АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ ГЕДЕОН – ГРК
(умро 1869)
 
Отац Гедеон се родио 1781. године у Загори, у Малој Азији. На крштењу је добио име Георгије. После смрти својих родитеља Георгије је желео да оде на Свету Гору, али су за то сазнала његова браћа па су замолили једног Турчина да га измлати зато што хоће да буде монах, надајући се да ће га на тај начин уплашити. Турчин је свесрдно испунио наруџбину и браћа су закључила да Георгије више и не мисли на монаштво; али је он само чекао повољан случај, и у првој прилици је отишао на Свету Гору.
Најпре је стигао у скит свете Ане и хтео да ступи у њега, али га због младости нису примили. Тада је замолио да му посаветују место или старца, и рекли су му за духовника Лавре, који је у молитвеном тиховању живео у келији светог Јована Златоустог. Георгије је од њега умолио савет, и духовник му је указао на кувара Лавре по имену Јоакима. По благослову проестоса Георгије је ступио на послушање том старцу. Отац Јоаким је био постриженик Русика и кроз пола године је пожелео да се врати тамо. Ученик није хтео да се растаје од таквог старца и обојица су били примљени у Русик. Тамо је Георгије проживео десет година и био пострижен у мантију. После осам година био је положен темељ новог манастира уз море, старањем игумана Саве. Братство је било мало, а послова је било много и то тешких. Као снажног и здравог, Георгија су одредили на послушање на једном од бродова. Путовања и контакти са светом су оптерећивали његов дух па је замолио да му дају друго послушање, али му молба није била испуњена, и он је после годину и по дана отишао из манастира и населио се у скиту Капсокаливија. Ту му се веома допало и он је већ мислио да тајно и остане, али је свађа која је међу скићанима настала поводом избора дикеја узбудила његову душу, због чега је он отишао у Лавру. Тада је поредак у Лаври био бољи од многих општежића: на општу трпезу се ишло у четвртак, суботу и недељу, а лавриоти су живот проводили концентрисано и строго. Али је Георгије ту остао само годину дана, па је отишао у скит светог Василија јер га је привлачио усамљенички живот. У скиту је у то време на планини Кармил, у храму пророка Илије живео духовник Неофит Караманлис. Отац Гедеон се најпре сместио у одвојену колибу, а затим је живео при духовнику. Али, после пет година, духовник му је наредио да опет пређе у скит Капсокаливију у коме је за његов дух било више користи.
Због грчког устанка Турци су заузели Свету Гору 1822. године, па, како је из Лавре већина монаха отишла, узели су тамо оца Гедеона ради послужења Турака. Било је то три године након што се сместио у Капсокаливији. Тамо је он постао помоћник старцу Пајсију, од кога је примио и схиму, јер је њихов живот у то време био у сталној опасности од турског фанатизма. Немајући чиме да хране коње Турци су послали монахе из Лавре на острво Лимнос да у манастирском броду довезу јечам. Међу четворицом послатих монаха био је и отац Гедеон. У то време на обали су у разним местима биле сакривене разбојничке лађе, а сами разбојници су били по многобројним заседама. Они су видели када је лађа из Лавре отпловила и чекали су када ће се вратити. На половини пута између Лимноса и Свете Горе 15 лађица је опколило монахе и заробило их. Разбојници су почели да их муче захтевајући новац; једном од њих су ужетом везали руке на леђима, међу уже ставили штап и увртали све јаче и јаче, захтевајући новац. Монах није издржао, него је признао да на Светој Гори има сакривен новац. Разбојници су тада одвезали једног монаха и онај јадник му је рекао где је сакрио новац. Када је овај други донео новац, њих двојица су били пуштени на слободу. Пошто је мучење једног уродило плодом, разбојници су били подстакнути да то примене и над оцем Гедеоном. Мучили су га цео месец. Најпре