АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ ГЕРМАН – БУГАРИН
(умро 1875)
 
У Кукузељевој пустињи Хаир живео је старац Герман. Његово светско име је било Георгије, али какав је живот водио у свету, не знамо. Познато је само да је у почетку ступио у манастир Костеници, где је примио постриг и провео десет година. Кад се завршио гр чки устанак, кренуо је на Свету Гору и тамо се јавио духовнику из Костенице који је дошао пре њега и који је боравио у манастиру Ксиропотаму. Провевши ту четири месеца и видевши какав је тамошњи живот, није желео да дуже остане. Духовник га је наговарао да остане, али је отац Герман одговарао: – „Ја тражим живот у подвигу и дошао сам или да ступим у општежиће, или да одем у пустињу; а ово је идиоритмија. Боље би било да се вратим у Костеницу него да наставим овако!“ После тога он је оставио духовника и кренуо гором.
Стигао је у скит Капсокаливија и распитивао се о старцима, па је пошао до старца Данила хромог који је живео у келији светих Архангела. Овај га је питао: „Зашто си дошао код мене?“ – „Да ти дам мало милостиње“, одговорио је отац Герман и дао му сто пара. Било је то на трећи дан Ускрса, а старац Данило није имао шта да једе. Захвалио му је, а онда је отац Герман питао старца оно што је хтео да сазна. Затим је пошао ка духовнику скита и рекао: – „Благослови оче да ступим код старца Данила! „Испитујући његове намере духовник је рекао: – „Шта ти је! Па он нема ни шта да једе, а уз то је још и болестан!“
„Није важно што код њега нема шта да се једе, али је важно да је он духовни старац. Ја тражим старца не хлеба ради, него ради руководства души!“ – „Када је тако, рекао је духовник, иди, Бог те благословио!“
Отац Герман је отишао, учинио метанију пред старцем и, добивши његову сагласност, проживео са њим 14 година, примивши од њега и схиму. После две године старац Данило је ослепео. Када је отац Герман ступио к старцу, овај је напунио торбу лимуновима и послао га у Лавру, да за њих добије хлебних сухарака. Донесени сухарци су им трајали 6 недеља. Затим су узели у скиту једну оку пиринча и она им је била довољна за дуго време. Уље су користили само за кандила у цркви.
Осим слепоће старац је имао и веома болесне ноге, тако да је само лети, и то са штакама, могао колико толико да хода. Отац Герман му је у свему служио са самопрегором. Старац Данило је био духован човек – строго је држао монашки живот не скрећући ни лево ни десно; молитву је стекао такву да је у њему деловала и за време сна. Целог свог живота на Светој Гори он средом и петком није ништа јео, па макар био и празник, – али ово последње, говорио је отац Герман, чинио је зато што је био неписмен, па је тако поступао у својој простоти. Једном је у цркви чуо да се чита како је умро неки монах, а једном светом човеку је било откривено да његово тело прате три Ангела. Он их је питао: – „Зашто пратите овог монаха? Знам да је један Ангео чувар. А друга двојица? Ангели су одговорили да је тај монах целог живота пазио на среду и петак, па су зато послани од Бога да одају пошту његовом телу приликом погреба и да његову душу представе Господу у слави“. Чувши ово старац Данило је решио да од тог времена чини исто тако.
Макар био и неписмен, али оно што је једном чуо, одмах је почео да испуњава и то са таквом послушношћу да никада није остављао недовршеним. У Светој Гори је живео више од педесет година, а умро је у својој осамдесетој. После смрти старца Данила отац Герман је у Капсокаливији живео још двадесет година, а онда се преселио на Хаир где је живео до смрти.
Нашу пажњу не заслужује само живот овог старца него и живот његових духовних предака. Отац Данило је имао старца Давида, а Давид Христофора. Старац Давид је био слеп (на бдења и на литургије у саборну цркву га је водио ученик) али је при својој телесној слепоћи гледао у будућност: за три дана је предсказао своју смрт. То је било на Велики четвртак. Примивши Свете Тајне старац је рекао: – „Са Ускрсом Христовим ја ћу отићи Господу, али ћу пре тога појести црвено јаје, па ћу онда отићи!“ Тако се и десило. На дан Пасхе, после литургије, вративши се у своју ке.лију, он је замолио за јаје и рекао: – „Опростите“, и предао свој дух Господу. Погребли су га на вечерњи при пасхалном појању.
