АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
СТАРАЦ ХАЏИ-ГЕОРГИЈЕ – ГРК
(умро 1886)
Старац Георгије, прозван Хаџи-Георгије, родио се 1809. год. у селу Кермил у Кападокијској митрополији. Родитеље његове су звали Јордан и Марија. На крштењу је добио име Гаврило. Када је дошло време, родитељи га дадоше у школу, али учење Гаврилу није ишло. За четири године он не само што није научио да чита како треба него је и слова азбуке једва разликовао. Зато су га учитељи у школи и родитељи код куће кажњавали. Гаврило је почео да се плаши и школе и куће, па је бежао иза насеља где је проводио и по месец дана и више по тамошњим пећинама којих је било мноштво. Крио се све дотле док га неко од његових није налазио. Од своје тетке монахиње код које је понекад бивао у манастиру, чуо би он често да постоје свети људи које називају затворницима, који се непрестано посте и моле Богу. Тако је и он пожелео да се сакрије у тим пећинама, да пости и да се моли Богу. Стога је почео да се скрива често и на дуго време, полагао би мноштво метанија, постио по три и четири дана ништа не окусивши; а када би изнемогао, хранио се поврћем или дивљим плодовима који су расли у шуми, а хлеб и по месец дана није ни видео. Туговао је зато што није могао да се обучи писмености. Дешавало се да га сами родитељи виде како тугује и да му кажу: – “Гаврило, иди у цркву и моли се Пресветој Богородици, Она ће ти помоћи да научиш то што желиш!”
У њиховој парохијској цркви стоји чудотворна икона Пресвете Богородице. Мали Гаврило је решио да постивши три дана и учинивши хиљаду метанија, оде у цркву. Да његови не би ништа приметили, изабрао је ноћ. Ушавши у припрату, пред црквеним дверима је пао ничице и са сузама почео да моли Мајку Божју: – “Дај ми, Мати Божја, да се научим писмености!” Одједном, гвоздене двери су се отвориле: изашла је предивна жена, узела га за руку и привела к десној икони Спаситеља. Тада је рекла: – “Сине мој, дај овом отроку Гаврилу да изучи писменост!” Овим речима га је благословила и дала му да целива руку. – “Сада ти, рекла је Она, знаш да читаш и пишеш!” Рекавши ово ушла је у северне двери олтара. Видећи да одатле никако не излази, Гаврило је кренуо за Њом у олтар; али је ни тамо није било. Када је дошло време богослужења, дошао је црквењак и, отворивши врата видео Гаврила. Гледајући га изненађено питао је: – “Откуд ти овде?” Гаврило је детаљно испричао о свему што се десило. Црквењак је, да би се уверио, узео књигу и дао је Гаврилу говорећи: – “На, читај; да видимо умеш ли да читаш како је Она рекла, и да си сада писмен. Гаврило је почео да чита добро и глатко. Тада је црквењак рекао: – “То је била Мајка Божја, а не обична жена!”
Од тада су сви домаћи уважавали Гаврила, и он је почео слободно да окупља своје вршњаке у све оне пећине. Ту су створили нешто слично манастиру, а самог Гаврила су изабрали за игумана. Тада му је било четрнаест година и негде у то време је са сељанима из овог села кренуо у Константинопољ. На путу, пролазећи поред једног прелепог и усамљеног места, помислио је: овде у овој шуми мора да живе пустињаци! Гаврило је оставио сапутнике и пошао да их тражи; али на своју жалост никога није нашао. Сапутнике је изгубио из вида и пут изгубио у густој шуми. Уплашио се Гаврило и стао да призива у помоћ светог великомученика Георгија, свог земљака. Одједном се у даљини појавио млади коњаник на белом коњу, приближио се Гаврилу, говорећи: – “Изгледа да си се изгубио?” – “Да, изгубио сам се”, одговорио је Гаврило. Коњаник је био у прелепој војничкој одежди и Гаврило се није усуђивао да са њим разговара. – “Иди за мном”, рекао је он Гаврилу и извео га на пут, где је он видео своје сапутнике и сустигао их.
Дошавши у Константинопољ, Гаврило је пожурио да се смести код свог рођеног ујака, који је имао високу дужност на двору султана Махмуда II (1808-1839). Он је водио послове око снабдевања турске војске. Једном су га из зависти оклеветали, и њихова клевета је имала дејство, тако да умало што није био лишен живота. Да би избегао смрт решио је да се потурчи. Примивши ислам, стекао је поверење и милост султана, постао један од његових блиских, и често се налазио у двору. Гаврило је веома желео да изведе свог ујака из ове пропасти и Господ му је помогао. Не само ујака него и с њим једног свештеника, и још неколико других људи који су се потурчили, он је успео да врати у хришћанство. Сви су они тајно поново постали хришћани, али су још неко време остали на пређашњим дужностима код Турака.
Читаву годину Гаврило се налазио на султанском двору уз ујака. Султан га је приметио и ујака питао о њему. Затим је султан Махмуд лично говорио са Гаврилом и веома га заволео. Налазећи се на двору Гаврило се није подао раскошном животу: његова дневна храна је била прегршт јечменог брашна скуваног у води. Султан је о томе знао, као што је знао и да Гаврило свакодневно чини петсто метанија, па је понекад говорио: “ко је научио тако младог човека да се тако пости и моли?”
О овом султану, добротвору хришћана, говоре да је био потајни хришћанин. Старац Хаџи-Георгије је овако о њему говорио: – “Султан Махмуд је тајно био хришћанин! До његове владавине хришћани нису могли да поправе ни један оронули храм, нити да граде нови. Његова прва врлина је била што је дао око две хиљаде фирмана за изградњу нових цркава. 1821. год. после рушења мале ниске цркве у Балуки, изграђеној над Живоносним Источником Мајке Божје, на месту древног велелепног храма, ово место је било отето од православних Грка. Султан Махмуд, на молбу патријарха Константина I, вратио је терен хришћанима и дозволио да се на њему обнови црква, која је ту и изграђена. Али, због недостатка средстава, мањих размера. При томе је позната доброторка, руска грофица Ана Орлова Чесминскаја, приложила велику суму. Султан Махмуд је чак наредио да се уништи муслиманско гробље које је било на том месту, а надгробно камење је дао хришћанима да га користе за изградњу. Још је поклонио две велике иконе светог Претече, кога је он веома поштовао, и оца Претече, светог пророка Захарије, и један сребрни полијелеј. Још се показао и као велики добротвор јерусалимске патријаршије, која је Јеврејима богаташима била дужна тридесет шест хиљада златних лира. Султан је за то сазнао и захтевао да му донесу све документе који су се односили на тај дуг. Пошто их је размотрио, видео је да је већ много камата уплаћено, па је уништио све документе и строго наредио Јеврејима да убудуће не смеју ни да помену тај дуг”.
