АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ ХАРИТОН – ГРК
(умро 1878)
 
Испод келије старца Неофита, на стрмој падини, стоји колиба у којој је дуго време живео славни старац Харитон, Грк. 1827. године, у својој двадесет петој дошао је на Свету Гору и у једној келији примио постриг у расофор под именом Христодул. Затим је ступио у Русик где је с именом Христофор био пострижен у мантију; али је ту проборавио само неке три године. Тада манастир није држао раднике и због тога су сами монаси обављали све послове, па неки тамо нису могли да издрже. Христофор је прешао у Дохијар, где је проживео седамнаест година и примио схиму са именом Харитон.
Прочитавши за то време много књига светих отаца увидео је да му много недостаје како би могао да се назове монахом. Благодат Божја је дирнула његово срце и позвала га на подвиг вишег духовног живота. Осетивши жељу за безмолвијем (молитвеним тиховањем) он је изашао из Дохијара и населио се у Ксенофонтском скиту, где је проживео три године, али је затим, видећи препреке за постизање свог циља, прешао у скит Мале свете Ане где се населио у колибици и тамо проживео девет година. После тога је за себе одабрао место на Катунакији, на голој стени, где је сопственим рукама почео да гради колибу. Дуго је тако радио не остављајући за то време пост. О раду може да суди свако ко погледа на каквој страшној и окомитој стени стоји његово пребивалиште. Јео је у то време само по један лук и хлеба са малом количином соли и воде. Али, пошто је за колибу морао да купује дрво, клинове и остало, старац је исцрпео сва своја средства која је имао после одласка из Дохијара и остао је, без ичега. Спавао је само по два сата на дан, а бдења је обављао сваке ноћи. У тој колиби је проживео двадесет година, све до своје смрти, без икаквог обезбеђења средстава.
Чувши да је духовник Јероним из Русика добротвор пустињака, он је два пута ишао до њега да се пожали на своје тешко стање; али услед неких околности тамо није могао да добије милостињу коју је просио. Старац Харитон је приметио: – „Када сам живео у манастиру знао сам да понижења доносе корист и због тога сам трпео сваку грубост и неправду. Тешко је и испричати шта су ми све радили; али зато сам привикао да све подносим, тако да и данас могу да издржим све што ми наиђе“.
Старац Харитон је био веома духован човек; његов говор је био заиста дирљив. Једном су посетиоци дошли код старца још пре изласка сунца, и затекли га како је тек завршио своје бдење. Његово лице је сијало неком неизрецивом светлошћу и он је био испуњен благодаћу.
Старац је говорио: – „Овде је непомућена тишина. Тело болно подноси ова лишавања пустињског живота, али душу радује Сам Господ!“
Једном је старац рекао како треба да се моли сваки који прима милостињу од добротвора: 1869. године двојица монаха су му помогли и без молбе са његове стране. Старац је захвалио за ово добро дело, учинио за њих по хиљаду петсто метанија, и ово правило је дуго држао, „Ми не смемо просто да користимо милостињу, него треба да јој одговоримо по мери наших снага. Духовно делање се никако не може обављати међу људима, јер у таквој ситуацији ђаво налази мноштво разлога да обори човека и у стању је да разори његов дуготрајан труд. Међу људима се може изгубити духовна усмереност, а понекад и сам циљ монаштва. У пустињи ђаво не може, ако имате руководиоца, да делује на човека. Ја знам људе овде на Катунакији који свакодневно чине по две хиљаде метанија, и посте по четрдесет дана узимајући само мало хлеба!“
Старцу су приметили да такве подвиге могу да поднесу само јаки, али постоје и немоћни који се узвишују умним делањем и на тај начин постижу највише дарове. – „Да, постоје и такви, рекао је старац. – Они постојано пребивају у умиљењу срца, њихов је ум непрестано погружен у созрецање. Ја и данас знам људе који испуњавају све, све што је речено код отаца. Онако како је ава Арсеније целе ноћи стајао, тако и данас неки чине; али је то по благодати Божјој, а сам човек то не може да постигне!“
Старац је око келије подигао високе и витке зидине, вешто их градећи над провалијом, чему су се дивили сви који су видели овај велики труд. Питали смо га није ли га овај тешки посао спречавао да се бави умним делањем. Он је одговорио да је сваки положени камен освећен молитвеним сузама.