су га питали колико ту живи на Светој Гори? Гедеон је одговорио – “више од двадесет година”. Тада су захтевали за сваку годину по хиљаду лева, али Гедеон није имао ништа. Мучили су га дуго, а онда су смањили захтев, тако што су тражили само хиљаду, затим петсто или макар сто лева. Пошто су се на крају уверили да заиста нема ништа избацили су га на обалу близу Јерисоса, одакле је на мули био превезен у Лавру. Тамо је лежао три месеца и једва се опоравио. Тиме су почеле дуге муке оца Гедеона. Турски гарнизон се сваког месеца смењивао. Једном приликом су неки од новодошавших Турака затражили да их на лађи одвезу до Иверског манастира, па су се отпремили узевши са собом монахе као веслаче. Међу монасима је био и отац Гедеон. Време је било немирно, а ветар супротан; монаси су говорили Турцима да у време непогоде не треба ићи, него да се причека; али су их Турци натерали да исплове. Веслачи су се с муком борили против ветра, али ипак нису могли да дођу до Ивера него су морали да пристану на месту званом Мегас Велас где стоји храм светог Георгија. Искрцавши из лађице сав терет Турци су га натоварили на оца Гедеона и натерали га да носи према Иверу, а лађицу су отпустили натраг. Отац Гедеон је потпуно изнемогао: носећи терет он се близу Ивера зауставио да се напије воде. Приметивши ово један Турчин је повикао: – “Покварени калуђеру, још и ленчариш!” Почео је да га бије кундаком. Дотрчали су и његови другови и тако страшно претукли оца Гедеона да је овај пао и бљувао крв. Турци су га тако и оставили, а иверска братија, сазнавши за то што се догодило, узела га је и сместила у болницу. Мало се опоравивши, он се вратио у Лавру, где се са особитом усрдношћу молио Пресветој Богородици и преподобном Атанасију и ускоро био исцељен.
После свега овога, оца Гедеона су натерали да готови Турцима, и то је његовој души пало још теже од удараца. Ожалостио се он веома, али није било лакше ни удаљити се у пустињу: због навале разбојника паша је наредио да његови војници убију све што се креће ван манастира. Ипак је на крају крајева отац Гедеон одлучио да радије ризикује смрт него да остане међу Турцима чије је присуство имало разорно дејство на његово душевно стање. Молио је старце да га ослободе овог посла, али они нису пристали. Једном је поставио казан на ватру, и јавила му се мисао јача него икада раније: – “иди, па макар и умро, и учини нешто за своју душу!” Отац Гедеон је све оставио и изашао, онако како се затекао, не узевши ништа са собом. Турци су га пропустили да изађе кроз света врата мислећи да он као кувар иде по зелен у башту. Пошао је у скит Капсокаливију, где је у пећини преподобног Нифонта живео духовник, отац Неофит. Лавра је молила Турке да га не прогоне, и они су га поштедели. Духовник је одобрио његову жељу и одредио да се насели у Капсокаливији.
У Лаври су се предомислили, сетили се да им је отац Гедеон потребан, а када су то сазнали Турци страшно су се разбеснели на њега. Тако послаше једног монаха и Турчина да траже оца Гедеона. Они су сазнали да је он у Капсокаливији и хтели су га узети са собом, али је он замолио духовника да пође у Лавру и моли за њега. Но, старци нису хтели ни да разговарају с духовником, него су рекли: – “Нека сам дође да узме благослов, а овако се скривати не може, тим више што и ми зависимо од Турака”. Духовник је ове речи предао оцу Гедеону и овај је с поверењем пошао. У Лаври су га строго запитали: – “Зашто си отишао ништа не рекавши?” Он је одговорио: – “Одавно сам вас молио да ме ослободите овог посла, ви нисте хтели, и нисам више могао да издржим!” За овакво избегавање дужности старци су од Гедеона захтевали педесет лева, – а пошто он ништа није имао, одмах су га загворили у пирг, где је преседео три дана. Не би га ни тако брзо пустили да духовник Неофит није дошао и платио за њега.