(Из записа монаха Партенија): После руског рата султан Махмуд је постао добар и милостив према хришћанима: он је опростио многим хришћанима кривцима, а у Константинопољу је изградио цркву у Балуклији на свој рачун. Дешавало се да је дуго седео са патријархом и разговарао. Хришћани су на њега гледали као на оца, а Турци су га мрзели и називали неверним, и хришћанином и говорили: – “Сада сте ви дочекали свог цара; сада је султан ваш хришћанин!” Он је изменио много турских обичаја. И говоре да је његова смрт била насилна: увече је био потпуно здрав, путовао је бродом, а ујутру су изненада објавили да је умро.
Видећи свуда око себе славу сујетног светског живота, и видећи да је тешко борити се против свега тога, Гаврило је почео да се моли Мајци Божјој да га одавде изведе и да му покаже пут спасења. Једном, за време божанствене литугрије у патријаршијској цркви, Гаврило се са сузама молио пред иконом Пресвете Богородице која стоји иза мозаичке патријаршијске катедре. Када је литургија била завршена он није заједно са другима изашао него је остао да се моли, желећи да добије откровење. И Царица Небеска, како је многима говорио сам старац, услишила је његову тугу и молитву: видео је како силази к њему са иконе, у белој одежди, и како га пита: -“Шта желиш?” – “Желим да се спасем!” одговорио је Гаврило. Она је тада рекла: – “Када изађеш из цркве иди ка фанарским вратима и на пристаниште где ћеш видети монаха с којим ћеш поћи на Свету Гору”. Рекавши ово, Она је поново ушла у икону.
Гаврило је пожурио на пристаниште и заиста видео монаха. Старац испошћен, брада дуга, седа. Био је то игуман Григоријатског манастира, отац Григорије. Гаврило му је пао пред ноге и почео да га моли да га узме са собом на Свету Гору. Игуман га је гледао говорећи: – “Свети оци и патријаршијска правила забрањују да на Свету Гору примамо не само дечаке, него чак и одрасле ако немају браду. Зато нема ни говора да будеш на Светој Гори до свог пунолетства!” Тако одбијен ожалошћени Гаврило је испричао како је видео Пресвету Богородицу и шта му је Она рекла, не би ли тиме убедио старца да га узме са собом. Овај се замислио, али је после краће недоумице опет рекао: – “Не, ја не могу да те узмем!”
Све се ово дешавало у присуству капетана брода на коме је игуман требало да отпутује за Свету Гору. Видећи овако велику жељу младићеву да отпутује за Атон, и слушајући истовремено одбијање игумана, капетан се сажалио и помогао му да испуни жељу: – “Брод ће ускоро поћи за Свету Гору, рекао је он, па ти сада хајде и сакриј се под палубу, а после, када изаћемо на пучину, ти ћеш му се показати, и хтео не хтео, узеће те”. Гаврило је тако и учинио. Брод је изашао на море заједно са њиме. За све време пловидбе плашио се да се покаже старцу, него му се показао тек када су прилазили Светој Гори. Пришао је игуману и пао пред њега. Игуман је ћутао. Гаврило је био у недоумици, али му је једно било на уму: “Пресвета Богородица ме послала на Саету Гору!”
На Светој Гори су изашли на пристаништу Григоријата, и Гаврил је ушао у манастир. Било је то 1825. године. Сам игуман ни овде не само што није хтео да га прими, него није хтео с њим ни да разговара. Гаврило је остао да се жали и тужи некима од братије којих је тада било мало. Братија је онда умолила игумана да прими младића, и овај је тек тада пристао. Дали су му послушање у кухињи. У почетку Гавриловог живота у Григоријату, како је он сам причао, на храмовни празник светог Николаја, због непогоде нису могли да улове свеже рибе за трпезу. И шта се десило? Одједном је неколико великих риба искочило на обалу близу манастира на дан уочи празника и братија је скупила чудом даровану рибу које је било сасвим довољно.
После одласка Гаврила из Константинопоља, његов ујак се вратио у хришћанство и сакрио се. Преобучен као сиромах дошао је у Смирну и ту се сместио при цркви, испуњавајући дужност црквењака. После осам година живота испуњеног молитвом и покајањем мирно је предао душу Господу на Светло Христово Васкрсење.
Гаврило није дуго живео у Григоријату. Чуо је да у скиту Капсокаливија постоји искусни духовник, Неофит Караманлис, његов земљак, који се подвизава у келији светог великомученика Георгија. Тако је он смислио да оде до духовника, да га замоли не би ли га примио као ученика.
Старац Неофит га је примио. Пошто је у то време, због грчког устанка сва Гора била заузета Турцима, већина монаха је напустила Атон. У скиту их је било врло мало. Отац Неофит је често одлазио у пећину преподобног Нифонта, па је сада, у жељи да не нарушава патријаршијске и отачке забране које се односе на пријем младих и безбрадих, а уједно да сачува Гаврила од Турског варварства, сместио свог ученика у пећину поред пећине преподобног Нифонта. Овде се он подвизавао, невиђен ни од кога, скоро четири године.
Када је дошло мирније време старац Неофит је купио келију светих Апостола на Керасији. Ту су живели неке три-четири године. У то време старац је имао виђење после кога је решио да прими и утврди за себе и своје ученике “типик пуног поста” – да никада и ни под каквим изговором не узима ни сира и јаја, ни млека и рибе, ни уља и вина. Сву такву храну која се код њих затекла старац је отпремио у Лавру. Затим је купио другу келију светог великомученика Димитрија за четири стотине лева. Ту је постригао Гаврила у схиму под именом Георгије. Иако је у омологији келије отац Георгије био записан као старац, све док је тамо живео отац Неофит он је био домаћин и руководилац.