Старац овог Давида био је Христофор духовник, који је у простоти служио Господу. Он је био тако прост да је једном, док је још био ученик, пошто је чуо како су се четрдесет мученика замрзли у језеру, и сам хтео да се замрзне, па је ради тога зими ушао у цистерну; али као прaви ученик, о томе је најпре рекао свом старцу. Овај га је веома изгрдио. На Светој Гори је у пуном молчалништву проживео више од шездесет година.
(Из записа оца Пантелејмона): Када смо дошли старцу Герману, затекли смо га телесно болесног, али у обилном благодатном стању.
Било је већ касно, па смо се зато журили. – „Прехладио сам се, говорио је старац и јако су ме заболели зуби, нису ми давали мира. Али имајући такву старатељку, Царицу Небеску, Која је обећала преподобном Петру Атонском да ће бити чуварка и хранитељка, и да ће давати све што недостаје онима који овде живе, пошао сам на место где је живео преподобни Петар и помазао лице крстообразно уљем из кандила пред иконом Богородице… Не може се, продужио је старац, живети у пустињи и не доживети никакво искушење. Али ако се има стрпљење, Господ ће све да уреди на наше спасење“.
– „Ти си, оче, говорили смо ми, привикао на муке, а ми смо малодушни и уопште не можемо да трпимо: колики нам труд предстоји да дођемо до таквог стања!“ – „Није то ништа, помало се може привићи. Само не треба кретати од великих дела, него почињати с малим. Онај ко креће од великог, тај пада и на малом. Преподобни Антоније целог живота није јео уља нити је пио вина, али то као закон никоме није прописао. А у искушењима треба увек памтити митареву молитву, јер је за нас једино неопходно смирење; уз друге врлине може се пасти; али смирење не пада“. Овде, на овом истом месту у колиби је живео старац из Молдавије по имену Герасим, који је умро око 1820. године. Једном су му се у сну јавила три старца и рекли: – „Нас тројица живимо недалеко одавде, не узнемиравај нас и реци да нас и други не дирају!“ Старац је о виђењу рекао свом духовнику. Духовник је тада био познати старац Неофит Караманлис, који је стално ишао пустињама ради исповедања и причешћивања пустињака. Отац Неофит је пожелео да пронађе мошти ових трију стараца који су се јавили његовом чеду. Претражио је све пећине, а на том месту их је сијасет, све напуштене проваљене колибе и стене; свуда се заустављао, чепркао, разбацивао камење, али ништа није нашао. После извесног времена они су се јавили том истом старцу на овај начин: пролазећи пустињом мимо једног места на путу ка преподобном Нилу, он је увек осећао миомирис. А у то време када су угодници Божји прохтели да му се јаве, осетио је тако силан миомирис да се и нехотице зауставио. Било је као цео облак који га је обухватио са свих страна. У њему се пробудила жеља да сазна одакле излази такав мирис, па је почео да тражи. Дуго је обилазио уоколо, док се није зауставио близу нечега што је личило на стари зид, где му се показало да је на том месту миомирис најјачи. Помоливши се, он је иза зида извадио камен, онда други, трећи и увидео да иза њих зјапи рупа; почео је да рашчишћава и открила се пећина. Када је открио толико да је већ могао да уђе, чуо је глас: – „Не узнемиравај нас! Нас тројица смо овде живели и погребени и желимо да нас нико не дира!“ Старац је затворио улаз у пећину и после је само његов ученик Иларион знао за то место.
