АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ ВАРНАВА – КУЦО-ВЛАХ
(умро 1905)
 
Старац Варнава, пореклом Куцо – Влах, родио се 1829. године. Не налазећи мира души својој у свету, он га је оставио још у младости и отпремио се у тихо пристаниште спасења – Свету Гору. Овде је он ступио код старца Натанаила, великог и знаменитог подвижника, који је живео у скиту светог Василија. С њим је проживео многе године. После смрти старчеве отац Варнава је остао сам у тој колиби и тамо поживео још четрдесет година, подвизавајући се у умној молитви.
Једном су старца посетили руски монах и његов пратилац. Обилазећи старце они су у скит пошли већ после заласка сунца, а до скита је било још сат и по пута. Зато су били принуђени да се ту зауставе. Али на ноћење нису имали куд, осим да самог домаћина истерају из келије. У то време отац Варнава се враћао од суседа у своју колибу, и, видевши њихову недоумицу, с таквом љубављу је предложио да спавају код њега, да није било могуће не осетити дирнутост његовом искреношћу. Руски монах се потом сећао: – „Никада се нећу начудити љубави и срдачности каква се видела на оцу Варнави. Њему не само да није било неудобно, него се од све душе радовао“.
На улазу у колибу водич ми је скренуо пажњу на клупицу коју је старац користио када је приступао умној молитви, и на корбач којим је себе кажњавао покојни старац Натанаил. Пошто нисмо стигли дуже да поразговарамо с оцем Иларионом код кога смо свратили успут, замолили смо да га позову. Старац је пошао да га тражи. Будући да није имао у чему да угреје воду, стрчао је уједно и до суседа да донесе посуду. Ми са собом нисмо носили ништа осим чаја па смо зато питали старца: – „Има ли нешто да се једе?“ Он се извињавао да никуда није излазио због болести већ скоро годину дана, па нема залиху сухарака, и показао нам је остатке нагорелих корица. Али се одмах сетио да је био једном у манастиру светог Павла и да му је неки монах тамо дао просфору и хлеб које је он осушио и сада га чува негде на тавану. Одмах је отишао по њих па смо јели. Отац Варнава је онда сео поред прага, а отац Иларион је једва пристао да седне поред нас. Између осталог, питали смо старце: – „Шта треба човек да говори и ради да би могао да се учврсти, и да то буде сигурно?“ Отац Варнава је одговорио: – „Треба да испуњава заповести Господње по Јеванђељу!“ На то сам ја поменуо двојицу недалеко насељених монаха који су живели у прелести и рекао: – „Али те заповести много више него ми испуњавају Пахомије на Каруљи и Арсеније ту недалеко, а плод се не види!“ Отац Варнава је одговорио: – „Не испуњавају их по разуму!“
При томе је старац Иларион заклимао главом, али је ћутао. Обратили смо се и њему: – „А ти, оче, шта кажеш?“ Старац је одговорио споро и безвољно: – „Шта да се каже? Ја још ни човек нисам постао као што треба, па како да се назовем хришћанином?“ Ја додадох да не бих могао без утехе да живим у пустињи. – „Колико се год може оставити – оставите телесне утехе и Бог ће помоћи“, приметио је отац Варнава. Ја сам се обратио оцу Илариону: – „Оче, шта ти кажеш?“ – „Шта да кажем осим онога што се код нас говорило: нека остави човек сваку утеху телесну и сваки мир, а затим ће ускоро доћи сазнање сопствених грехова; и тада већ човек долази у такво стање у коме пада пред Богом са плачем. Таквог ће га Господ убрзо видети!“
Отац Варнава је рекао: „Због чега ли смо дошли на Свету Гору, ако не да се спасемо? Па ако бисмо и цео свет стекли, а своје душе изгубили, каква нам је корист од тога?“ „У манастиру, говорили смо ми, монаси се боре само с људима, а у пустињи и са ђаволима!“ Отац Варнава је одговорио: – „Баш недавно сам са оцем Иларионом разговарао о томе да ђаво напада човека као лав и са таквом страшном снагом, као да хоће одмах да га прогута. Међутим, свако ко се подвизава у страху Божјем, чини га немоћнијим од мрава, па ђаво чим издалека види таквог човека, дрхти од страха!“
Затим смо прешли на разговор о његовом старцу Натанаилу. Старац Натанаил је ступио у манастир светог Павла и живео тамо више од десет година. Пошто је био антипросоп, заседао је у Киноту и тамо био подвргнут разним искушењима. Тако се, на пример, једном налазио у Кутлумушком манастиру са другим антипросопима, и тамо је потписао неку поруку турском паши у Солуну, у којој се из просте љубазности обећавало да ће се молити за њега. Због тога је њега обузело дубоко покајање, и он је хтео, ако већ не може сасвим да спречи такву посланицу, макар да избрише своје име. Када је почео о томе да говори, остали антипросопи су му се смејали; али када је он одлучно иступио, пожурили су да пошаљу човека са поруком у Солун, а оца Натанаила су задржали у Кутлумушу, умиривали га, и у међувремену затворили врата! Покајање је, упркос свему, тако завладало њиме, да је он кренуо не би ли сустигао гласника. Пошто је видео врата затворена гвозденим засунима, он их разбио будући да је од природе располагао огромном снагом. На граници Свете Горе је сустигао гласника, узео од њега папир (будући да је имао власт за тако нешто) и замрљао своје име! Отуда се није ни враћао на своје место, него је, презревши све, отишао у пустињу и населио се у колиби скита светог Василија где је проживео шеснаест година. Укупно је на Светој Гори живео око двадесет пет година и умро је октобра 1864.
