону писмо, а одговор старца је штампан у “Тамбовским Епархијалним Ведомостима” (у прилогу ове књиге).
Свом ученику, оцу Сави, старац је завештао: никада не јести јело с уљем, никада не пити вина, служити сваки дан литургију и молити се за цео свет. Док су живели заједно, све то су испуњавали без изузетка; сем тога, сваку ноћ су проводили у бденију. Када су обојица подвижника прешли у Русик, монаси су приметили да се они придржавају оваквог поретка: увече нису спавали, него, када се све већ утишало, излазио је старац, па је, или мало кашљуцао, или мало чвршће корачао поред келије свог ученика, или би три пута куцнуо, а понекад га чак и позвао, наводно због неке ствари, све је то он чинио, да Сава не би заспао за време бденија у келији.
Када би настала поноћ, тада је старац излазио из келије и почињао бучно да хода, како би његове кораке чула сва братија која је живела са њима и да би сви устали на јутрење. И братија Печерске келије би остајала да одслужи правило, што је трајало до осам сати, после чега је свакодневно следила литургија. Старац сам више није служио, али се увек причешћивао.
Да не би седео беспослен, старац је често излазио дању да нешто ради; волео је да ради столарске послове; за собом је оставио клупе, столице, мердевине. Све је то направљено секиром и ексерима, без лепка и длета.
У келији светог Георгија био им је додељен руски монах да им послужи, и он је, хтео не хтео, пратио њихове свакодневне подвиге, свеноћна бденија и строги пост; али, да би све то сакрили, они му нису дозволили да дуго остане с њима, него су га слали у келију Печерских отаца. Храну су кували само суботом и недељом, па и то више “да се каже”. Али, када је отац Иларион бивао у гостима, по свом великом расуђивању, није одбијао послужење и јео је то што би му понудили; ученик његов, међутим, никада и нигде није нарушавао пост, тако да су чак и на дан Ускрса само њему постављали посно јело, а старац је, када се врати у келију, поново држао пост.
Спавао је старац само по два сата дневно – један сат стојећи, ослоњен на штап, а други седећи на поду, прислоњен леђима уза зид. Свеноћна бденија су увек обављали свако у својој келији, бавећи се умном, Исусовом молитвом, за шта је старац себи начинио посебну направу: четири гвоздене карике учвршћене за таваницу на којима су били за оба краја привезани убруси, на којима је старац када изнемогне висио. Како посетиоци не би могли да схвате чему служи то устројство, старац је тамо дању вешао рубље.
Отац Иларион је готово увек разговарао турски, а његов ученик је преводио на грчки језик, јер је сам старац лоше знао грчки. Руски језик је сасвим заборавио, иако га је некада у Русији мало знао. Али дешавало се да би одједном почињао да говори јако добро и грчки и руски, само што то није било од знања језика, него по надахнућу, искључиво у случајевима велике духовне важности.
На пример, када је још живео у келији Печерских отаца, тамо се налазио монах, Рус, отац Теона, столар, који је служио и као црквењак. То послушање је он обављао са много старања. Једном, ноћу, дошао код њега демон у људском обличју и стар да му говори: “Шта ће теби вино у келији?” Монах је одговорио да је вино намењено цркви, и да га он не држи за сопствену употребу. Демон је тада стао да захтева то вино, и хтео је већ да га узме, али је отац Теона, држећи флашицу, почео да спори, и толико се узбудио да је гласно повикао како му неће дати вина. Својом виком пробудио је све, и оци су почели да куцају на његова врата, али отац Теона, ништа не схватајући, викао је једно те исто: да вино неће дати! Када је дошао себи и, на крају, отворио врата, сви су били веома узбуђени.
Отац Иларион је увео Теону код себе и почео да га смирује, објашњавајући му шта се десило, и да је то учинио враг по зависти, јер он не подноси усрдно служење. Дуго је беседовао с њим, све док се отац Теона није потпуно умирио. Тек му је ујутру пало на памет да су све време говорили руски. После службе, поново је пришао старцу и хтео да настави разговор о томе што се десило, али је отац Иларион одлучно рекао да ништа не разуме. Отац Теона је узнегодовао: “Како сад то, па целу смо ноћ разговарали!” На то је старац, преко оца Саве, одговорио: “Ја ни сам не знам како сам говорио, али је Господ, видећи нужду, дао теби да моје речи разумеш тако, као да сам ја говорио руски, а у ствари, не знам како сам говорио.”
Дешавало се да је на тај исти начин почињао да говори и грчки; у великој нужди, ако није било ученика или неког другог који би знао турски језик.