Отац Герман је продужио: – „Преподобни Акакије Капсокаливијски је веома волео преподобног Максима, и приликом сваке помисли прибегавао је к молитви њему. Много пута му се преподобни Максим јавио због његове вере и љубави. Једном је видео преподобног Максима и још многе у белим ризама, само су схиме на њима биле обичне. Преподобни Акакије је питао: – „Ко су ови који те прате?“ Преподобни Максим је одговорио: – „То су они који су овде у овој пустињи живели, које сам ја приликом живота поучавао а они следовали мом учењу.“ Ето тако је некад било, продужио је отац Герман, али је и сада тако. И сада има таквих које нико не зна. Они, макар и живели као и остали, али у себи крију високи духовни живот који нико не зна, као што нису знали ни за време живота преподобног Максима, за кога су сви мислили да је у прелести, и није прошла година или две, него читавих педесет док га није открио преподобни Григорије Синаит.“ Старац Герман је ускликнуо: – „Колико разрушених колиба можемо овде наћи, колико пећина у којима су, очигледно, живели и спасавали се преподобни оци! Ево пре два дана један брат је нешто ниже од моје колибе према мору нашао малу колибицу, већ сасвим разваљену али на таквом месту да не знам како је тамо било ко могао да живи, а живео је. А колико ли година постоји моја колиба, и људи су у њој живели, а да нико није нашао ту доњу колибу. Тако су, видите, ове пустиње испуњене светим моштима, али су те мошти остале нејављене. Духовник отац Неофит је много тражио овде, али није налазио, јер свети који почивају не желе да их открију“.
О ранијим подвижницима старац је говорио делимично оно што је сам доживео, а делимично оно што је чуо од свог старца, оца Данила: – „Раније су у капсокаливијском скиту живели много поштовани старци, слични древним великим оцима, пред којима смо ми, сва скитска братија, пролазили са великом побожношћу. Старци су као непокретни стубови стајали на бденију од вечери до јутра, а да се ни једном не обазру на страну. Сви су они били ћутљиви, пуста реч за њих није постојала, чак су и о неопходним говорили мало и то онда кад треба. Духовни живот су чували изнад свега. Међу њима је особитом побожношћу сијао старац Авксентије: он је међу старцима био као светило. Живео је у келији светог Георгија и имао је само један глинени лонац у коме је себи кувао траве, а скупљао их је по стенама и само је то јео. Понекад је узимао и хлеб, али ништа више. Живео је у скнту око шездесет година. После смрти остао је његов ученик Неофит Караманлис, духовник, који је умро 1860. године, када му је било више од сто година“.
Старац Герман је испрачао о још једном подвижнику: – „Учених старца Кипријана, Гаврил, био је вешт човек; могао је да се прихвати сваког посла, па му се скитска братија у свему обраћала. Било шта да се поквари и сломије, па макар и сат, отац Гаврил никада није одбијао да послужи из љубави према ближњем. Пошто се исхрањивао рукодељем, не би било добро ако се његов труд не би наградио, па га је братија молила да узме што следује. Да би сачувао чисту савест, отац Гаврил је рачунао време за које је чинио услугу да би знао колико би у међувремену зарадио својим рукодељем (а правио је он кашике и бројанице) па је толико узимао и од братије, а више ни паре. Људи који су присуствовали његовој смрти су видели да се старац осмехује и да је његово лице постало светло, али се нису досетили да га питају шта види у том тренутку. Неко је потрчао старцу Никифору, који је 1825. год. обрео мошти преподобног Нила, и испричали му шта се збива. Никифор им је рекао: – „трчите брже и питајте шта види“. Али, старчева душа је већ одлетела ка Господу. Тамо је био и старац Данило који је испричао све ово. После старца Гаврила у келији светог Јована Богослова остао је његов ученик, отац Герасим који је умро око 1865. године, у старости од више од сто година“.
Зиме 1869-70. старац Герман је био завејан снегом и десет дана је провео без хлеба. Те исте године један мирјанин, који је желео да ступи у монаштво, разболео се и дошавши до пустиње оца Германа, коначно легао. Старац је служио болесника самопрегорно, лишавајући себе готово свега годину ипо дана. По жељи болесника, старац га је постригао назвавшн га Христофор. Када је оздравио, новопострижени је почео да показује незаловољство јер није био у стању да подноси сурови живот старца: он је желео рибу, уље и остало, па не видећи свега тога, оставио је старца. По његовом одласку, дошао је други ученик, такође Христофор.
