АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

ЖИВОТ И ПОДВИЗИ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА
ИЛАРИОНА ГРУЗИНА

СТУПАЊЕ У ДИОНИСИЈАТ
 
На Светој Гори се најпре настанио у манастиру Ивирону. У њему није нашао ни једног Грузина и, пошто није знао грчки, са некима из братства је говорио на турском језику; али пошто тамо није било много оних који су знали турски, отац Јесеј је већи део времена проводио ћутећи. У манастиру је рекао да је родом из Грузије, да је сиромах, што је показивала и његова стара и прљава одећа; и да је дошао на Атос да посети и поклони се светим местима. По обичају, одвели су га на архондарик (гостопримницу), где је провео недељу дана, посећујући службе у цркви и гледајући какав је живот у манастиру.
Нико на њега није обраћао посебну пажњу. Ћутећи, отац Јесеј је обилазио обитељ, пажљиво пратећи унутрашњи поредак једног неопштежитељног манастира. Идиоритам[1] му се није допао, и он је закључио: „Иако је ово наш, грузински манастир, мени овде није место.“ Једног јутра, изашао је на манастирску капију и заставши у размишљању приметио како неки од братије, упртивши торбе, одлазе некуда. Питао је куда ли су то кренули? Одговорили су да иду на храмовни празник у манастир Дионисијат, јер је сутра дан Рождества св. Јована Крститеља. Отац Јесеј је питао да ли би га повели са собом. Одговорили су: „Ако хоћеш, кренимо.“ И пошли су.
По месном обичају, сви који долазе на празник, јављају се најпре на архондарик, и заузимају место које им се одреди. Ту их послужују чашицом ракије, филџаном кафе и хладном водом. Затим одлазе у трапезу да се поткрепе, па тек онда иду на бденије. Али, са оцем Јесејем је испало друкчије: на улазу у манастир он је међу народом изгубио своје сапутнике, па је остао код капије. А ови, заборавивши да он не познаје обичаје, нису га тражили. Отац Јесеј од јутра ништа није јео, и веома је огладнео. Пошто није дочекао да га неко позове на трапезу, и чувши да се већ звони на бденије, са осталима је пошао у цркву, помисливши како ради празника великог пророка Јована Крститеља тај дан у манастиру сматрају строго посним и да братија ништа не једе.
Изненадила га је дужина службе, јер је прошла цела ноћ, а бденије је још трајало; завршило се тек два сата после изласка сунца. Отац Јесеј је помислио – хоће ли сада дати нешто за јело? Или ће да настави са постом? Али, почела је литургија, и тек после ње су сви пошли у трапезу, а за њима и отац Јесеј. Овај празник у Дионисијату је за њега била велика духовна утеха. Поредак службе, начин живота монаха, строгост и благоустројство у свему толико су му се допали, да није желео да напушта обитељ.
Трећег дана празника, гостопримац га је запитао због чега не одлази, заједно са другим гостима? Отац Јесеј је рекао да жели још неко време да поживи овде и погледа устројство манастира, да он овде за своју душу налази велику утеху. Гостопримац је приметио да, ако он то жели, треба узети благослов од игумана, јер тако захтева манастирски типик. Тако је отац Јесеј пошао до игумана, који је добро говорио турски, и објаснио да му се веома допао строги ред у Дионисијату, и да би желео ту да поживи и разгледа, на шта моли благослов; а ако игуман благоизволи да га прими, спреман је и да остане заувек. Игуман Стефан, видећи његову телесну снагу, сагласио се да га прими, рекавши да су му неопходне радне руке, и назначио га на послушање у кухињу.
У Дионисијату је отац Јесеј нашао свог старог друга, оца Венедикта, Грузина, који је у то време живео близу манастира, у пустињи. На Велики пост 1821. године они су заједно примили постриг у велику схиму. Приликом пострига, отац Јесеј је добио име Иларион. Пошто су њега приводили првог, он је по монаштву постао на неки начин старији брат оца Венедикта; али је сам отац Иларион увек сматрао оца Венедикта старијим од себе, посебно што се тиче подвига, што ће се видети и из даљег животописа. За постриг су им припремили нову одећу, али је отац Иларион није примио, и молио је да га оставе у оним старим хаљинама.
У манастиру је пролазио разна послушања: поред кухиње и трапезе, радио је на свим тешким пословима, бивао и у манастирским виноградима на Моноксилиту, недалеко од границе Свете Горе, а за време рада бирао је обично најнапорније и најтеже послове. У винограду је узимао највећу и најтежу мотику, дубоко је заривао у земљу и тако је преметао да у томе нико није могао да му подражава. Такође је и у манастиру неуморно носио сва послушања, будући од Господа обдарен таквом телесном снагом, али и таквом ревношћу за подвиг.
