АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ АНТИМ – БУГАРИН
(умро 1867)
 
Отац Антим се родио у Софији и у свету је био свештеник. После смрти своје жене, негде око 1830. године, удаљио се у Свету Гору, где се у почетку населио у манастир Симонопетра, и тамо примио монаштво. Од 1841. године почео је да јуродствује, али је остало непознато каквим је поводом решио да ступи на тако опасан и мукотрпан пут духовног живота. Он је волео манастир Светог Пантелејмона, волео је да слуша руску службу, па је зато често долазио у Русик, а понекад тамо живео и по недељу, па чак и више. Његово омиљено уточиште била је црквена припрата.
Отац Антим се увек старао да сакрије свој унутрашњи живот, показујући се неразумним. Често је говорио невезано, као бесмислено, а понекад је био у стању и да се покошка. Чим би приметио да људи почињу да схватају његове басне и да му указују поштовање, намерно би натрабуњао којешта смешно, и отишао у пустињу да тамо тихује два или три месеца, или да лута по пећинама и провалијама Атона а онда се опет враћао у манастир.
Од самог почетка његовог јуродства, неки монаси у Русику су на њега обратили пажњу и строго пратили начин његовог живота. Он на тај пут није ступио одједном, него постепено. Почевши да јуродствује, он је пет година носио обичну одећу, није одбијао општу трпезу и није дуго одлазио да самује. А онда, постепено, као да се оснажио и растао у самоодрицању, мало по мало је изменио одећу, почео да носи сасвим танушну, а затим је и њу пренебрегао, па стао да иде полу го, у сукненој врећи, прорезавши рупе за главу и руке, и на тај начин је ишао свуда. После је и тај свој џак рашио и просто га носио на леђима: зато су га и назвали „џаклија“. А у пустињи се и тога лишавао и ходао сасвим без одеће.
Многи су, гледајући његово натприродно подношење тегоба, духовно узрастали, а неки су се саблазнили, сматрајући га неурачунљивим. Многе је поучавао, исправљао, храбрио и корио. Сопствени живот је, међутим, крио. Ретки су били они којима се откривао, али су многи знали да поседује велики дар прозорљивости.
Последњих година свог живота је доста често долазио до Русика, али унутра није улазио увек, осим ако би га убедљиво замолили. Задржавао се углавном иза манастира, у кухињи или трпезарији за раднике, где се за хладна времена грејао и поткрепљивао храном. Отац игуман је наредио тамошњем трпезару да прима старца и да га угошћава. Монах је усрдно испуњавао ово послушање, и успео је да стекне особито поверење оца Антима, па је могао да дозна нешто о његовим тајним подвизима. Отац Антим је од Бога имао велики дар да дуго пости, што је он пажљиво од свих крио премда је понекад, без намере, услед околности, откривао своје подвиге и благодатне дарове којих га је Господ удостојио. Тако је једном, за време Петровског поста, старац дошао у Русик веома исцрпљен; монах који га је служио примио га је са радошћу и предложио му трпезу. Старац је почео да једе, а монах је нешто ишао трпезаријом, с времена на време гледајући на њега. Старац је не обраћајући на њега пажњу, продужио да једе више него обично. То је саблазнило трпезара и он је у мислима почео да осуђује старца зато што такав сув и изможден тако много једе! Поневши се од таквих помисли, он је с негодовањем изашао из трпезарије. Старац је, завршивши обед, изашао из трпезарије и сео поред врата. Видевши свог саблажњеног пријатеља позвао је и њега да седне и, узевши га за руку, питао:
– „Знаш ли ти брате шта је смиреноумље?“ Монах му је, по смирености оговорио: – „Не знам!“ Тада је старац рекао: – „Смиреноумље је у томе да никога не осуђујеш, а да самог себе сматраш горим од свих. Ето, ти, малопре си се саблазнио и осудио ме што сам тако много јео, а не знаш колико дана нисам јео! Сети се кад сам код тебе последњи пут јео!“ Монах му је одговорио: – „Сећам се оче, да си код нас био на Цвети, а од тада те нисам видео!“ Старац му је рекао:
– „Видиш ли колико дана нисам јео? А ти ме још осуђујеш што много једем! Брате, Божји дарови су разни: свакоме је Бог понешто дао. Тако је мени Бог дао снагу да трпим глад и студен. Можеш ли ти да поднесеш онолико колико ја подносим? Хајде пробај, скини своју одећу и обнажен пођи са мном макар само до суседног манастира. Ти си, ето појац, а како певаш Богу? Мисли твоје лутају на све стране у расејаности, а слушај како ћу ја да певам!“ Старац је подигао руке ка небу и дрхтавим гласом запевао – „Алилуја“, и сузе су потоком грунуле из његових очију. Трпезар се ужаснуо и сам заплакао. Онда му је старац рекао: „Ето, брате, не осуђуј никога, јер ти не знаш коме су какви дарови дати, него више обраћај пажњу на себе!“ Брат се поклонио старцу и замолио од њега опроштај. Од тог времена старац је био много отворенији према свом пријатељу.