Када се повео разговор о искушењима старац је рекао: – „Господ са нама поступа као отац са децом. Не бојте се – постоје међу нама људи који се непрестано налазе у покајању пред Богом и тим покајањем привлаче милост Божју. Не бојте се. Ако се неком десило да претрпи од искушатеља, без тога се не може, јер смо ми у борби, у подвигу; али се не смемо плашити. Онај ко искрено жели да се спасе и који се по промислу подвргава искушењима неће остати у својој невољи. Господ допушта искушења све до саме смрти наше, али ради користи нашим душама. Ја овако са стране гледам како с братија по манастирима мучи. Они награду не виде, али ја је видим. Само ко подносе, добиће и награду. Не ваља када се неко врати у свет на пређашњи живот. Стрпљење је неопходно у свим искушењима. Господ их шаље по силама нашим, а ако је искушење веће, онда ће и снаге додати да се истрпи. Наш пустињачки живот је мучеништво које самовољно трпе сви они који желе да иду за Христом по Његовим речима: има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога. Наравно да се при испуњавању заповести Христових дешавају искушења којима Господ испробава нашу љубав“.
Да би нас учврстио у подношењу тегоба, старац је испричао сопствени случај: једном га је један сусед позвао да му помогне при слагању камена. Ради љубави старац Харитон је пошао. Тамо је био још један човек с не баш пуним разумом. Требало је издубити рупу у камену и старац је рекао ономе који је држао чекић да мало сачека јер је сам хтео да управи длето. Међутим, онај је из све снаге распалио чекићем по старчевој руци и смрскао му прст. Четрдесет дана је старац патио не налазећи мира од страховитих болова. Притом није имао кога да му помогне, па је морао једном руком да меси и пече хлеб који је потом требало исећи и осушити на сухарке. Сам Господ зна како му је било тешко. Испричавши све ово старац је продужио: – „Онај ко хоће да се спасе нека се не плаши искушења, јер Господ зна колико можемо да поднесемо; ми смо само дужни да му се предамо речима: „Господе, чини са мном како знаш, нека у свему буде воља Твоја!“, јер Господ од нас тражи само смирење и да са благодарношћу трпимо сва искушења која на нас наилазе!“ Говорило се и о љубави и старац је рекао: – „Свако богатство, мир и радост овога света ништа не значе кад се упореде с љубављу Божјом. Када би све несреће напале на неког ко има љубав Божју, он би са радошћу живео усред њих. Тако су се радовали свети мученици и сви преподобни оци, трпећи мучења и свакаква злопаћења“.
Питали смо шта да чинимо против искушења. Старац је одговорио: – „Потребна је велика пажња. Ја овде живим сам и видим како ђаво кидише на мене; али он ништа не може да учини јер се пазим. Чувам се да не учиним ништа зло против брата кроз кога ме ђаво искушава јер сам се из Отечника научио да треба трпети. Када сам још као млад дошао у Свету Гору, одмах сам хтео у пустињу, али су ми духовници саветовали да најпре ступим у општежиће, и тек тада у пустињу. Тако сам и учинио. Ступио сам у манастир, дању испуњавао послушање, а ноћу читао књиге отаца. А када сам са временом схватио да тако више не могу, удаљио сам се од људи. Овде сам видео деловање ђавола, каква све лукавства он припрема. Тако и ви: користите се временом по речима Апостола: користите време јер су дани зли. Ако видите да вас људи у манастиру не поправљају, онда се удаљите у пустињу и учите се из Светог Писма па ћете тако наћи пут. Међутим, и у општежићу се може удаљити од људи: не успостављајте пријатељства, не идите на састанке и разговоре. Када имате посла са многобројном братијом неопходно је да много читате, тим пре што ђаво подиже саблазни на људе. Неопходна је пажња. Ђаво најпре доноси прилог преко помисли, а онда се стара да се ми сагласимо са њим, а ми се на сваки начин требамо трудити да не пристанемо на његово испуњење. Нека он лаје као пас. Ја видим како она напада, али га се не плашим, нека он само лаје. А од молитве Исусове одмах бежи. Када размишљаш о својим гресима и о томе да си већ стар, да ћеш ускоро умрети и да ће ти Господ судити, онда враг са својим приносима не може да издржи поред тебе. Ја знам манастирски живот, зато тугујем због вас. Овде сам имао велику борбу, али сада сам навикао, и лукавог више не видим. Знајте, оци, да ваша борба није једноставна, него је против ђавола који из зависти војује против људи који желе да се спасу. Треба стално у срцу имати молитву!“
Ми смо му рекли какво мишљење имају у манастирима о пустињацима, да на њих гледају као на шумске звери! – „То је тачно, приметио је старац, али рећм ћу вам само ово: то су они који долазе право из света, који нису били ни у манастиру ни у послушању код старца. Они су млади и неискусни а страсти у њима остају какве су и биле. Они често иду по манастирима, нарушавају своје тиховање и уносе саблазан и прекоре на пустињаке. Осма је хиљада година од створења света и духовни пастири су се олењили те не брину о својим овцама. Ми живимој^ пажња, а силу ћемо стећи читањем књига отаца“.
