АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ АВРАМИЈЕ – ГРК
 
Отац Аврамије се родио 1811. године у трговачкој породици и у свету је био учитељ. На Свету Гору је дошао 1830. године, ступио у Григоријатски манастир и тамо живео шест година. Још док је био у свету заволео је молитвено тиховање и жудео за узвишеним животом. Касније је прешао у скит свете Ане и населио се при врху скита у малој колиби где је живео око две године. У то време његов старац је хтео да га испита, па га је послао у Дохијер где је две године служио у кухињи, а онда у Русик на годину дана. Старац га је видећи да се Аврамије учврстио у смиреноумљу, на крају благословио да оде у пустињу, што је било 1842. Он је тада, после краћег боравка у својој ранијој колиби, прешао у скит Мале свете Ане, где су оци ослобођени свих обавеза Великог скита свете Ане, али зато и не добијају ништа. Пошто немају ни воћњака, ни башти, они живе искључиво у молитви.
Ту је Аврамије себи саградио слабашну колибицу, у ствари три аршина дугу шупу и два и четврт широку, где је смештено мало огњиште и место где старац бди и одмара се. У другој колиби је живео његов ученик, отац Козма, који му је дошао 1854.
Живот оца Авремија је био узвишен, строгост умерена, расуђивање дубоко, али не стечено књишком ученошћу, него животним искустом и благодатним просвећењем.
Испод старчеве келије је смештена огромна пећина где се налазе кости древних тамошњих отаца, чисте, жуте као восак и мирисне. Двојица монаха који су тражили тиховање, молили су старца да их благослови да се населе у ту пећину, али овај није дозволио имајући за то своје разлоге. Место је ово тако усамљено и тако далеко од стазе која води у Каруљу да мало ко нарушава његово безмолвије.
(Из белешки оца Пантелејмона): Око 1870. године посетио сам оца Аврамија и замолио га да ме поучи како да се подносе душевне тегобе. – „Ако одбациш тегобе, говорио је старац, које те сустижу по Божјем допуштењу, наићи ће још веће. Од невоља постоји једно уточиште – трпети их. Отпором и тврдоглавошћу ништа се не постиже, само ћеш их умножити, и на крају ћете победити. Будите као трска: када наилази ветар, трска се повија, а када прође она се усправља. Ако се не повије бива сломљена. Искушења и невоље чине човека смиреним, а ништа није више од смирења. Зато искушења, када наиђу, треба пригрлити, ставити их, да тако кажем, под пазух, а ако се она развију и окруже те као море, онда напуни очи сузама и пливај у њима. Ако је светом апостолу Павлу, који се молио поводом искушења, било речено: доста ти је благодат моја, ако су њему била нужна искушења, шта онда да кажемо за нас страсне? Господ нам по Својој љубави шаље искушења да би нас довео до смирења. И ако се не смиримо малим искушењима, послаће и већа и чиниће то све дотле док нас не приведе смирењу. Тегобе и искушења су нам нужне, јер да није њих не бисмо се спасли. Ипак, више него што имамо снаге Господ никоме не попушта.“
– „У душевним тегобама ради и крепи благодат, припремајући човека, а у телесним или материјалним тегобама ради ђаво и ту се испитује човекова воља, његова решеност и љубав према Богу, те ако се он бори, благодат неће закаснити да му помогне и да га утеши за његову намеру“.
– „Све док човек не искорени страсти не може се молити у душевном миру. Мир духа долази после невоља које побуђују човека на молитву и рађају смирење. А смирење рађа мир у духу, и тада се човек, као васпитаван тегобама, искрено моли. Благодат Божја са нама поступа по изобилној љубави. Као мајка која учи дете да хода, придржавајући га обема рукама, она их држи око њега, да би га ако се он спотакне поново прихватила. А када он научи да мало хода сам, онда стоји и гледа и чим примети да дете пада, одмах га придржава и чува, све док се оно потпуно не учврсти. Тако са нама поступа благодат.“
– „Ако постоји самољубивост, значи да су ту све страсти. Она сама је у стању да нас погуби. Од самољубивости долазе свађе, непријатељства, убиство, крађе и све што је зло. Чак и добра дела самољубивог човека нису Богу угодна!“
На путу за Каруљу, не тако далеко од старца Аврамија, живи монах Пахомије, Грк, о коме се учврстило мишљење да је у прелести. Ми смо о томе питали старца: – „Да, рекао је старац, он је нажалост изван пута и њега нико и ничим не може убедити. Он се не причешћује зато што ниједном јеромонаху не жели да учини метанију или да узме благослов. Он је убеђен да је рукоположен одозго. О духовнику му не смете ни поменути, јер ће бити сав ван себе. Али, његов живот је тако суров и строг да на целој Светој Гори нема много таквих који су му равни. Његово расуђивање је чисто ако не додирнете тему духовника и остало што га доводи до негодовања. Иначе, његова расуђивања су здрава и углавном тачна. Само понекад застрањује. Значи, он још није потпуно упао у канџе ђавоље, али је његов положај веома опасан. Сви га овде сажаљевају. Раније је живео у манастиру Симонопетра, а онда у пећинама на разним местима.“
Питали смо још старца за његово рукодеље и сазнали да има десет година како га је оставио. Сада то и његовом ученику пада тешко, а особито ношење свега што је неопходно из пристаништа до њихове колибе. У храни се не ограничава, па се некад деси да узме и уље и рибу, премда их сам не купује.
(Из казивања старца Аврамија): – „Телесна искушења су лакша од душевних, али је са њима теже да се човек моли јер она побуђују спољашња чула. А душевна искушења теже рањавају душу, али брже доводе до молитве, и човек стиче корист чак и не осећајући, јер га искушења приводе смирењу, а смирење га чува од зла, и тада он припада Богу. И не само ми почетници него и савршени имају искушења, ради смирења!“
– „Што се тиче молитве у мирном стању духа, тај мир треба да буде последица победе над страстима. Ако не бисмо имали искушења и ако бисмо били у свету, наша помисао би се узгордила говорећи: „нема никога као ја!“ Свети оци говоре: „ко одбацује искушења, тај их јача против себе; а ко трпи, тај добија снагу од Господа“. Велика је благодат Господња трпети искушења, као што говори Апостол: Вама је даровано не само да верујете у Њега (Христа) него и да страдате за Њега, јер нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје.“
– „Свети оци говоре да нема ничег слађег него страдати за Христа. Та иста сладост страдања за Христа давала је мученицима силу да претрпе до краја. Апостоли и мученици су страдали за Христа, а ми трпимо: наиђе ли на нас болест, тегоба, туга или искушење, све трпимо ради љубави према Христу, јер нам олакшава наду у Христа.“
Замолили смо старца да се помоли и он је одговорио: – „Молитва манастира је као зид, а ми живимо као змије у рупи, као звери! Видите какви смо споља, а изнутра смо још гори!“
– „Неопходно је читати божанствене књиге; без тога душа се мало по мало хлади, чак се и помрачује и озлобљује. Чак и ако не испуњавамо читајући, ипак треба читати, јер ће нас то довести до самоукоревања; а без читања, живећи рђаво, нама изгледа да добро ходимо! Један је ава рекао ученику који није хтео да чита: – „од две посуде опери једну“. Ученик је опрао. – „Која је чистија?“, питао је ава. – „Опрана“, одговорио је ученик. – „Тако је и са читањем божанствених књига, макар и не испуњавали оно што читамо!““
То је све што знамо о старцу Аврамију.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.