После тога је отац Гедеон добио слободу, па се вратио да тихује у Капсокаливији; али је његов живот и тамо био пун невоља. Једном је тако пошао у Кареју, и тамо му је познати монах дао талир. Дошавши натраг у скит тек што је скинуо торбу, а талир положио под узглавље, кад упаде разбојник и поче да тражи новац. Гедеон му је одговорио да није овамо долазио зато да би имао новца. По сиромаштву колибе и одеће старчеве и разбојник се могао уверити да новца нема. Тада је затражио хлеба, на шта је старац приметио: – “Какав хлеб и где да га узмем?” Пошто у колиби ништа није могло да се сакрије, разбојник је и сам видео да ничега нема, и на крају је затражио воду. Старац је изашао да наточи, мислећи да ће моћи да се сакрије, али није успео. Тек што је старац изишао, разбојник је подигао узглавље и, узевши талир, одмах изашао да види шта ради старац. Када се овај вратио са водом разбојник је енергично захтевао новац, тукао га и гурао пушком, тако да је старац решио да му преда свој талир. Дошао је до кревета, подигао узглавље и није га нашао. – “Ти си га већ узео!” Разбојник као да се увредио, и почео је да виче: – “Ти ме још називаш лоповом!” – па је стао да још љуће мучи Гедеона. Задихавши се, тражио је још воде. Старац му је дао чашу и када је разбојник изашао за воду, он је, скупивши последњу снагу, појурио да бежи, али није далеко отишао, кад срете целу банду разбојника који су га ухватили. Њихов побратим им је рекао да овај монах има новац, и сви су опет навалили да га муче; али пошто ништа нису могли да извуку, покупили су све што су могли и отишли оставивши га скоро нагим и потпуно измученим.
Али, на овоме се још нису завршиле Гедеонове муке. У то време солунски паша је сазнао да светогорски монаси умеју добро да плету фесове, па је тражио да му пошаљу у Солун неког ко се бави овим рукодељем, ради обуке његових војника занату. Сви су се плашили да иду и после дугог већања на крају су одлучили да пошаљу Гедеона и Онуфрија, становнике Капсокаливије, и још двојицу из скита свете Ане, и још неколико, све у свему њих десетак. И тада је отац Гедеон запао у невољу: отац Онуфрије је пошао напред к кајмакану да узме дешкир на полазак, али, уплашивши се, побегао је у шуму. Турци су се разбеснели, и тада се појавио отац Гедеон. – “О, како сте зли ви монаси, сви ви бежите!” Па су га стрпали у казамат. Следећег дана су га ослободили и отпремили. У Солуну су били представљени паши, а он их је отправио у касарне. Отац Гедеон је издржао само четири месеца, јер су промена хране, тежак ваздух и најгори смештај који му је био одређен, потпуно разорили његово здравље, па је почео да искашљава крв. Оставио је Солун и вратио се у Капсокаливију, где је годину и по дана лежао у таквом стању да је свакодневно очекивао смрт.
Овде је отац Гедеон поново пострадао од разбојника који су непрестано узнемиравали Свету Гору својим упадима. Напали су га и везали му руке и ноге, па га бацали на земљу тако грубо да су му кости једва остале читаве; онда су га беспоштедно тукли кундацима по леђима и бедрима тако да је од тих удараца патио цео живот.