Када смо старца Германа посетили априла 1871. године, он је говорио: – „Мора се трпети и благо се понашати са онима који говоре против љубави према пустињацима. Мати Божја хоће да у свему буде изобиље у Њеном врту – да нико ни у чему не оскудева, зато сте и ви пошли по овим стенама и пећинама, ради заповести Христове о љубави према ближњем. А ко ће наћи монахе који живе по овим стенама, ако ви не кренете? Свако ко на овај начин чини добра дела, први ће добити и награду, слично ономе који кади, који пре других осећа миомирис. А ако вас неки грде за доброчинства према пустињацима трпите: Господ ће наградити ваше трпљење и исправити зло. На пијацу се износе разне ствари; један једно, други друго, свако своје; али се сви са добитком враћају натраг – па тако и овде. На овој нематеријалној пијаци, а такође и у спасењу душе, сви тргују, свако оним што има и сви стичу корист. Стрпљење и благост су нужни да се искорени ђаволско деловање, које лукави делује у људима разноврсним својим сплеткама, да би сметао свему што је добро. Добротвори који нам шаљу своје прилоге неће остати без награде као и онај старац што је и ишао по воду, чије је кораке бројао Ангео. „А зашто ти бројиш?“ – питао је старац Ангела. „Зато да би ти за сваки корак добио награду!“
Питали смо старца о молитви: – „Мора се бити истрајан. Када се срце очисти од страсти оно постаје престол Божји, а када непријатељ у њега полаже своја лукавства и лукавства буду примљена, благодат оставља човека, као пчела која бежи од дима и од смрада. Ако неко нема сузе, нека бар има жалост по Богу, срдачни бол, јер то, при смирењу, човека чини сличним митару, који је био оправдан пред Господом. И тако ће се стећи милост Божја.
– Када су у Солуну, причао је старац, за време грчког устанка затворили у тамницу светогорске старце, солунски паша, коме нису били довољни раније узета велика сума и ствари из светогорских манастира, тражио је од затворених проестоса и повереника огроман новац. Затворени су одговарали да код њих ничег нема. Паша је настојао. Тада су му рекли да су на Светој Гори остали само оловни кровови, па и то само у неким манастирима. Паша је наредио затворенима да напишу у Свету Гору да би монаси који су остали скинули то олово и послали у Солун за прављење танади. Оци су испунили наређење; али су, предавши писмо, целу ноћ мећу собом говорили о томе, и туговали и молили се Богородици. Одједном ноћу долазе у затвор два каласа и захтевају да трговац Спандали, који је такоће био затворен, одмах оде до паше. Он је помислио, што је и рааумљиво за тадашња времена, да га зову на погубљење, па је зато, одлазећи, молио старце да се о њему помоле. Долази он паши, а овај му вели да пренесе светогорским старцима да олово са цркава он неђе узети, па нека напишу друго писмо на Свету Гору, да нико не сме да дирне олово на крововима! Затим је паша причао: у сну му се јавила Богородица и тако га уплашила да он ни за шта на свету неће кренути да скида кровове са цркава. Када су од Спандалија чули радосну вест, оци су се веома обрадовали и захваљивали Царици Небеској за Њену велику и брзу помоћ. – „Ето како Мати Божја штити: такође и за време Чама (1854) није попустила Турцима. Они су већ били близу Хиландара, претили су да униште све манастире, али су сви монаси постили три дана и молили се, и одједном Турци су отишли“.
Старац је још причао како је њега сачувала Мајка Божја: – „Једном сам пао с врха мердевина и ударио се страном о камен који је пробио месо и прошао унутра па се зуставио на једва прст растојања од срца. Завапио сам: „Пресвета Богородице, помози ми!“ – и остао сам жив. Други један пут је дошао разбојник код мене у колибу. Бануо је нагло. На питање зашто је дошао, одговорио је: – „Да те убијем!’ и бацио се на мене. Борили смо се сат ипо. На крају ме оборио и почео да ме дави. Погледао сам на лик Мајке Божје и завапио к Њој. Разбојник је, као да се нечега уплашио, скочио и истрчао. Од тада сам ноћу излазио у шуму. После два дана опет је долазио разбојник, и његови трагови су остали у келији, али се касније више није појављивао.