По закону своје земље отац Георгије није имао права да зна и говори грчки па је знао само турски. И сам старац, Неофит научио је грчки језик тек на Светој Гори. Из тог разлога отац Георгије није могао да говори са другима, осим са својим старцем. Зато је био чак и принуђен да живи у пуном ћутању. Неколико година му старац Ниофит није дозвољавао да уђе у храм, него само у припрату, одакле је слушао богослужења. Побожни и припрости отац Георгије је био убеђен да старац служи са анђелима и да га зато не пушта унутра. Током дванаест година отац Георгије је по наредби старца свакодневно ишао на врх Атоса, осим када је била љута зима, да тамо одржава кандила у малом храму Преображења Господњег.
Једном је оца Георгија захватила љута телесна страст, и да је победи он је почео да пости – није јео ни пио дванаест дана; али се борба продужавала и он је решио да пости четрдесет дана. И тада му се јавио глас: – “Ако и два пута по четрдесет дана будеш постио, борба неће престати ако се не смириш!” У то време он је имао неки спор са старцем. Из тих стопа је отишао старцу, учинио метаније и рекао: – “Опрости ми оче!” Када га је овај благословио и положио своју руку на његову главу, искушење је престало као руком однешено.
Једно је време отац Георгије осећао јаку жељу за мученичком кончином. Жеља је била тако ватрена да јој није могао одолети. Шездесет дана се молио Богу, све време стајао на ногама, спуштајући се само на тренутак ради кратког одмора, а храну је узимао једном недељно, припремајући се тако за велики подвиг. После шездесетодневне молитве пошао је великом старцу Илариону Грузину да од њега тражи савет и молитве за подвиг. Отац Иларион је одговорио: – “Ја од цркве нисам добио власт да дајем савете на слична питања!” Хаџи-Георгије је међутим у сузама молио да му одговори је ли богоугодна или не његова намера због које се молио и постио. Говорио је да га на мучеништва тера пламена жеља и да он само тражи његов благослов. Отац Иларион је одговорио да на таква питања заиста нема шта да одговори. На крају је рекао: “ако желиш да се твоје питање разреши, онда треба да идеш до старца Венедикта Грузина. Када дођеш до његове келије на том и том месту ћеш наћи у зиду чвор од канапа. Повуци три пута и старац ће изићи мислећи да сам ја дошао. Падни пред њим ничице и испричај му због чега си дошао, и моли га за поуку. Што ти он каже тако и чини, јер је то Богу угодно и теби на корист!” Хаџи-Георгије је учинио све што му је речено и када је отац Венедикт изашао, примио је његов благослов и затим испричао о својој жељи за мучеништвом, ради чега се стојећи молио Богу шездесет дана. Отац Венедикт је разумео да га је овамо послао отац Иларион, па је још пре него што је почео да одговара оцу Георгију на питање, почео себе да кори: – “Ево ти Венедикте, толико година живиш овде, а немаш такве подвиге, и ево почетници те превазилазе. Када си ти стајао на молитви и бдео толико време? Када си толико постио ка овај слуга Божји?” Говорећи тако, он је и себе прекоревао, али је још више уразумљавао Хаџи-Георгија да се овај не нада на такве подвиге и да не машта како је учинио нешто велико. Старац је знао да ни прекомерни пост ни дуга молитва неће донети корист ако не буду сједињени с дубоким смирењем и љубављу.
Хаџи-Георгије је ове речи прихватио као прекор себи, и са сузама стао да моли да му старац каже како да чини, јер без савета искусног старца он не сме да крене на такво дело. Отац Венедикт је одговорио: – “Ако ти и кажем, нећеш ме послушати, и тражићеш начина да се испуни твоја жеља. Ипак, можеш да кренеш на мучеништво, само знај да савршено мучеништво нећеш достићи, а претрпећеш много. Право мучеништво ће ти доћи само по себи касније, на Светој Гори, и то преко младе братије која ће се око тебе окупити!”
Све што је рекао отац Венедикт испунило се. Хаџи-Георгије је отишао у турски град, где је, да би разљутио Турке против себе, почео да скупља дечаке и да им говори о Христу, терајући их да се крсте крсним знамењем. Турци су напали на њега. Дуго и темељито су га млатили, а онда протерали из града. После много покушаја да Турке разбесни дотле да му одсеку главу, морао је на крају да се врати на Свету Гору без успеха, само премлаћен и изранављен. Тако се испунила прва реч оца Венедикта, а тако ће се касније испунити и друга: много је пропатио од своје братије.
(Из записа оца Пантелејмона који је око 1870, године неколико пута бивао код Хаџи-Георгија): Старац Хаџи-Георгије живи у Керасији у великој и старој келији светог великомученика Димитрија, има 30 ученика, Грка и Руса. Он је познат у целој Светој Гори и међу скоро свим ходочасницима светогорским, особито онима који су се пењали на врх Атоса, јер успон почиње баш од његове келије. Сви који се одозго враћају бивају код њега, и сви га знају по великом гостопримству, чисто Аврамовском: сви пролазници код њега бивају бесплатно нахрањени, а он нити штеди нити жали то што даје. Старац има и мазге и помоћу њих чини велике услуге тамошњим руским келиотима. Он је изградио и велики млин који га је скупо коштао, а још више му донео непријатности, али је зато био на велику корист свим околним становницима. Он има и нешто кошница и сопствену барку на којој из разних места довози ствари и себи и другима. Резервних средстава нема никада, често чак запада у дугове, али Господ као да му тајно шаље за његово гостољубље. Његови ученици су као сушти анђели. Старац их на путу спасења држи веома сурово и строго. Они су углавном млади па због њихове користи и ради чувања од искушења гостију, он им наређује да се мажу чађу. Често се код њега може срести монах тако намазан прљавштином и чађу да личи на црнца! Сазнавши о томе у Лаври, наредили су да се старац мане ове настраности, макар била смишљена и са добрим циљем. Да би се избегла саблазан код њега су сви подшишани, то јест нико не носи дугу косу. Међу ученицима има заиста дивних, али је јеромонах Мина човек веома светог живота. Он живи у таквом послушању своме старцу као да је тек дошао.
