АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ НЕОФИТ – ГРК
(умро 1886)
 
Старац Неофит је пореклом Грк. На Свету Гору је први пут дошао за време грчког устанка, када је имао двадесет једну годину. Али, сазнавши да Турци одатле одводе младе људе, вратио се у свој крај и ступио у манастир Преображења на Метеорима, где је живео десет година и примио постриг у мантију. 1832. године, када су се стишали немири, поново је дошао у Свету Гору и населио се у скиту светог Василија, где је пробавио пет година. Затим је отишао у скит Капсокаливију где је био око шест година, а онда је све до саме смрти, скоро читавих четрдесет година, био на Катунакији. Ту је сам изградио једнособну колибицу, а онда на другом месту и другу, нешто већу келију и цркву Успења Божје Матере. Тада тамо још није било никога, а после су почели да се досељавају на тај крај. Примио је тамо ученика, Бугарина Игњатија, који је са њим живео тридесет пет година и био, по старчевој вољи, рукоположен у јеромонаха.
Старац Неофит је говорио: – „Ето, ја сам се даноноћно трудио са љубављу да изградим цркву и да тиме створим миран кутак за онекоји би пожелели да овде живе после мене!“ На питање о досади пустињског живота, старац је одговарао: – „Када се човек привикне на усамљенички живот, и када почне да се наслађује тиховањем, онда уопште не жели да види другога. Шта год да човек чини, увек треба то да чини не због људи, него само ради Бога, јер Бог од нас тражи да се ми знојимо Њега ради и да лијемо сузе сваки дан. Живео сам скоро петнаест година сам у овој пустињи – овде није било никога, само шума и жбуње. А сада погледајте само колико их се доселило, и ја сам као у кавезу. Овде је код мене црква и сви су се прилепили за њу!“
У разговору је дотакнуто и питање искушења. Неко је рекао: -„Ако човек не поседује особиту благодат утешења онда не може да поднесе све ово!“ А старац је одговорио: – „Треба се непрестано самоукоревати и то на тај начин што ћеш све друге сматрати светима, а себе грешнијим од свих у пуном смислу те речи, и тада ће благодат тешити душу. Замислите најмршавијег и најодвратнијег човека, и не мислите да сте иоле бољи од њега, него да нисте достојни да му целивате ноге. Бог ништа друго од нас толико не тражи колико смирење“.
Када је реч прешла на општежиће старац је рекао: – „У општежићу се може лако спасти, само треба одбацити сопствену вољу!“ Саговорници су му приметили да је то веома тешко, тим више што су у великим манастирима људи најразличитијих карактера, а и самољубље не допушта такво одрицање од самог себе. Старац је рекао: – „Ако бисмо пред очима стално држали награду која нас очекује и то што ће бити после смрти, не само да бисмо трпели увреде, него бисмо и батине и најбесмисленији терет подносили, не бунећи се, него чак веома радо, као што су свети мученици подносили мачеве, точкове, ватру и разне муке, и као што су подносили препободни оци. Сви су они баш то имали пред очима и подносили!“ – „А да ли је то могуће у нашим условима?“ Старац је одговорио: – „Чак и ако смо слаби, ипак свакодневно треба да се подвизавамо и доводимо себе у такво стање“. Сви преподобни и мученици су се подвизавали на све што је добро и нису стајали на једном месту. Монашки живот је испуњен искушењима: ђаволи као звери кидишу на човека. Један се ава молио да му Господ покаже ђаволе, али Господ није хтео. Ава се поново молио и онда је видео како у ројевима лете око људи, као пчеле око кошнице! Ко чини добро нека се не плаши искушења. Не сме се обраћати пажња на оно што нам ђаво говори, него то треба презирати. Не треба гледати око себе, него напред, слично пливачу који не гледа под себе него како да се домогне обале. У Отечнику је за једног аву речено да је пошао са посудом по воду и пао у грех. На повратку му је ђаво полагао очајање у ум говорећи: – „Куда сад идеш и зашто? Нема теби спасења, иди у свет!“, али је ава одговарао: – „Ђаволе, ти си то учинио, а ја ништа нисам учинио!“ Дошавши у колибу започео је свој уобичајени посао као да се ништа није десило. Тада је Господ открио једном пустињаку да је тај и тај монах пао и устао. Тај је дошао и питао га шта се то с њим десило? Ава је испричао све. Тада је тај монах рекао: – „Твоје расуђивање је смрскало главу ђавола!“
Једном другом подвижнику ђаво је говорио: – „Зашто се ти молиш? И онако ћеш отићи у пакао!“ Овај је одговорио: – „Ако и у пакао одем, и тамо ћу видети тебе под мојим ногама!“
Недељу дана пре смрти старац Неофит је легао у постељу због слабости. 17. децембра отац Игњатије је једном чуо да старац тешко дише, као од великог напора: – „Ах, ах!“ – „Шта ти је старче?“ – „Ах, како сам се уморио! Био сам у Коистантинопољу код Хаџи-Георгија и из далека видео султанов двор!“ Онда је старац почео да плаче: – „Ах, умро Георгије!“ Отац Игњатије га је тешио и уједно, чувајући се од искушења ђавола, почео да говори да тек што је примио телеграм у коме се каже да је Хаџи-Георгије још жив! Старац је поверовао и смирио се, рекавши: – „Ах, ђаво ме обмануо!“
После три дана старац Неофит је мирно отишао Господу. А затим је стигла вест да је Хаџи-Георгије умро управо тог дана када је старац Неофит о томе говорио.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.