АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ ДАНИЛО – ГРК
(умро 1889)
 
Отац Данило се родио 1804. године, а на Свету Гору је дошао после грчког устанка. Најпре је ступио код старца Неофита у скит Мале свете Ане, у келију светих Арханђела, и од тог старца је примио постриг и са њим проживео шест година. Пошто је пењање у овај скит, и ношење на себи свега што је потребно, веома тешко, старци нису могли дуже ту да живе, него су прешли у другу келију у скиту Велике свете Ане, где су живели девег година. На крају тог периода братство Григоријатског манастира је изабрало оца Неофита за игумана, а са њим је тамо отишао и отац Данило. Пошто је раније тај манастир био идиоритамски, и требало је у њему завести општежитељни поредак (што је увек праћено великим тешкоћама) а старац Неофит није могао на све да гледа, па је много посла пребацио на свог ученика Данила који је неуморно свуда стизао и успоставио потребан поредак.
После неког времена отац Неофит се одрекао игуманства, а братија је изабрала Данила. Много непријатности је било са ранијим проестосима који су хтели да живе самовољно, али је бољи део братије био на страни оца Данила. Ипак, ове непријатности су потрајале скоро дванаест година. На крају је и сам отац Данило закључио да би било најбоље да остави игуманство и да се удаљи у скит Мале Свете Ане, где је живео у почетку. Тражећи себи добро место за молитвено тиховање, он је ускоро прешао у скит светог Василија, и ту би и остао, да хладна клима скита који је смештен на великој висини није натерала старца да се пресели ниже према мору, на Катунакију, оставивши горе велику келију са црквом преподобног Макарија, коју је сам изградио. На Катунакији је себи подигао малу колибу и ту је живео сам. Његов ученик је живео одвојено. На овом месту је могао да живи без пећи како је навикао, јер није могао да живи у келији у којој се ложи.
Након што је оставио игуманство проживео је у пустињи око четрдесет година правећи крстиће. Његов ученик, Калиник, правио је кашике. Пред крај живота, пошто није био у стању да продужи са рукодељем, повремено је био у невољи. С обзиром на крајње сиромашне услове посетиоци су га питали каква је вера била потребна да се овде насели. Старац је одговорио: – „Човек треба да увек има три врлине: веру, наду и љубав. Вера значи – чврсто веровати у Божји промисао, да се Господ стара о нама, тако да и длака са главе наше неће пасти без воље Оца небеског. Нада – надати се са простосрдачном преданошћу у Њега. А љубав – љубити Га свим срцем, свом снагом душе. Са овим се може ступити на овакав живот!“
– „Немојте мислити да се овде живи без напора, не, овде се не само лије зној него и крв да би се стекло оно најнеопходније. Они који иду и просе и које неки због тога грде, никако друкчије не би могли да живе у пустињи, јер рукодеље за живот није довољно, особито данас пошто са рукодељем иде слабо. Цена је знатно пала, а све што нам овде треба је постало три пута скупље. Откако су одузели молдавске метохе, манастири су се лишили прихода, па и пустињаци од тога страдају. У општежићу сам се дванаест година трудио да све уредим по правилима светих отаца, да би главна брига била сконцентрисана на рад за душу, али нисам могао! Јер, данас је главна брига о спољашњем, док се готово потпуно заборавило на друге више наше потребе, што се делимично може и разумети, јер су сви лишени својих имања у Молдавији. Али ја нисам могао да пристанем на то, па сам оставио игуманство. Уосталом, за све време игумановања непрестано сам се молио да ме Бог постави на место које је за мене најбоље ради спасења, и припремао сам се пре свега што се тиче хране, ограничавајући се колико је то било могуће, и ни издалека не узимајући све што је положено на општу трпезу“. Многи су долазили код старца Данила по савет. Једном је на питање о оцу Илариону Грузину, с којим је старац био у духовној вези, он ово испричао: – „Отац Иларион је имао велику моћ расуђивања и дубок ум, али о његовим подвизима ја не знам. Када сам изашао из манастира и населио се у пустињи, пошао сам да се посаветујем са њим. Ја сам хтео да једем сваки други дан, али он није благословио него је наредио да једем сваки по једном, а у суботу и недељу по два пута и то са уљем: – „Ради овако како ти ја кажем, то је твој пут!“
– Још сам питао оца Илариона о сну и он је рекао: – „Спавај онолико колико знаш, али када се пробудиш, устани и не лежи више!“ И тачно је тако; у првом сну човек не види никакве маштарије, а у другом се рађају разна сновиђења.