У то време старац је читао Добротољубље и веома га хвалио говорећи: – „каква је то књига, то су уста Христова! Они који се данас подвизавају боје се да кажу реч Божју, јер су људи немоћни и услед недостатка расуђивања лако се повреде. Добро је на време отићи од људи и осамити се и уз телесно уздржавање читати књиге и продирати у њихов смисао с Божјом помоћу. Без свестраног разумног одржавања не може се очистити ум. Свети оци су јели хлеб и пили воду!“
– „Преласци с једног места на друго разрушавају унутрашњи мир, а без њега се не може стећи и сачувати врлина. Ми смо напустили уставе светих отаца и због тога смо изгубили смисао самог монаштва. А ваљда смо ради тога оставили светски живот да бисмо се сачували од зла и изменили се, да не бисмо изгубили спасење. Светско мешање, смушеност и свакакво неприлично општење с другима у себи садрже пакао. Увек треба да мислимо на то зашто смо дошли, и да то испуњавамо. Не треба се плашити непријатеља: нека он чини своје!“ Ми смо старцу говорили да не успевамо да испунимо своје обавезе према Богу, ближњима и сопственом звању. Старац је рекао: – „Ако не испуњавамо, онда се бар смиримо у помислима пред Богом. Тако су чинили преподобни Антоније и остали – нека тако и ми чинимо са смирењем, а ако не можемо, треба да се око тога потрудимо. Свети Давид је рекао: смирих се и спасе ме Господ! Тамо где се налазите, тамо чувајте монаштво. Своје правило извршавајте, читајте божанствене књиге. Мало по мало вежбајући се у томе, загрејаће се срце и доћи ће благодат Божја. Ако се човек није ослободио страсти, савест га изобличава. Неопходно је трпљење, јер када савест прекорава онда се човек смирава. Тада ће савест указати шта да се чини, и то ћете чути од сопственог срца. Ја сам био на разним послушањима и усрдно сам радио, али пошто сам читао божанствене списе, разумео сам да је потребно нешто друго. Непрестано се бавећи тиме ја сам тада чуо од срца шта треба чинити. И ето, дошао сам овамо, и, слава Богу, добро је. Сада се савест, која је раније прекоравала, претворила у радост. Непрестано се радујем. Сада не осећам засићеност при читању божанствених списа, него се храним као медом“.
– „Рећи ћу вам и ово: када човек учини неки грех, тај га грех једе изнутра; а када доведе у ред свој живот и живи исправно, непрестано се радује јер је стекао смелост пред Христом. Као што грех загорчава живот, тако га врлина услађује. Шта више да се каже? Заповести испуњавајте, љубите ближњег, макар вас он понижавао и грдио, злотвору вратите добрим јер нам је наш Спаситељ рекао: Благосиљајте оне који вас куну, нините добро онима који вас вређају…, и још: Ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други. У томе је смирење. Тако мало по мало долази благодат Божја и просвећује човека!“
На ово смо приметили старцу да за зло које примамо најчешће желимо да се осветимо! Старац је одговорио: – „тако ћеш и зло учинити и злотвора нећеш исправити; он ће бити још злочестији. А ако будемо трпели и чинили му добро, он се видевши нашу врлину, може исправити. Ако злог човека оштро покараш, он ће постати још гори, са већом жестином ће нападати. само од оних који имају страха Божјег може се очекивати да ће се поправити ако им се нешто каже. Погледајте: је ли Христос згрешио или је био нешто крив? Јевреји су Га гонили, а Он их је лечио. Трпео је од неразумних робова својих и чинио им добро. Такав је завет Спаситељ оставио и нама. Такође и Апостоли. Затварали су их у тамницу, тукли, малтретирали, а они су ицељивали свакога ко би им притекао. Слично су чинили свети оци и наши старци: њима су завидели, ругали им се и вређали их, и најнеопходније од њих отимали, а они су све трпели. Тако се преподобни Макарије, затекавши разбојнике како краду његове ствари, направио да је странац и помогао им чак да натоваре ствари!“
– „Монах би морао да се удаљи од политике и да се уклања од свих гласина и разних вести, јер кроз њих пада у искушење!
