АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ ГЕДЕОН – ГРК
(умро 1869)
 
Отац Гедеон је дошао на Свету Гору 1832. године и у почетку је био у Русику, али само две године, па је прешао у скит Капсокаливија ка старцу Дионисију, код кога је живео двадесет година. Тај Старац Дионисије је раније живео са старцем Тимотијем, који је имао седам ученика од којих су само четворица били записани. У време грчког устанка сви ученици оца Тимотија су се разбежали, и Дионисије је мислио да живи у старчевој келији, али Лавра није дозволила јер он није био записан у омологији, и зато је остао без ичега. У келији преподобног Акакија, уз његову пећину, живео је болестан старац, код кога се сместио Дионисије. Тај га је записао а после две године умро. Тих година за време грчког устанка, у скиту је било мало отаца, а духовник, отац Неофит Караманлис живео је иза скита, у пећини преподобног Нифонта. Он је оцима саветовао да посеју пшеницу којом су се они на неки начин снабдели у Кареји. Двадесет ока те пшенице је отац Дионисије донео на својим леђима. Оци су учинили како је речено, и пшеница је сваке године рађала таман толико да им је било довољно за хлеб преко целе године, и то је тако трајало све док, по завршетку немира, нису почели да пристижу бродићи са пшеницом. Са њиховом појавом престало је да рађа оно што су старци сејали.
За време устанка, они који су остали у скиту имали су живот мученика. Напастовали су их Турци и морски разбојници. На пример једном, на Велики петак, разбојници су дошли у скит, и, знајући богослужбени поредак, ударили у звоно јер је било време да се читају часови, надајући се да ће на тај начин сакупити оце и заробити их. Не знајући ништа, оци су почели да се скупљају, а разбојници су се бацили на њих и ухватили тројицу, међу њима и оца Дионисија, док су се остали разбежали. Разбојници су захтевали новац, а пошто ови ништа нису имали, страшно су их мучили: дланове су им завезали и све више и више притезали и при сваком обртају су захтевали новац. Затим су оба бока притискали полугама док су руке свезали на леђима.
Поучавајући свог ученика Гедеона, старац Дионисије је своје примедбе сваки пут растварао благом речју: – „Ако прећутим, мучно ће ми бити на души; дуг ми је да ти ово кажем, као што и пси лају видећи вука како се приближава, и не пуштају га стаду – а ти се поправи!“ Ове речи су увек пробадале срце оца Геодеона као мачем, јер старац је не строгошћу и грдњама, него благошћу и сопственим примером поучавао свог ученика. 1854. год. старац Дионисије је умро, проживевши на Светој Гори шездесет година.
(Из белешки оца Пантелејмона): „Живећи у општежићу – говорио је старац манастирској братији, – старај се да не општиш много са братијом, то јест говори само са онима с којима имаш посла, и не више од тога. Клони се разговора, осим са људима са којима си једномишљеник и са којима делиш тајне, са којима разговор даје плода. Не може се одмах одсећи свако општење, али треба ићи постепено, указујући љубав према свима, чак и према онима који раде против тебе или су на тебе љути. Данас реци – благослови оче! а сутра скрати, па реци једну реч мање, и тако ћеш постепено одсећи непотребно општење, а да то не боде очи другима. Са онима који желе да са тобом једу и пију потпуно пресеци сваки разговор. У манастиру постоје људи који строго држе заповести Божје, али постоје и људи супротног настојања. Мој старац, када је био на самрти и када сам га замолио да ми не оставља заповест да морам да живим на једном месту јер се околности мењају, одговорио је: – „чедо моје, не дајем ти никакву заповест, само ово испуњавај: ма куда пошао, ма где будеш живео, овде или у општежићу, свуда затварај очи, затварај уста, запуши уши.“ Затим се ухватио за браду и погладио је говорећи: – „Буди као магарац, буди малоуман, као онај који ништа не разуме; другог пута нема осим овог!““
Када сам у разговору са старцем Гедеоном пожелео да чујем нешто корисно за себе, рекавши да је код нас у Русику сада јако бучно зато што се братство веома умножило, старац је рекао: – „Да, данас више није тако као онда кад сам ја тамо живео; тада је заиста било веома тихо, строго се поштовао монашки живот и правила отаца; али је и сада могуће да се спасете ако се будете пажљиво чували“. При том је снажно бели старац рукама покрио очи, а онда их открио пажљиво гледајући у мене; онда је запушио уши и поново их отворио; затим је са обе руке чврсто прекрио уста и поново их отворио, и на крају, ухватио рукама своју браду и почео брзо да је клати на све стране. – „Ко почне да чини тако биће у немилости братије; њему ће се подсмевати и грдити га, али он треба да се понаша као да све то не примећује и не разуме. Многи од светих отаца су живели тако се понашајући и њих су сматрали јуродивим, сулудим, у прелести. А ако не можете тако; онда у најмању руку прекидајте свако општење и трпите оно што ће вам се десити од братије са разним карактерима. Заиста је некада тешко отрпети увреду, особито ако осећаш како је онај који вређа дужан да покаже поштовање и љубав према увређеноме. Али онај који трпи увреде не треба тиме да је пометен, јер је зато обећана велика награда; особито ако он према безобразнику покаже љубав и смирење; можда ће га ово смирење уразумити и он ће се предомислити. А ако тако не буде, на њему је рука Божја, она зна како да га исправи. Тако остати не може јер онај који себе узноси, смириће се.