По доласку у пустињу отац Натанаил се предао изузетном подвигу. Покајавши се за своју прошлост, он је проводио време у сузама, чинио по три хиљаде метанија на дан и јео само по комад сувог хлеба недељно. Често је ноћу, вероватно када би му се јавила нека помисао о храни или о неиздржљивости пустињског живота, ударао себе бичем који и данас чува отац Варнава. Дешавало се да на питање ученика какав се то чудан шум чуо ноћу, старац одговарао: – „То сам ја куцнуо да ти не би спавао!“ Манастир му је слао све што му је требало и тамо су га сматрали за светог, што је било познато и самом оцу Натанаилу. Дуго се и усрдно молио да му Господ пошаље искусног руководиоца, па је најзад некако дознао о једном духовном старцу, отишао до њега и у разговору схватио да је то баш тај старац о коме се он молио. Открио је старцу своју душу и предао му се тако да би био спреман чак и у смрт да пође кад би му старац то наредио.
Старац му је најпре заповедио да оде у манастир светог Павла, где су га сматрали светим, и да их разувери на овај начин: требало је да оде у општу трпезу и да затражи двоструку порцију јела и вина, и да без обзира на то што му се утроба од прекомерног поста сва скупила, тако ради целу недељу дана. Отац Натанаил је све испунио, и братија је почела да се дошаптава, а при крају недеље и отворено говори међу собом, да се отац Натанаил налази у прелести. Сазнавши за то он се вратио старцу и све му испричао. Тада је старац рекао: – „Е, сада је добро. Иди у своју колибу и чини овако …“ Тада му је дао правило и упутио га у делање умно-срдачном молитвом, у коме је он достигао високу степеницу духовног успона.
Рецимо на овом месту неколико речи о бдењима која су тада код њих служена: монаси би долазили суботом дању, јели би заједно то што би се нашло и поразговарали: Јоасаф, Неофит, Натанаил и сам старац, па би почели бдење које су обављали по типику безмолвија – у умној молитви. Пролазећи тако ноћ, свако је стицао благодатне плодове по својој мери. После уобичајеног почетка, они би се смештали у стасидије и пребивали у молитви, све док не изађе сунце; тада су завршавали певањем „Честњејшују“ и славославља. Поново би старац припремио нешто да поједу, па би се са хвалом Господу разилазили до идуће суботе. Касније, када је сам Натанаил постао старац, он је обављао тако бденије са учеником Варнавом, са оцем Герасимом и Иларионом. Дешавало се: читали би до шестопсалмија, онда би Герасим питао Натанаила: – „Како ћемо сад да продужимо – да читамо или да се прихватимо молитве?“ Старац би имајући блажену навику да избор препусти брату, одговарао: – „Како хоћете!“ Тада би бирали молитву. Погасили би свеће и почели. Сви су били на својим местима у цркви и бавили се молитвом. Свакога је Господ тешио по мери његових напора и духовног узраста. Понекад би старац Натанаил ускликнуо тако да би сви чули: – „Пресвета Тројице, помози ми!“, после чега би опет наступила тишина. Када би дошло време да заврше бдење, сви осим Натанаила би се подигли са својих места, стварајући шум и накашљавајући се да би се и старац подигао. На крају би рекли: – „Оче, треба да завршимо!“ – међутим старац није устајао и, очигледно, ништа није чуо. Сачекавши мало, они би упалили свеће да би, видевши пламен, старац и сам устао, али отац Натанаил ништа није видео ни чуо. Он је сав био тамо где пребива дух људи који се успну на степен описан код светог Калиста. Схвативши то, старац Герасим би, заједно са другима, заћутао. Разданило би се, прошао би још цео сат, и старац би почео да се креће; тада би сви устали и почели са окончањем бденија.
Ученик оца Натанаила, Варнава, много пута је видео старца у том стању.
Старац Варнава је умро 1905. године за време страшног земљотреса, када је велики камен пао на колибу и убио старца који је лежао на свом одру.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.