За све што чине, и увече када иду да спавају, сви од старца узимају благослрв и разилазе се ћутећи по келијама. Неко ко га већ не познаје, не може међу ученицима препознати самог Хаџи-Георгија, јер је и он увек прљав и одрпан, као и сваки обичан радник; толико се он припросто понаша. Његову келију нико не чисти, буве и крпеље нико не уништава, зато у тим келијама може да заспи само неко ко је крајње исцрпљен.
Код њега уопште не употребљавају ни уље, ни вино, нити рибу, сир и јаја, него су задовољни најоскуднијом трпезом, иако раде веома тешко. Мени се јако допало једно од старчевих правила: не само када има опште послушање и када неколико монаха раде заједно, него чак и када су само двоје, један од њих обавезно наглас изговора Исусову молитву да би се избегло празнословље.
Њихово главно рукодеље је живопис, али се већи део ученика бави разним тешким пословима. Клима је здравија него на било ком другом месту на Светој Гори што су приметили још древни пагански писци, јер су сви житељи града који је некада на том месту био, Акроатоса, били дугог века. А код Хаџи-Георгија умиру млађи и то веома често; сви сматрају да су за те превремене одласке одговорни строго пошћење и неумерени напори. Више од других умиру живописци. Старац све ово види, али не ублажава свој типик савршеног пошћења, мада су га често молили да ублажи и да у најмању руку дозводи уље; али старац никада није пристао. Онда су га молили да дозволи макар вино; али и ту није попустио. Десило се да су неки посетиоци толико узбуњивали ученике жалбама на његову непопустљивост, да су ови решили ради јачег дејства на старца да напусте келију и то по њих неколико заједно, особито живописци; али је и тада старац остајао непоколебљив.
Негодовање против оваквог типика је на крају постало тако раширено да се умешала и Лавра, ставши на страну ученика. Тада се старац смирио, али како? Ради немоћних је набавио кошнице, посадио виноград, и није више продавао крупне орахе него је од туцаних ораха правио додатак вариву, а грожђе и мед давао братији у одређене дане.
Иако међу живописцима само јермонах Мина заиста добро слика иконе, сви они воде такав подвижнички живот да су почели да примају многе поруџбине за Русију.
По изгледу је старац последњи простак и незналица, али у разговору с њим постаје видна његова мудрост, искуство и дубока начитаност. У свакој бризи и недоумици он ће наћи решење и утеху (крај записа оца Пантелејмона).
Једном је ђаво у једном човеку рекао Хаџи-Георгију, будући њиме натеран, да се ни око чега он тако не труди колико да разори везу послушања старца с учеником, и да је онда ученик већ у његовој власти; но ђаво је врло нерадо о томе говорио натеран силом Христовом.
Једном је Хаџи-Георгије по ђаволском искушењу отишао од старца и ђаволи су га хвалили и у виду анђела као узлазили на небо и силазили; при томе је он приметио у њиховим покретима неку усплахиреност и брзоплетост, и они су га наговарали да им се поклони, обећавајући да му дају благодат Светог Духа. Но Хаџи-Георгије је призвао молитве старца и тада је све ишчезло.
Једном, док је он још живео при старцу јавио му се ђаво у виду младог човека са мулом који га зове к себи и обећава да ће га он са својим пријатељима учинити старцем и да ће код њих добро да живи. Но он је схватио варку ђавољу и тада је видео како је ђаво заједно са мулом почео да се подиже у ваздух и како је затим ишчезао.
Када је сам Хаџи-Георгије постао руководитељ других тада је имао виђење: они ученици који су били послушни имали су поред уха анђела који им је саветовао све корисно и побућивао их и учвршћивао у молитви; а непослушне је ђаво поучавао све супротно везујући им мисли.
Једном је к Хаџи-Георгију био доведен крштени Турчин који је био ђавоиман. По молитвама старца он се ослободио ђавола и почео је да говори грчки иако га није учио. Провевши подвижнички три године он се пред смрт удостојио јављања Господа.
(Записи пет руских поклоника који су посетили Хаџи-Георгија 1879. године када је старац живео у келији светог Стефана близу Кареје): Дочекао нас је сам старац Георгије са таквом истинском очинском љубављу, као Авраам. Било је то први пут у мом животу да видим смирење тако уваженог старца. Одећа на њему је прилично једноставна: подрасник од белог руског платна. Говори мало али се његове речи дубоко утискују у срце наводећи на мисли о будућем животу. Нама поклоницима дали су следовање: чај, хлеб, мед и бекмес – напитак који сами справљају од грожђа, у коме нема ни киселине, ни алкохола. Старац је за трпезом био са нама, и после јела нас поучавао како да се понашамо за време боравка на Светој Гори, а како после повратка у свет. Пре свега нас је старац поучавао да се чиста срца исповедамо духовнику и да се овде на Светој Гори причестимо Светим Тајнама. О посту за време припреме да и не говоримо: овде је увек велики пост. Исповедали смо се код руског духовника, јеромонаха Антонија, ученика Хаџи-Георгија. Увече је било одслужено свеноћно бденије, а ујутро, у недељу, причестили смо се. После тога нас је старац поучио: – “Знајте, чеда моја, ма какве да сте грехе до сад имали на себи Господ их је све опростио, али под условом да убудуће тако не грешите. Напротив, ако један од њих поновите, у свему ћете бити криви. Ви сте се решили на пут далеко од отаџбине; решили сте да поднесете све могуће тегобе пута; и све то ради спасења душе. Господ, видећи вашу добру намеру, опростио је све исповедане грехе и сада ћете поћи по Гори и бићете на врху Атоса; тамо нека сваки учени по четрдесет метанија са молитвом Исусовом, и тамо нека сваки остави своје страсне навике; ако је нечија страст била пушење – нека од сада остави ту гнусобу; ако сте неумерено узимали пиће, онда ради Господа, Који је због тебе окусио сирће и жуч, утврди у својој души правило да од сада никада пиће не узмеш у уста. Ове и друге сличне страсти које су тобом владале остави тамо на гори и дубоко у срце положи да њима више нећеш гневити Бога. Испуни то и Господ ће увек бити с тобом. А ако, као човек, у нечему поново згрешиш, не часећи иди духовнику, свест своју очити исповешћу и немој да чекаш уобичајено време за исповест, како то по незнању неки чине. Ево једноставног примера: кад запрљаш своје рубље одмах га мењаш и стараш се да га опереш; а душа је ваљда много вреднија од рубља, па је ипак многи остављају у небризи и упрљану читаву годину или више, не старајући се о њој, а она не само да се упрља него смрди од рана греховника!”
