АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ АМВРОСИЈЕ – ГРК
(умро 1871)
 
Отац Амвросије се родио 1778. године. На Свету Гору је стигао 1799. и ступио код старца Козме у скит Свете Ане, у келију светих Арханђела. Са старцем је у то време живео и његов побратим отац Игњатије.
На краће време пре грчког устанка у ноћи између првог и другог септембра 1820, над Светом Гором се разбеснео страшан циклон. Још око годину дана пре тога такви циклони су се често могли видети далеко на мору.
Но пред сам устанак “гнев” Божји је посетио Свету Гору у виду овог свеопштег разрушења, чија се главна сила обрушила на скит Свете Ане, док је друга места закачио само његов бок, али је и тамо створио много јада.
Старац Козма је са ученицима читао јутарњу. Одједном се чуло необично звиждање са шумом, тако да је отац Амвросије рекао старцу: – “Благослови оче да изађем и видим шта је то” – Но тек што је отворио врата, маса воде је навалила у цркву и испунила целу келију. Амвросије се обема рукама ухватио за довратак, а водени ток је са собом однео целу колибу са местом на коме је стајала, све до самих врата у западном зиду за која се управо и држао Амвросије. Једино је он и остао, а старце је однела вода. Тајфун је збрисао сву земљу, преорао башту и однео дрвеће које је тамо расло. Други стуб циклона је пао на келију преподобног Антонија и однео је целу заједно са старцем који је тамо живео, док је трећи стуб пао на око двеста метара од главне скитске цркве и однео две келије и млин. Остале келије у близини једва су се одржале, јер је вода наваљивала на саме прозоре. Процеп који је сада између главне цркве и келије оца Константина, раније није постојао; он је створен дејством циклона. Тако је отац Амвросије остао без стараца, без келије, без хлеба и свега осталог. Стога је он узео некакву вуну, те је плетући фесове успевао некако да се исхрани: али не задуго. Ускоро је избио устанак и Света Гора се напунила цивилима који су тражили прибежиште од Турака. Из манастира су скоро сви отишли, односећи са собом што су могли; остали су само ретки. Онда су нагрнули Турци. Почела је тиранија. Покупили су све скитске старце, одвели их у Лавру и затворили их у пирг, где су стајали у хладној и смрдљивој води до колена и у неизрецивим мукама призивали Пресвету Богородицу да им помогне. Онда су их извукли из пирга и навалили да траже од њих новац. Ко је могао, откупио се. Један од њих се сажалио над сиромасима, какав је био отац Амвросије, који нису имали нечега, па је за њих уплатио назначену суму.
У то време је род кестена, траве и свега осталог био изузетан, па је отац Амвросије ишао по пустињи и хранио се оним што је налазио. Онда је паша издао наредбу да у року од петнаест дана сви цивили изађу са Свете Горе, а у случају да после тог рока тамо неког сретне, одрубиће му одмах главу. И одједном се Света Гора очистила и монаси који су на њој остали поново су слободно дисали. Али, шта се онда десило? Вративши се кући већина избеглица тамо није ништа затекла, па су почели да се баве разбојништвом. Почели су да пристижу на Свету Гору и да јој плаћају за раније своје уточиште грабежима и тиранијом над монасима, на које су се обрушиле двоструке муке: од Турака којих су били пуни манастири, и од разбојника. Али од ових последњих су патили много више, и живот је постао право мучење. – “Сам Бог зна, говорио је отац Амвросије, шта ме је коштало да се опет населим у скиту, да изградим келију и да је опскрбим неопходним стварима”.
Неко му је дао вуну и он је поново почео да плете фесове. Једном је скупио то што је направио, пошао барком са још пет отаца до Ксиропотама, да се отуда успне у Кареју, не би ли продао рукодеље и купио хлеб и вуну. Но тек што су почели да пристају кад их нападоше разбојници. Узели су све, а њих саме везали. Неко од њих је познавао оца Амвросија и рекао другима: – “Зашто га везујете? Њему је душа у носу. Келију му је вода однела, а он сам ничега нема!” Тада су га пустили. Он је почео да моли да му врате фесове, али су они рекли да су их већ поделили. Затим су почели да траже новац од других отаца, по петсто лева. Ово су пристали и замолили оца Амвросија да пође у скит и скупи новац од њихових ученика. Када је он већ хтео да се врати, лађар му је рекао: – “Шта то чиниш? Разбојници ће те погубити. Дај да ја одвезем!” Тако је лађар одвезао новац на Амулијани и тамо га предао.
После тога отац Амвросије нија имао шта да једе. Затим су га узели у Лавру да служи Турцима пошто је добро знао турски. Тамо је послуга носила беле прегаче и зато их нису дирали.
О старцима прошлих времена отац Амвросије је рекао: – “Када сам дошао на Свету Гору, овде је било истинских стараца и по изгледу, а особито по њиховом духовном искуству. Дешавало се да нисмо смели ни у лице да им погледамо. Ако погледаш, онда против своје воље затвараш очи од благодати која са тих лица сија. Зато смо поред њих пролазили погледа упрта у земљу. Њихова реч је била силна и сејала је око себе уважење и страхопоштовање растворено љубављу”.
Старац Амвросије је умро 24. фебруара 1871. године. До последњег дана је говорио, а причешћивао се често. Тог последњег дана га је јеромонах који је дошао затекао хладног како лежи са затвореним очима. Због тога су мислили да је мртав. Но јеромонах је сагнувши се, рекао старцу на уво: – “Отвори уста”. Отац Амвросије је отворио уста те су га причестили. Он је само прогутао, поново затворио очи, и његова душа је одлетела ка Господу.

Comments are closed.