Долазећи на Свету Гору Турци су имали намеру да истребе све монахе; али су од султана добили ферман да “поштеде њихове животе” па су и против своје воље напустили своју првобитну намеру, и задовољили се мучењем монаха и исцрпљивањем преко пореза. У скиту свете Ане су и даље живели скоро сви монаси који су се у њему затекли пре устанка, и који су се бавили рукодељем. Тада је и старац Гедеон узимао вуну и правио фесове, добијајући за рад по 10 пара, за шта је себи куповао пшеницу за хлеб. Али, будући да је плата била мизерна, и да због болести није могао успешно да ради, ни за хлеб му није било довољно. Он је тада са брашном мешао кестен и неке траве, као што је дивља мирођија. Помешавши све то пекао је хлеб. Једном је ставио у пећ такав хлеб, и чуо како се приближавају разбојници; одмах је узео још недопечени хлеб у торбу и пожурио да се сакрије, идући у правцу келије светог Претече која се налазила међу стенама, и ниоткуда се није могла видети, па је разбојници ни једном нису пронашли. У тој келији се чувала скитска ризница. О доласку разбојника оце су обавештавали чувари скита ударима у клепало при саборном храму, и тада је бежао како је ко могао. Разбојници су дошли и узели све што се могло однети, па су се вратили. Али понекад су се само правили да одлазе, а у ствари су се скривали у близини, па када би се монаси вратили у своја пребивалишта, поново би изненада нагрнули. Тако су дошли и к старцу Гедеону и почели да траже новац; ништа не налазећи, отели су му хлеб. Одмах су га и разломили, али им је био толико црн и непријатног укуса да су га бацили.
Тада су на њега натоварали све што су напљачкали по другим келијама и натерали га да носи плен према мору. На обали су га опет питали за новац, говорећи: “А зашто други оци имају, а ти немаш?” Он је мислио да ће их се лакше отарасити ако одговори: – “Зато што су они овде већ одавно, а ја тек од скора!” На то су они повикали: – “А, од скора, значи новац имаш на неком другом месту?” – и почели су поново да га туку. У то време старац Герасим, кога су опљачкали до коже, из сажаљења се спустио на обалу и почео да уразумљује разбојнике: – “и ви сте некакви хришћани, ваљда је и вама потребно спасење, зашто га тако мучите? Он је заиста сиромашан човек, ништа нема!” Тако су га на крају и оставили.
Још је једном по вољи Божјој отац Гедеон страдао од разбојника. Везали су му руке на леђима тако чврсто да је он пао од бола и страшно се мучио. Ожиљци су остали на његовим рукама до краја живота. То је било и последње мучење оца Гедеона. Чудно је како је после свега тога уопште могао толико дуго да живи у пуном одрицању и самоумртвљивању. Али он није оставио ни друге своје подвиге, па је само последње две и по године лежао на кревету не устајући, и само су га ученици подизали, а њих је имао два. Старији Дамјан је са старцем живео двадесет шест година, а други, Козма, осам година. У време болести он је ученицима често говорио: – “Терет сам за вас!” Али су они одговарали: – “Само ти трпи, оче, а ми све ово испуњавамо с радошћу!”
Старац Гедеон је за све време свог живота у пустињи спавао мање од два часа дневно, тек мало дремајући. Не прекидајући никад умно-срдачну молитву, строго је држао завет ћутања. Када је наступало време одмора, он је на колена стављао јастук и, прислонивши главу, уснивао, али никада није легао на ребра све док на крају није дошла болест да га положи. Последњих година Дамјан је убеђивао старца да остави такав подвиг говорећи: – “Оче, ти си већ стар и болестан, треба ти макар мало мира и одмора. Лези бар онда кад се спремаш на спавање!” Старац је одговарао: “Баш тада и морам да се трудим, јер сам стар и близу је смрт. Знаш како је рекао један ава: “Ако убедиш анђела да легне то ћеш и мене убедити”, а ја ћу барем као стока да спавам!”
У почетку, иако је строго поштовао пост, ипак је пио вино и јео с уљем, када га је бивало; али, последњих седамнаест година нити је јео с уљем нити је пио вина не желећи никакву утеху телу без обзира на болест. Обично се хранио оваквом смешом: узварио би воду у малом лончету и замешао брашном па јео ништа друго не додајући. Тело му се тако истањило да су му пред смрт остале само кости и кожа. По изгледу је био налик на Арсенија Великог: стар, сед, сув, висок, погрбљен; али без обзира на тешке патње његово је лице било анђелолико.