Поучавао нас је још много, што из Светог писма и житија светих отаца, што из сопственог искуства и ми смо се током три недеље наслађивали његовим благодатним беседама. На крају смо од њега узели благослов да пођемо по Светој Гори и молили га да нам да водича који зна грчки језик!
После одласка старца Неофита Караманлиса 1848. године отац Хаџи-Георгије је постао старац и до 1873. се подвизавао на Керасији са својом сабраћом и ученицима. Отац Георгије је привукао многе ученике – сви сиромашни, убоги и болесни били су срдачно примљени, сви су имали к њему доступ, јер се врата његове убоге келије нису ни дању ни ноћу затварала. Свако ко је желео ишао је право до њега и износио му своје потребе, своје бриге и помисли. О болесницима се сам старац бринуо; он је за све невољнике био више него рођени отац. И сами Турци су га назвали “бизим баба” – то јест наш отац! Старац је знао многе пустињаке које други нису познавали; он их је снабдевао најнеопходнијим стварима.
Ако би се неко од братије разболео никада нису користили обична средства, него често причешћивање Светим Тајнама. У случају велике изнемоглости обављали су над болесником тајну јелеосвећења, а када је постајало јасно да се приближава смрт, а болесник још није био пострижен у схиму, одмах би га постригли и творили молитве за њега. Старац је својим рукама сахранио више од стотину својих ученика на разним местима Свете Горе, међу њима највише Руса и то младих, који уз такве подвиге нису могли да поднесу промену климе на Светој Гори.
Неки су, наравно, нарушавали строги устав старца, али такви, уколико се не би покајали и уколико не би имали искрену жељу да прекину с овим својим слабостима, или су сами одлазили, или им је старац саветовао да траже себи друго место, где ће им бити лакше: – “Иди тамо, говорио је старац, где се то дозвољава, и не навлачи на себе проклетство тајним једењем! У Номоканону светог Василија Великог је речено: “Онај који разрушава типик свог духовног оца нека буде проклет и за живота и после смрти”.” Они, међутим, који су од старца одлазили не услед немоћи него због страсти стомакоугађања, пред смрт би се освестили и сазнали шта су изгубили, па су много туговали што су се због малог и привременог задовољаста лишили тако великог блага. Десило се то с монахом Михајлом: он се разболео и дуго није нарушавао пост, али на крају није издржао него је почео да користи сваку храну и још је зажелео да се лечи. Старац није благословио. Овај га није послушао и отпутовао је у Смирну, тамо легао у болницу где су му као прво донели супу од меса. Лежао је тамо неколико месеци, а болест не само што није пролазила, него је била све већа и већа, па је на крају осетио да се ближи смрт. Сада већ на граници између живота и смрти, Михајло је схватио своју грешку и почео да плаче и дозива свог старца на помоћ. Многи су га сажаљевали и питали кога он то дозива. Сазнали су да је он светогорски монах и да зове свог духовног оца. Ово предсмртно покајање је деловало на многе, тако да су остављали свет и одлазили на Свету Гору. Они су и испричали о томе шта се десило.
Други монах, Христофор, током пет година извршавао је до у ситницу свето послушање старцу, потпуно се пред њим одрекавши своје воље, али је на крају осетио како му понестаје снаге, па се осмелио да се обрати старцу са оваквом молбом: – “Оче, отпусти ме!” Старац је одговорио: – “Мало си ми служио и молиш да те отпустим?” Простосрдачни Христофор је одговорно: – “Мало, да, али у савршеном послушању. Пет година ти ни у једној јединој речи нисам противречио; зато ме отпусти док си жив, јер када умреш без тебе све то могу да изгубим.”
Старац му је помоливши се Богу, наредио да се спреми кроз неколико дана. Пролазе дани, Христофор осећа да није још много остало. Одслужили су свеноћно бдење, а затим и тајну јелеосвећења и на крају се Христофор причестио. Најзад, по његову душу дођоше анђели Господњи, а Христофор рече братији која се окупила око њега: – “Дошли су по мене, праштајте ми!” Тако се братија са њим опростила, а онда га је старац благословио речима: – “Иди ка Господу и моли се тамо за нас!” – и он је у миру предао свој дух. Тако се упокојио блажени младић Христофор.
Један од ученика Хаџи-Георгија је отишао у свет и пао у све грехове, и без обзира на то, примио је рукоположење за ђакона. У том сану је учинио блуд, но дошавши к себи, вратио се старцу и провео четрдесет дана у великом покајању, тако да је унапред сазнао за своју кончину и молио је старца да и он буде убројан у његове ученике. Кад му је то старац обећао, он је са миром отишао Господу.
Бивши на самрти, један од старчевих ученика удостојио се небеског виђења: у виду ђакона јавили су му се четири анђела и рекли му да су послани по њега. Болесник је рекао да он без старчевог благослова не може да пође са њима и о томе је рекао старцу. Искусан у духовном животу и бојећи се да то можда није прелест од стране духа таме који се по речи Апостола преображава и у анђела светлости, он је одговорио ученику: – “Кажи онима који су дошли да ти још ниси готов и нека дођу кроз два дана”. Он је тако и учинио. Болесник је измољени период времена провео у непрестаној молитви и по истеку два дана у онај исти час јавили су му се небески житељи и, одвојивши душу од тела, однели је у небеска рајска насеља.