Без обзира на то што није знао грчки језик, братија га је заволела, како за примерну трудољубивост, тако и за кротак, подвижнички живот. Боравећи у Дионисијату под видом простог сиромашног Грузина, и не поседујући апсолутно ништа, отац Иларион никада није затварао своју келију. Једном, неко од братије је зашао у келију у његовом одсуству и видевши металну кутију, био савладан радозналошћу да види шта се у њој налази. На своје велико изненађење, нашао је у њој руски пасош и турски фирман у коме је било написано да је његов власник свештеник. Сабрат је о томе одмах известио игумана. Игуман је позвао оца Илариона и питао га шта то држи у својој кутији. Отац Иларион је одговорио да је тамо његов пасош. Тада је игуман наредио да му донесе кутију и да му покаже. Отац Иларион, надајући се да нико не уме да чита руски и турски, донео је документе игуману; али се на невољу показало да је један монах умео да чита турски, па је и прочитао фирман. Тада су сви сазнали да је он јереј. Отац Иларион је молио братију да о томе више никоме не говоре. А и уопште, код Грка је чест случај да јереј, одлазећи из света и ступајући у монаштво, у манастиру више не служи, па се чак и причешћује заједно са осталим простим монасима.
Око две године је провео отац Иларион на тешким послушањима, испуњавајући све са љубављу и самоодрицањем. Сметало му је једино то што није знао грчки језик, па се лишавао слушања речи Божије. Зато је једном решио да о томе проговори с игуманом, и да од њега тражи благослов да пође у Ивирон и тамо замоли да му дају књиге на грузинском језику, којих је у Ивирону било много. Тешко је било души његовој без Светога писма. Игуман је благословио, и тако је отац Иларион кренуо у Ивирон, у својој уобичајеној старој и прљавој одећи.
Дошавши до манастира, зауставио се да се помоли пред чудотворним ликом Богородице који се налази над манастирском капијом. У то време, а било је предвече, на портику су седели старији монаси из братства, а међу њима и онај архимандрит са којим се отац Иларион упознао још у Москви. Само што је видео оца Илариона, одмах га је познао и на опште чуђење потрчао ка њему, почео да целива његова рамена и руке, узвикујући при том: „Бре! бре! – папа Јесеје, папа Јесеје! Агие пневматике! Пневматике василикос!“ (Оче Јесеје, оче Јесеје! Духовниче свети! Царски духовниче!) Зачуђени тако необичном поздраву сви су устали и пришли им. Архимандрит је, држећи за руку оца Илариона и представљајући га свима рекао: „Ово је отац Јесеј – царски духовник са којим сам имао част да се упознам у Москви, у двору Имеретинске царице.“ Зачуђени монаси су га повели у манастир, где су се сви дивили овом неочекиваном открићу, а особито они који су га пре две године видели у обитељи као сиромашног дошљака. Архимандрит им је замерао како су могли да пусте из манастира тако важног човека. Братија се правдала како је умела. Онда га је архимандрит узео у своје одаје, и три дана га одатле није пуштао, молећи га да остане у њиховом манастиру. Предлагао му је да заузме најбоље келије, са пуним манастирским издржавањем и са послугом, али уверивши се да отац Иларион остаје непоколебљив, дао му је грузинске књиге и отпустио га са великим жаљењем.
Са торбом на леђима вратио се отац Иларион у Дионисијат, не слутећи да је о њему и тамо већ све било познато, јер глас, како се у Дионисијату под видом простог монаха крије царски духовник, убрзо је обишао целу Свету Гору. При уласку у манастир, вратар му се с поштовањем поклонио и поздравио га како се поздрављају старци, па је о доласку одмах обавестио игумана. Овај га је дочекао раширених руку за загрљај, братски му замерио зато што није рекао ништа о себи, ко је и какав је чин имао. Отац Иларион, пометен таквим сусретом, рекао је: „Није ми била на корист ова посета Ивирону, боље би ми било да нисам ишао, јер ја сам дошао на Свету Гору да оплакујем своје грехе, и док сам био непознат било ми је мирније него сада.“ Игуман већ није хтео да га пусти да испуњава пређашња послушања, него га је молио да се прими за манастирског духовника. Али је отац Иларион то одлучно одбио, и упорно је молио да га не лише могућности да послужи братији, па се одмах и отпремио у кухињу. Али тамо није дуго остао: сада га је свуда у стопу пратило опште уважавање. Братија му није допуштала да испуњава пређашња послушања која је тако волео, него су се трудили да у свему што је тешко – у подизању кртлова, ношењу воде и дрва -предухитре старца. Све се завршило тиме што је отац Иларион оставио кухињу и населио се у пустињачкој келији близу манастира.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Начин живота у манастиру, где је сваки монах економски независан, нема заједничке трапезе, нема игумана, него манастиром управља савет „стараца“. Супротно томе је општежиће, где је сва имовина заједничка, а манастиром управља старешина, игуман.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.