Ученик – Дамјан се једном разболео и патио годину и по дана; не могући више да подноси болест тражио је од старца да се помоли за његово исцељење. Старац је одговорио: – “Трпи чедо, теби је ова болест на велику корист: уколико човек телесно страда, душа му се очишћава!” Дамјан га је при том питао како да се моли. Старац је одговорио: – “За сада ти је довољно твоје трпљење, а после болести која те за молитву припрема, бавићеш се молитвом!” – “Како то”, питао је Дамјан? – “На то човек треба да се присиљава, одговарао је старац, али никако без духовног руководства, јер чим човек почне тај подвиг, ђаво га уводи у маштања, чиме обмањује неискусне. Име Господа Исуса Христа и Матере Божје не треба да се одваја од твог срца; у томе ће ти помоћи уздржавање. А ма шта да чиниш, пост, молитву или неки други подвиг – смирено помишљај да то што чиниш није ништа. Ако човек успева у свим врлинама, али једне нема, то јест смирење, онда све остало ништа не значи.
Ја већ више нисам човек за овај свет, али ти увек имај на уму смртни час и не гледај на пролазне призраке овог века: славу, богатство и све остало. Бежи од свега овога и старај се о будућем животу. Ја сам имао велику жељу и ревност да испуњавам врлине, али ми је непријатељ поставио многе препреке. Треба победити сва та искушења да би се стекле врлине, јер, ко не трпи искушења тај не може ни да успева у врлинама. Кад год је требало да постим или да се помолим, увек је ђаво против тога подизао искушења, да се уништи оно што почињем!”
Старац је једном за велики пост одредио себи правило да дневно узима само малу количину хлеба и воде. Најпре по 100 грама а онда све мање и мање, и долазио је до најмање могуће количине. И шта: једног поста десило се да се сруши зид код саборног скитског храма. Одмах су сазвали све монахе да се он обнови како јесење кише не би подбиле и развалиле цркву. Посао је био тежак. Шљунак се вукао од мајдана уз стрму падину. Отац Гедеон није хтео да напусти своје правило и да због ове случајности уступи ђаволу и разреши свој пост. Ускоро су остали приметили његов пост и почели да га грде што се уздржава називајући га лицемером, као да он то чини ради показивања, ради славољубивости и да њих покуди… Старац је на то смирено одговорио: – “Ја себи закон никакав нисам постављао, али ми се не једе и не пије, па не једем ни не пијем!”
1869. године пред Божић, ученици су питали старца: – “Да ли да идемо на бденије?” Он их је мимо обичаја задржао, па су оба ученика остала код старца и бдење обављали на бројанице. Када је било око поноћи поново су питали: – “Хоћемо ли да продужимо?” Старац је одговорио: – “Нека Козма иде у цркву, а ти Дамјане остани код мене, можда ћу сад умрети!” Старац је затражио да запале свећу и да окаде собу; то је било три сата пре смрти. Видело се да је пред смрт ђаво хтео да помете и збуни старца, али се посрамио: старац је спокојно, у миру и радости предао свој дух Господу; сам је затворио очи и као да је заспао. Било је то 25. децембра, а у тај час су у цркви певали херувимску песму.
(Из забелешки оца Пантелијмона): Једном је Дамјан питао старца како да стекне непрекидну молитву. Старац је одговорио: – “Треба се непрестано принуђивати и без велике потребе не виђати људе. У почетку, по немоћи својој, изговарај само – Исусе мој. То је довољно лако, ма шта човек чинио и ма куда ишао, чак и при разговору. Онда, када је молитва усвојена, добави – Господе, и још – Христе. Па онда – Сине Божји, а затим – помилуј ме. Када се молитва настани у срцу, она делује сама и постојано благодат Божја силази и просветљује човека. При овој молитви треба бити пажљив, и плашити се да се човек не олењи, јер се за малу лењост ова молитва одузима, и тада предстоји тежак, крвав подвиг, не би ли се поново научила!