Молите се од свег срца и са сузама, како би Господ поставио пут вашег живота по Његовој вољи и у свему увек даровао добар крај. Изнад свих врлина је када се савршено препустите Божјој вољи. Завист је гора од свих зала; она је главно зло. Онај ко се нада на Господа никада не пада и не плаши се; а завидљивац често пада. Бог може да распрши све њихове замисли. А ако се понекад и упркос наших добрих дела понешто и деси, то је воља Божја, јер је тако нужно да бисмо познали наше душе. Тада је за нас довољно да не чинимо зло онима који су нам учинили непријатности речју или делом. Оци су од зависти бежали, али они су живели по скитовима а у манастиру се то не може – тамо се треба повлачити и смиривати пред сваким. Блажена мати Синклитикија је говорила: -„Због чега мрзиш човека који те је увредио? Није те он увредио него ђаво, општи непријатељ нашег спасења. Он неће да ми заузмемо његово место у Царству небеском, место на коме је он био пре пада; зато се свим силама труди да нас спута и да нас збаци заједно са собом у доње адске пределе, како је говорио један древни старац који је много с њим војевао!“
– Не треба размишљати о искушењима, како се она дешавају и због чега. Боље је предати се у руке Богу и молити Му се, молити се непрестано. Пазите се да не истражујете од чега шта произилази, на пример ко је шта рекао, ко је шта учинио, и томе слично. Молите се само Богу: „Господе, опрости им! и имајте особиту љубав према Божјој Матери!
– Можда је и то на корист што се ваше срце жалости на месту где живите. А ако касније Господу буде угодно, послаће вас на друго место, на молитвено тиховање. Тада ви поднесите напор тиховања, сећајући се ранијих искушења. Макар и не било ништа за јело, тада ћете рећи: „иако немам шта да поједем, али имам тиховање и у њему утеху душе!“ Пустињачки живот – то је свакодневни подвиг, присиљавање!“
О искушењима је старац говорио: „Треба почети усред искушења, јер једино искушења доводе до добра. Неко се, на пример, налази у тамници, али моли за помоћ и заштиту. И пророк Јона је био у утроби китовој, али се молио и Бог га је услишио. Уздржавајући се у храни, узимајући понекад мало вина, али само због слабог здравља, и зато што треба подржавати тело, да би оно било способније у духовним делима. Треба желети спасење и молити се за њега, и Господ ће учинити. Треба се предати вољи Божјој. Један старац се, како пише у Отечнику, разболео и дали су му послугу. Једном је слуга отишао а болесник је остао сам и био је на самрти. Пошто је од младости имао љубав према Пресветој Богородици, и сада се Њој молио. Јавила му се Царица Небеска и рекла: – „Зато што ме толико и усрдно молиш, дарујем ти још тридесет година и имаћеш снаге као да ти је самоме тридесет (а било му је деведесет). А после тога ћеш доћи у Царство мог Сина““.
Једном другом приликом старац Данило је говорио: – „пошто сам и сам носио сва та искушења, знам их и дубоко саучествујем са вама и увек се молим за вас. Прогледао сам потпуно и видим да вас је Господ ових година уздигао, у време које је за пустињаке постало веома тешко (у питању су биле непријатности за оне манастирске монахе који су помагали пустињацима). Мајка Божја вас је ради тога одредила и због тога не можете остати без искушења. Ја сам о свему томе и раније чуо од неких пустињака и молим се за вас посебно. Добро дело не може остати без искушења, њиме се оно очишћава и кроз њега се познаје да је богоугодно. Само, носите име Исуса Христа постојано у срцу, јер је Царство Божје у нама! Господ је рекао: Није ли дванаест часова у дану? Ко дању иде не спотиче се, јер види светлост. Тако и ми кренимо брже путевима заповести Господњих, куда нас Он води, јер ће нас мало по мало извести на светлост. Господ неће пропустити да нас Својом помоћу приведе до доброг краја, као и мене: искушења и саблазни су ме довели овамо, а сада сам миран и славим Господа – тако славим, тако благодарим да се то изразити не може. Тако и ви чините!“
Старац је говорио: – „Треба чувати страх Божји и наду у Бога све до последњег минута свог живота. Господ помаже у искушењима кроз која можемо стећи велико искуство у расуђивању и награду од Бога за трпељивост и храброст. Ако се неко пажљиво буде бавио собом и избегавао све некорисне разговоре, онда ће мало по мало његов ум и мисли почети да се сабирају и Господ ће му дати непрекидну молитву јер, по ономе што је речено – даће молитву ономе ко се моли, она је дар Божји.“
Старац Данило је отишао Господу 17. јуна 1889. године. После њега је у келији остао његов ученик, отац Калиник.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.