– Ма куда да кренемо, говорио је старац, свуда су искушења, као што је и преподобном Антонију Великом било откривено да су искушења или мреже ђаволске на сваком месту. Он се молио и чуо је глас: „Смирење ће их заобићи!“ – Не очекуј и не мисли да ћеш овај живот провести без искушења, јер и Апостол је рекао: Сви који хоће да побожно живе у Христу Исусу биће гоњени (2 Тим. 3, 12). Апостол је још рекао: Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов (Гал. 1, 10). Не само међу мирјанима него и код нас у монаштву, ко жели да се држи доброг пута, на тога ђаво подиже непријатељство људи да би га спутавали, или скренули с пута. Трпљење, оче, трпљење! Говорећи ово старац је саговорника потапшао но плећима.
– Ма колико да имамо врлина, сви имамо и грешке, а Христос никаквог греха није имао, па су га опет распели!
– Наша утеха је Христос, храбрио нас је старац, и продужио – свети оци нам пишу да на земљи живимо тако као да се још нисмо ни родили!“
У разговору са старцем једном смо му рекли да, налазећи се дуго у манастиру и буци, сада, идући пустињом, стичемо утеху. Он је одговорио: – „Тако је, тако је! Узмите мали чанак воде и поставите га: вода стоји мирна и чиста и види се дно. Узмите велику посуду воде и стално је мешајте, да ли ће бити мирно и чисто? Тако је и када има много људи; само се у миру и тишини може погледати на себе и познати шта смо и какви смо. У садашње време не тражите врлине, не тражите. Само се старајте да трпите искушења која вас нападају, то ће у будућем веку бити изједначено, да не кажем, са подвизима преподобног Антонија и мучеништвом светог Георгија. У келији је добро живети. Тамо свако може себи да уреди живот како жели, могуће је склонити се од свега; ни у чему не учествовати, старати се да не видиш и не чујеш ништа, и да се бавиш молитвом колико је више могуће. Чим се заврши црквено правило, одмах за молитву; нека молитва буде непрестана!“
Једном је Рус који је живео у скиту, отац Товија, дошао на бдење и туговао што ништа не разуме од службе. Открио је то оцу Гедеону који га је утешио: – „ништа то није, не жалости се макар и не разумео. Држи своју молитву, а због тога што не разумеш, не смућуј се. Погледај на брод који плови морем: тамо су путници разни, и Грци, и Молдављани, и Руси и Арапи; они не разумеју једни друге, али седе заједно будући да се налазе на истом броду, а брод све вози ка пристаништу. Тако и Црква: ма ко да је у њој, онај ко разуме или ко не разуме, све њих она води у пристаниште Царства небеског. Ево, ми разумемо, па опет често заспимо на бдењу, а вама Русима се више прашта, јер не разумете речи, па ће за ваш подвиг и труд, награда бити неупоредиво већа него нама“.
Старац Гедеон је последњих година свог живота веома занемоћао и боловао. Последњи пут сам био код њега на лето 1896. године (монах Денасије). Изнемогао, старац се једва подигао на одру и, предосећајући свој скори одлазак, опростио се са мном као преподобни Акакије: – „Ја идем на далек пут и више се овде нећемо видети!“ 19. новембра исте те године он се мирно представио у Господу.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.