– Буди са свима у љубави и не старај се о овоземаљским стварима. Помишљај непрестано на смрт, јер ја умирем данас, а ти можда већ сутра. Уколико се мисао на смрт макар и за час одвоји од човека, он се може дати на зло. Страх Божји нека те никада не напушта. Моли се за све православне, особито за умрле. Моли се за оне који нас љубе, и још више за оне који нас мрзе, вређају нас и чине нам зло. О животним нуждама се не брини много и не бој се – Господ те неће оставити. Јер данас и сутра ми идемо тамо, па се колико је могуће више брини о томе како да станеш пред Господа, да се не лишиш Његове милости. Ево ја, неко време сам много патио, бивао без хлеба и без свега осталог, али ме Господ није остављао, слао је по некоме од браће било мало поврћа, било хлеба, и ја сам остајао жив. Макар и недостојан, али духом се од вас нећу одвојити!”
Кратко време пре смрти старца, Дамјан га је питао: “Оче, док си био жив ништа нам ниси говорио за нашу утеху!” Старац је одговорио: – “Нисам говорио, чедо моје, а сада ћу рећи: најпре чувајте смирење, а све остало оставите и само се молитвом Исусовом бавите са смирењем, чувајући све заповести Божије. Сећање на смрт нека се не раздваја од вас, јер све док будете мислили на смрт ваш ум неће бежати с једне ствари на другу. Када лежеш, мисли да ујутру нећеш устати, а устајући ујутру држи Исусову молитву и молитву Пресветој Богородици. Када се човек на тај начин подвизава, онда долази Божја благодат и просветљује га. Али мораш тражити и имати искусног руководиоца. Господ ће све послати што нам је корисно, само нека ми не лењствујемо; тада и најпростијем Господ открива Своје тајне и просвећује га шта да нам каже за нашу корист!
– Неки ава је пошао у један манастир; опколила га је братија и молила да нешто каже, и ава је рекао: – “Најпре се старајте за истинско смирење; затим, трудите се да стекнете стрпљивост, кроз искушења од ђавола и од људи који вас грде и клевећу; на трећем месту чувајте се свих помисли, особито осуђивања: чак и ако бисте својим очима видели брата како греши – не верујте.” И још знајте да се онај који се спасава и који се подвизава ради будућег живота подвргава разним искушењима: све треба трпети и не давати да нас ђаво превари, а са стрпљењем ће све проћи”.
Старац је тако тихо говорио да је Дамјан једва могао да разуме његову реч. Још када је Дамјан као ученик ступио к старцу Гедеону, познати старац јеромонах Антоније му је тада рекао: – “Држи се овог старца, ја га знам од младости; он је увек у молитви и плаче пред Господом и Пресветом Богородицом!” Дамјан је често примећивао како се отац Гедеон гушио од плача у молитви, и када би питао старца: – “Шта је то с тобом оче?” старац би одговорио: – “Ти то не знаш!” Старчева небрига о стварима овог света је била таква да би и по недељу дана био у стању да преседи без хлеба, не жалећи због тога. Тако је поступао у свему, сву своју пажњу управљајући Богу, Који му је и слао све што је потребно после таквог искушавања његове вере и преданости. Дешавало се да, када Дамјан однекуд дође уморан, старац га натера да спава, а Дамјан, испуњавајући наредбу, бивао је спокојан у духу.
На рукама овог истог Дамјана скончао је познати духовник многих отшелника, отац Христофор. Пред смрт, онима који су се окупили, он је рекао: – “Оци, молите се молитвом Исусовом, а када се моја душа одреши од тела, вуците за мене бројанице, не би ли ми Господ дао милост!” Ово говорећи Христофор је издахнуо. Његово се лице просветлило и сви су прославили Бога.
Духовник Христофор је по доласку на Свету Гору ступо к старцу Захарији који је живео у келији Вазнесења Господњег у Капсокаливији. После смрти старца јако га је мучила дужност дикеја коју су му наложили у скиту, дужност духовника и остало, па је продао келију и преселио се на место звано Јанокопуло, које се може видети од пећине преподобног Атанасија.

Comments are closed.