Једном је старац Хаџи-Георгије имао виђење Мајке Божје. Са њене десне стране су стајали анђели у виду војника, а са леве стране ђаволи у виду турских солдата. Ка Њој су на суд приводили атонске монахе који су немарно живели. Она је рекла: – “Ја не могу да трпим да такви буду немарни на Мом Уделу”, и наредила је Турцима да их побију, а њихова тела су бацили у ваздух.
Дешавало се, наравно, да су неки неискусни противречили старцу и били груби с њим, али су такви убрзо западали у болест или неке друге невоље. А ако је неко одлазио преко светогорске границе, онда његов живот није више дуго трајао. Монахе који из било ког разлога нису више желели да живе са њим старац није задржавао и наговарао, него је само говорио: – “Ако будеш живео код мене и ако код мене умреш, спашћеш се; ја одговарам пред Богом. А ако одеш, ја више не одговарам!” Многи од ученика Хаџи-Георгија су живели одвојено на разним местима у малим колибама, у пуном сиромаштву, често немајући ништа да једу. Једном, за велики пост, он је у схиму постригао таквих тридесет пет сиромашака, снабдевши их и својим оделом. Старац је имао велику веру у Бога стечену после великих невоља и лишавања; често је западао у дугове али се увек старао да све сиромахе који му долазе снабде свим што им је неопходно.
Међу његове веће подвиге спада и то што је успео да Господу обрати неколико Турака, па чак и једног агу. Ага који се припремио за крштење већ је био дошао ка старцу на Керасију, али су га одједном напале разне помисли, па када је старац рекао да је све спремно, он је потпуно одустао. Старац се веома растужио и много се трудио да га смири, па је на крају постигао да му се испуни жеља, то јест – крстио је агу. Старац сам је био кум.
Један од старчевих ученика – Пајсије, син богатог трговца, дошавши ка Хаџи-Георгију у младим годинама, на самом почетку је био подвргнут жестоком искушењу: чим је дошао, старац га је прогнао и Пајсије је целу недељу провео на зими чекајући милост од старца. Проживевши неколико година код старца он се смутио и хтео је да се врати у свет, но старац се усрдно за њега молио Мајци Божјој и удостојио се да види свете анђеле како узносе његову молитву написану на хартији ка Мајци Божјој. И Она је старцу даровала Пајсија. Тај је затим провео шест година у подвизима и савршеном послушању и ћутању, и на самрти се удостојио да види Господа.
Пајсије је имао договор са старцем да пре њега умре, али се старац једном врло тешко разболео. Најзад је његова душа већ била ношена анђелима на небо и њему су била показана рајска насеља необичне лепоте. Он је видео да је анђео који је носио његову душу имао препирку са Пајсијем који је говорио, да се са старцем договорио да пре њега умре – и Пајсије је превладао. Старац је био враћен у живот и, отворивши очи, видео је око себе ученике који плачу.
Једном, кад се занимао рукодељем, старац је неочекивано прогутао велику иглу. Имајући веру према светом мученику Мини, он му се обратио с молитвом и свети је стао пред њега, завукао му руку у грло и извадио иглу.
Монах Исаак који се удостојио свештенства живео је код старца двадесет пет година врло добро. Он је имао велику усрдност према молитви и у ноћно време читав је Псалтир научио наизуст. Но после тога је по ђаволском дејству почео да скупља понешто тајно од старца и да чува под катанцем у својој келији, за што је по Божјем попуштењу био намртво претучен од ђавола. Тада је старац узео свету воду, окропио га крстообразно. Дошавши себи, Исак се бацио старцу пред ноге молећи га да га избави и да узме све то што је он тајно држао код себе. Проживевши богоугодно он се на кончини удостојио анђелског виђења.
Једном се старац удостојио виђења светог Николаја Чудотворца који му је рекао: – “Ја у среду и петак нисам сисао мајчине груди, а сада у Русији не поштују постове због чега их постижу многе невоље и напасти. Ја Русију много помажем, но они рђаво живе”.
Отац Хаџи-Георгије је увек изгледао весео и здрав; његово лице је било пуно, чак с лаким руменилом, очи мало истурене. Сваки посао је радио заједно са братијом: пекао хлеб, кувао, окопавао башту – једном речју, био је жив пример за све њих. Спавао је јако мало, а и то где било; често је увече одлазио у цркву и тамо остајао до краја јутарњег богослужења; бивала су и таква времена кад није имао своју келију. Целог живота се бавио спасавањем ближњих и ни најмање није бринуо о удобностима живота. Своје лице никада није умивао, а оно је ипак увек било светло. Косу и браду никада није чешљао, а ако би се власи у бради замрсиле он би их одмрсио рукама. А када му се коса замрси као пустина, он би је одсецао и чекао да нарасте друга. Своје рубље је увек прао сам, али ретко. Његова је храна била да утеши сиромашног и ожалошћеног, да смири узнемиреног, да измири непријатеље. Имао је велики дар говора и умео да делује на друге.
Из разговора старца било је видно да је он за основу подвижничког живота сматрао послушање, које је хвалио изнад свега, полажући у њему и само спасење. “Но при томе, говорио је старац, неопходно је сваки дан плакати и жалити због својих грехова јер се без тога не можемо избавити од ђаволских замки”.
1870. године старац је почео да се жалости не видећи код својих ученика онај строги живот који је сам проводио, и оно савршено послушање које је он имао ка своме старцу, и јавила му се помисао да остави своје место и да постане јуродив Христа ради. У том размишљању је његова душа била анђелом узведена на небо где је видео рајска насеља. Анђео који га је водио прилазио је са њим многим прекрасним палатама као желећи да уђе у њих, но на њихово куцање на врата њима су одговарали да је то место покоја тог и тог светог, при чему је он слушао имена великих светих и мислио са страхом: – “Зар ја убоги и ништи да обитавам у таквим велелепним дворцима?” Обилазећи тако рајска насеља уготовљена светима, он је пришао ка једном прекрасном дворцу и када су отворили његова врата, тамо је угледао своје ученике и обрадовао се. Ту је видео и место припремљено за њега и места његових ученика који су још били у животу. Идући затим даље видео је и места уготовљена братији разних атонских манастира. Утешивши се таквим виђењем, старац више није хтео да оде и јуродствује.