(У записима оца Пантелејмона сачувала се белешка једног саровског монаха о посети код старца Германа): Идући од пећине преподобног Нила према Лаври и спуштајући се низ сипар белог и светлосивог мрамора, сличног оном на Уралу, наишли смо на стазицу која води до старца Германа. Ускоро смо видели и његово обиталиште које се од трошности срушило и у време пада тако ранило оца Германа да је он, без обзира на своју велику љубав ка монашком трпљењу, молио Царицу Небеску да му дарује исцељење, обећавајући да у првој прилици изгради у њену част малу цркву. Мајка Божја је услишила његову молитву и жељу тако да је убрзо био исцељен. Али није могао да сагради храм како је обећао, јер је живео у крајњој оскудици. Прошавши срушену старчеву колибицу, иза ње сам видео нову, још недовршену келију. Сам отац Герман радио је у то време са својим учеником на цеђењу ловоровог уља. Видевши нас, оставио је посао и пожурио да нас сретне са дубоким поклоном. – Он је средњег раста, мало погрбљен, али његов ход и држање су одисали свежином и простотом детета. Његова одећа се састојала од неколико комада сукна и платна међу собом зашивених или везаних. Његово невелико лице, обрубљено седим власима, с невеликом брадом, одржавало је неземаљску радост и мир: било је пуно љубави, кротости и пуне пажње и саучешћа за све што је било око њега. Мени се учинило да старац Герман веома личи на нашег великог старца Серафима! Његово прво питање је било: – „Да ли сте можда гладни? Имам одличних суварака и свеже воде!“ Али, пошто смо били сити, замолио сам га да нас снабде нечим за поткрепљење душевних сила. Уздахнувши, старац је рекао да је у таквим залихама он крајње сиромашан, и да се он, као и сви хришћани ових последњих времена, по писању светих отаца, спасава једино благодаћу Христовом која даје храну и снагу да се поднесу многа и велика искушења. Питали смо га шта је најбоље од свега што је нашао на путу монашког живота. – „Послушање!“ одговорио је он. – „Ја бих био спреман да у то верујем, ако се говори о пустињачком животу, продужио сам ја, али када се ради о општежићу, онда не верујем баш сасвим: чини ми се да је супарништво у богатству манастира повукло управе, а за њима и целокупно монаштво у интересе и материјалност, да се зато користе сва наизглед богоугодна средства. Зато ми се чини да је наше време тако сиромашно у правом монаштву. Како су ствари кренуле, деси се да понеко од нас прими такво послушање које није у сагласности са нашом савешћу и са учењем цркве. Да ли ће нас и у таквом случају послушање спасти?“ – „Ако си ти уверен, говорио је он, да је оно што је наређено противно заповести Божјој, шта те спречава да, пре него што га испуниш, објасниш то што мислиш свом старешини?“ – „Моје распеће!“, одговорио сам. – „Па зар ниси зато и изашао из света, да би узео свој крст и ошао за Христом?“ – „Али шта да радим када и после објашњења старац буде инсистирао да испуни оно што је наредио?“ – „Ако то не представља смртни грех и ако си ти немоћан, онда је по моме боље да учиниш; зато што ће он, а не ти, одоварати за то пред Богом; али ако си снажан у вери, онда је боље бити крив пред старешином, него пред Богом; боље је бити спреман да се поднесе казна, па чак и да се изаће из манастира, носећи свој крст. Уосталом, онај ко се проста срца и пуном вером предаје на послушање, непрестано молећи Господа да старцу открије своју вољу ради спасења свога, томе Господ неће попустити искушења, него ће и старешину и потчињеног избавити од мрежа ђаволских“.
Починуо је отац Герман од многог свог труда 1875. године. По допуштењу Божјем, његова смрт је била насилна, од руку злочинца. Једном је био у Капсокаливији. Видевши тамо мирјане – раднике, он им је објашњавао да жели да изгради код себе цркву због чега ће бити потребно да прошири своју келију. Чувши то, мајстори су претпоставили да он има новца и пошли су да му га одузму пре него што најми мајсторе. Упали су у пустињску келију, старчеву, и вероватно не нашавши ништа, убили га. У жељи да сакрију злочин накупили су много сувог грања, затим су га ставили око колибе и на неколико места запалили, а сами побегли. Ватра се међутим угасила, а колиба је остала цела. Дошавши по неком послу старцу, један пуетињак је нашао колибу обложену грањем, а оца Германа убијеним. На тај начин открио се злочин.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.