– Шта је рекао преподобни Антоније: већ се не бојим Бога него Га волим! Нешто слично и ја сада осећам у себи. И многи други су тако осећали јер су испуњавали Његове заповести!“
(Из једног другог разговора са старцем Харитоном): При нашем доласку старац нас је питао: – „Како Сте?“ Ми смо одговорили да смо телесно добро, али нам је душа болесна! – На то је старац рекао: – „Онај ко се телесно добро осећа, тај је и у души добро, јер када је тело у добром стању онда човек благодари Господа што је Он милостиви тако учинио, тако га умирио и успокојио“.
Ми смо замолили да нам то објасни и старац је продужио: -„Живећи међу људима тешко је проникнути у духовно делање, јер при општењу са њима и при сусретима често избијају несугласице и неспоразуми. Као што је вода чиста док стоји, али када падне киша онда се узмути, тако је и са умом људским међу људима. Онај, пак, који жели да се спасе, који љуби своје спасење, сабира свој ум и моли се: „Господе Исусе Христе, Ти видиш каква су ме искушења напала и у каквим се невољама налазим. Са свих страна сам окружен свим могућим искушењима и претрпан сам њима. Милошћу Твојом избави ме од њих и учини да све буде на корист!“ Треба се молити да Господ дарује силу и просвећење, молити се да дарује Светог Духа, јер када Дух свети сиђе на човека, онда га просвећује као сунце, и човек види сва дела своја и разуме их, познаје шта је од Христа а шта од ђавола. Тада човек познаје и људе врле, и људе лукаве, који само носе маску врлине, јер сви говоре духовне речи, али су им циљеви други. Добри људи говоре из пуног срца!“
– „Верујте да човека који пребива у заповестима Божјим таква љубав Божја посећује да може ко хоће да га грди, да га понижава и вређа, и све то неће наћи одјека. Ко гаји у себи страх Божји, тај се клони свега људског: и сусрета и виђења, и шетњи и осталог. Ко има страх Божји тај се и међу људима просвећује; потом му се по мало отвара уз и он постепено сазнаје ствари, па прелази у љубав Божју!“
– „Када лукави ђаво ово види, почиње са својим смицалицама. Због тога је неопходна велика пажња да би се мисао о Богу чврсто сачувала. Господ помаже, али је од стране човека неопходна одлука и чување. Старајте се да живот проводите монашки, да увек тражите Господа вапијући: „помози ми Господе! просвети ме!“, и тако се даноноћно устремљујте Богу. После овога човек почиње да пребива у побожном усхићењу, све му постаје разумљиво и он схвата како треба поступати. Од младости у нама се налазе страсти: код неког гордост, код неког гнев и остало. Треба их лечити лековима које су одредили свети оци. Неопходни су пост и бдење и треба се трудити да човек плаче. Јер, подвиг и јесте то да се ми молимо; тада нам Господ дарује Светог Духа. Због тога постимо, бдимо, подвизавамо се. Човек је увек дужан да се каје као грешник. Христос је отишао на крст да нам покаже начин живота. Ко хоће да се приближи Богу тај мора да се разапне свету, то јест свим страстима. Када Дух Свети просвети монаха, онда он не жели ни радост ни весеље, него воли све што је истински монашко. Тада он са чистим срцем стоји пред Богом и Господ удаљава од њега непријатеља који не може да се закачи за његове помисли. Господ Му дарује истинско смирење заједно са сузама. Да, а и зашто много говорити? Монах и сваки прави хришћанин, ако почне са покајањем, све ће стећи. Ако онај ко се труди за спасење допусти да се спотакне, па чак и ако падне, и у паду проведе дан или два, не треба да се због тога помете, него нека чврсто држи свој пут; јер без борбе на овој стази се не може. Слично као у рату: пуцају и са једне и са друге стране, једном побеђују а други пут бивају и побеђени!“
Умро је старац Харитон овде на Катунакији 1878. године, проживевши на Светој Гори више од педесет година.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.