У годинама пред руско-турски рат изникли су велики нереди међу руским и грчким монасима у руском манастиру светог великомученика Пантелејмона. Руски старци, духовник отац Јероним и архимандрит Макарије замолили су старца Хаџи-Георгија да дође у манастир да би некако посредовао и успоставио мир. Старац је са љубављу дошао и читава два месеца тамо провео, свесрдно радећи на помирењу. На крају, не видећи успех, поменути старци су затражили од оца Георгија да се помоли и затражи откровење: угодно ли је, то јест да ли је воља Божја, да се Руси и Грци разделе? Старац је по послушању испунио жељу, и дато му је откровење у сну: видео је да усред саборног храма светог Пантелејмона стоји економ манастира, а пред њим велики чанак усољених маслина које је он давао – једну чашу руским монасима, а другу Грцима. Када је старац ово испричао руским оцима, они су закључили да на поделу нема Божјег благослова.
Све који то желе старац је примао у монаштво, углавном одмах у схиму, ослањајући се на то да је анђео преподобном Пахомију показао само један вид монаштва. Све до 1870. године старац је међу ученицима имао готово искључиво Грке. Те године је из Русије дошао ради поклоњења послушник из Сергијевске пустиње, Петар Гвоздев из Петергофског среза. Дошавши у Русик он је хтео да ту и остане да живи, али га старци због нечега нису примили, него су му предложили да пође по Гори и да види какав је живот Светогораца.
У то време је на Керасији живео болестан старац из Молдавије, отац Теофан, који је код себе имао ученика, монаха Висариона, а тај је добро знао и руски и грчки, а познавао је многе искусне старце пустиње. Један поклоник је замолио старца да.му да монаха Висариона као водича и преводиоца, и старац је пристао, иако је сам имао потребу за помоћју. И баш тада је код њега дошао Петар, и он је пристао да остане и посужи старцу. Једном је старац сазнао како отац Макарије, Рус који живи у келији Покрова Пресвете Богородице, од нечег болује, па је послао до њега Петра да му помогне. Отац Макарије је лежао на одру. Када је дошло време трпезе, неискусни послушник, видећи да у околини има много зелене траве и знајући из житија светих да се преподобни пустињаци хране травом, смислио је да и сам опроба ову свету храну. Тако је он начупао прво што му је дошло под руку, скувао и сео да једе, замишљајући колико је велики! Али тек што је прогутао неколико кашика, кад му се сва утроба узнемирила: прозор му се показао као врата а у вратима некакво чудовиште! Он се уплашио и јурнуо на прозор разбивши стакло, и навалио да бежи, и баш потрефио на дубоку и стрму провалију… Како је летео низ стене, он наравно, није знао: чудно је то што није осећао ударце о стену, и не само што није погинуо, него се није много ни угрувао, само је повредио ноге и остао хром!
Руски монах Павле који је живео високо на брду приметио је у дубини провалије човека и пошао да о томе обавести оца Макарија; а овај није знао куда се део његов послушник. Кад су међутим видели на столу поменуто вариво, одмах су схватили ко је тамо у провалији. Сишли су доле, подигли Петра, и на рукама га, около, далеко, преко скита Капсокаливије, донели Хаџи-Георгију. Искусни старац је одмах дао да попије једну за другом три чаше топлог маслиновог уља чиме је погасио унутрашњи пламен отрова. Ипак, болесник је јако ослабио. Старац је најпре решио да над њим обави јелеосвећење, а онда не видећи побољшање, са дозволом старца Теофана, постригао га је у схиму са именом Партеније. Ускоро је пострижени тридесетогодишњи монах почео да се поправља па је и потпуно оздравио, оставши само са повређеним ногама. То је било с пролећа 1871. године.
На тај начин је отац Партеније неочекивано постао ученик оца Хаџи-Георгија. Будући из трговачке средине, он је имао много познаника. Карактер му је био предузимљив, и он је одмах о свом постригу обавестио све њих, написавши им о великим подвизима и прозорљивости свог старца, што се накнадно испоставило као узрок многих тешких невоља и искушења за старца Хаџи-Георгија, и што је утицало на промену његовог живота. Прилози су ка њима потекли потоцима, и од тог времена су почели да долазе и да траже да буду искушеници код старца многи Руси. Отац Партеније је постао усрдни посредник између старца и новодошавших, а старац их је све примао са једним јединим условом: да држе потпуни пост. Руси су на све пристајали само да постану ученици таквог старца. На тај начин се за само три године овде окупило сасвим знатно руско-грчко братство. 1873. године старац је расудио да на Керасији остави оне Грке који желе да остану, а да се са осталима пресели на друго место. У почетку су се сместили у близини Григоријатског манастира. Доделили су им место где су могли да изграде конаке и цркву. То место је високо на брду са црквом светог архиђакона Стефана. У знак благодарности су Хаџи-Георгије и Партеније за манастир изградили цркву светог Апостола Јована Богослова у манастирској башти.
На новом месту они су ускоро изградили велики конак, а уместо старе малене цркве подигли су, уз учешће петербургског трговца Александра Старикова, нову, светлу и пространу. Овде су провели само три године, а онда су били принуђени да оду на друго место. Тадашњи старци Русика су им предложили келију такође посвећену светом Стефану, у пределу Кареје. Петербургски трговац Јефрем Сивохин им је послао ради закупа за ту келију шест хиљада рубаља. Када су прелазили овамо било их је свега 12 руских ученика. Неуморни отац Партеније није могао да седи скрштених руку: братство је расло, ницале су зграде, радионице, собе за ходочаснике, а отац Партеније је поклонике и добротворе у Русији снабдевао иконама, освећеним уљем и разним рукодељем пустињака. Братство је нарасло до педесет монаха. Једном од ученика, јермонаху Антонију, са младим сином и још дванаесторицом који су желели да се са њим удаље, била је купљена велика келија светог Николаја (Бјелозерка), где су се преселили са благословом старца који им је дао три хиљаде рубаља од оних што су се чувале у Русику.
1883. године све веће непријатности су принудиле оца Партенија да остави и ту келију, па чак и Свету Гору и да оде у Константинопољ. С њим заједно је кренуо и старац, као и неки од ученика. Тамо су узели у закуп један запустели манастир светог Пантелејмона и свештеномученика Ермолаја, где су живели све до смрти старца Хаџи-Георгија.
Читаву годину старчеве ноге су биле оболеле и он није могао да хода, али лекаре није тражио и лекове није узимао, него је држао свој испоснички типик све до самог краја, и био јасног ума и разбора. Све који су долазили је тешио колико је могао. Предосећајући свој одлазак у други свет, два дана пре смрти је братији рекао следеће: – “Видим у сну богату магазу препуњену разним скупим стварима које свима делим бесплатно за благослов, и ма колико да делим ствари не бива мање. На крају, уморивши се од дељења рекох: “Господе, када ћу ја ово све разделити и скончати?” И одједном сам видео своју магазу пусту и у њој ништа није било осим моје мантије!”
Завештао је ученицима да га сахране у Балуклији, уз цркву живоносног Источника Мајке Божје, у гробу свог рођеног брата Анастасија који је умро две године пре него што је он дошао у Константинопољ.
Краће време пре смрти старца дошле су код њега две важне личности са молбом да им удели за школе и друге сличне потребе, претпостављајући да старац има много новаца. Старац је, показавши руком на небо, рекао: – “Тамо је моја банка, а овде немам новца, него ће за мном остати дуг од четиристо лира који траже зајмодавци!” Уочи смрти, увече, изнемогли старац се причестио Светим Тајнама, а такође и на сам дан смрти. Замодивши све присутне ученике за опроштај и благослов старац Хаџи-Георгије је у миру предао свој дух Господу. То је било 18. децембра 1886. године.
Патријарх Јоаким IV је одредио да се опело уваженог старца одслужи у великој патријаршијској цркви на најсвечанији начин, одредивши за то Висариона, Дарахијског епископа. Од свештенства на погребу старца је учествовало четрдесет људи. У погребној поворци је било много народа, а испред свих су ишли дечаци и девојчице из школа и прихватилишта, којима је старац био добротвор.
После смрти старац се јављао у сну многима од оних који су му били блиски. На Светој Гори, на Катунакији у келији Успења Мајке Божје много година се подвизавао старац Неофит са својим учеником Игњатијем. Тај отац Неофит је био побратим старца Хаџи-Георгија, јер су били постриженици истог старца – духовника Неофита Караманлиса. Када је Хаџи-Георгије умро у Константинопољу, отац Неофит је на Светој Гори такође осетио велику слабост. У једном тренутку старац је, седећи на постељи, одједном почео да се понаша као да је ван себе, као да се заборавио. Ускоро се тргао и рекао: – “Сада сам био у Константинопољу код Хаџи-Георгија!” – “А шта си нам одатле донео?” упитао је отац Игњатије. – “Ево, донео сам вам кољиво!” – “А шта ти је он рекао?” продужио је отац Игњатије. – “Рекао ми је да ће кроз три дана доћи по мене!” – казао је старац и заћутао.
– “Ми, говорио је отац Игњатије, нисмо обратили пажњу на ове речи; али је на наше изненађење старац Неофит, не осећајући никакву нарочиту болест осим старачке занемоћалости, заиста после три дана, 20. децембра 1886. године мирно починуо”.
Старац Хаџи-Георгије је био јако незлобив; ако би се десило да га неко увреди он је први тражио начин да му узврати добрим. Старао се да са свима буде у искреном миру: мирио је завађене, тешио растужене, и даривао сиромашне.
* * *
У животопису старца Хаџи-Георгија било је речено помало и о његовом духовном оцу и наставнику, духовнику Неофиту Караманлису.
Тај предивни старац, још као младић, чуо је о Светој Гори и о пустињацима и у простоти свог срца мислио да монаси пустињаци седају за трпезу онда када чују звоно на небу. Тако је смислио да им подражава: бивало је тако да ујутру почне посао у пољу и да чека када ће на небу зазвонити монасима на ручак. Деветог часа он чује звоно и мирно седе да једе. Тако је то трајало неко време. На крају је и сам пожелео да постане монах, и као осамнаестогодишњак 1772. године дошао на Свету Гору где се подвизавао пуних осамдесет осам година.
Преосвећени Порфирије Успенски, још увек у чину архимандрита, а као учени путописац Свете Горе, посетио је старца Неофита и разговарао с њим. Између осталог о томе пише: “Отац Неофит, који се родио и васпитавао у Анатолији, одавно се спасава овде и друге спасава. Он је духовник и код њега се исповедају монаси из пет манастира, као и архијереји који живе на Светој Гори. Зато сам саговорника замолио да ми каже нешто као поуку. Он ме прострелио погледом и рекао: – “стичи страх Божји и буди уздржан.” – “Амин”, одговорио сам му и сео да слушам његове слободне разговоре. – “Имам, говорио је, девет ученика. Никуда их не отпуштам. Дању они обрађују башту и виноград, а пред ноћ обављају дуге метаније, сваки посебно. Ко међу њима више од других заволи ове метаније, ослобађа се посла. Оне међу њима који згреше кажњавам жезлом, а понекад их затварам у празну цистерну на три дана без хлеба. Сви они никада не једу ни сира, ни рибе, и не пију вина, и задовољавају се сухоједењем; причешћују се сваке недеље после исповедања помисли и разрешне молитве. Такав вам је наш живот. Милостињу примамо али само ради одржавања наше цркве, за одећу, обућу и хлеб насушни, који делимо са свим ходочасницима и посетиоцима!”
Једном је отац Неофит у својој башти затекао дивљег вепра како рије по поврћу, наредио му да стане, а сам отишао до ученика и рекао им да узму велику врећу. Ученици су пошли и одвели вепра у келију, направили за њега валов, а отац Неофит је наредио да га хране корењем и травом, да не би ишао по баштама и кварио поврће пустињака.
Старац Неофит је по казивањима савременика био велики муж пред Господом. Дан своје смрти је предсказао четрдесет дана унапред; прочитао је Јеванђеље и Псалтир, сам ископао гроб, причестио се Светим Тајнама, дао благослов својим ученицима, прекрстио се с миром и предао свој дух Господу. Он је умро 1860. године у својој сто шестој години, од којих је осамдесет осам проживео на Светој Гори.