Други брат се једном саблазнио о поступке старца и говорио у својој души: – „Како он да буде прозорљив? Зар прозорљиви тако много једу?“ Старац га је, проникнувши у његове мисли, позвао себи и рекао: – „Ти, брате, хоћеш да будеш монах, а твоје мисли су све у Русији. Поћи ћеш тамо, испунићеш своју жељу, али ћеш се опет вратити овамо и тада ће те духовник удостојити монашког пострига!“ Речи старчеве су се испуниле до последње. Онај брат је био пометен помислима и, оставивши обитељ, отпремио се у Русију, али је после годину дана поново дошао на Свету Гору и удостојио се пострига.
Монах који је послуживао старца изузетно га је поштовао, скоро као светога али се у исто време, плашио да покаже своја осећања знајући да старац не воли похвале. Једном је трпезар дочекао старца, посадио га за трпезу, а сам из поштовања није хтео да седне поред њега, него се правио да има нека посла и тумарао трпезаријом.
Старац је јео ћутке са смешком и посматрао сабрата који је ишао тамо-вамо. Пошто је завршио са јелом отац Антим је, уставши од стола, рекао: – „Добро, добро, брате, сада стани! Нека ти Господ помогне и оснажи те!“ Један јеромонах је причао како му се десило да је пожелео родни крај и помислио да остави Свету Гору. Док је он о томе мислио, одједном је у његову келију ушао отац Антим, што се раније никад није дешавало, и рекао му: – „Мајка Божја ме послала да ти кажем, попе, да не идеш у Русију, а ако ипак одеш у свет, упашћеш у грех!“
Једном је отац Антим дуго остао на Атоским висинама у молитвеном тиховању. Трпезар, који је привикао на утеху у разговору с њим, не видећи га дуго времена, зажелео се старца и молио Бога да старца упути у манастир не би ли се он духовно утешио. При том је размишљао: – „Можда се мој старац од подвига у пустињи изнурио, а ја бих могао да га окрепим храном и да га напојим чајем!“ Следећег дана, ујутро, старац је дошао свом пријатељу и видевши га са осмехом рекао: – „Ето, по твојој жељи сам дошао са Атоса. Уморан сам и све сам ноге изубијао о камење. Вреди ли таквог напора твој чај?“ Брат се зачудио његовој прозорљивости и измолио опроштај због причињеног труда.
Једном је уочи октобра, док су у Русику обављали свеноћно бдење у част покрова Пресвете Богородице, отац Антим бануо у манастир уморан и једва дишући. Када је срео свог познатог сабрата, рекао је: – „Ове ноћи сам се налазио близу Зографа у пустињи и молио се стојећи на камену. За време молитве видео сам Мајку Божју како силази с неба на ваш манастир. Обрадовао сам се том виђењу и пожурио овамо да бих је овде затекао, да и мене грешног заједно са свим Својим слугама, покрије Својим покровом. Међутим, само што сам почео да трчим овамо, одједном се појавила змија и с љутином се бацила на мене, и снажно ме угризла у ногу. Међутим, ја сам се досетио да је то препрека коју је по попуштењу Божјем начинио ђаво, да би ме тако лишио духовне користи ц утехе, па зато нисам обратио пажњу и наставио сам да трчим до вашег манастира!“ Сабрат је прегледао старчеву ногу – пета је била дубоко угрижена и крв је текла из ране. Велика љубав старца према Богу га је учинила неосетљивим за телесне патње.
Зима 1862. године је била хладна и пуна снега. У то време отац Антим је живео у пустињи, у једној дупљи на атоским висинама. Пао је велики снег и потпуно га затрпао тако да уопште није могао да изађе одатле. Провео је тамо четрдесет шест дана без хлеба. А обично је у зимско време био чешће у манастиру. Старци Русика су, видевши да тако хладне и снежне зиме не долази, почели да се брину да се није следио у пустињи. А онда је једног дана старац сишао у манастир потпуно изнурен и са промрзлим лицем и рукама. Сабрат који је бринуо о њему, видевши га неочекивано од радости је узвикнуо: – „Ах, оче, зар си то ти? А ми смо већ пали у очајање да те више нећемо видети. Где си био за све ово време?“ – „Седео сам у дупљи“, са осмехом је одговорио старац. – „А шта си тамо јео, оче“, питао га је брат? – „О, брате Викторе, колико сам само тамо од мраза и ђавола пострадао, то само Бог зна. Већ сам био помислио да је дошао крај мом животу, али ми се јавио свети Јован Крститељ и избавио ме од смрти!“
Десило се једном да старац пет месеци није долазио у Русик. Монаси су се узнемирили мислећи да га неко није увредио. Духовник Јероним је знао једног исихасту у кога је отац Антим имао поверења, и замолио га да потражи старца и сазна о разлогу тако дугог недолажења у Русик. Видевши оца Антима, он га је питао зашто је престао да иде у Русик. Старац му је одговорио: – „Док ме тамо нису славили и нису ме сматрали светим, ја сам ишао, а сада не само што немам никакве користи да идем тамо, него ми је то на штету. Последњи пут када сам био један јеромонах ми је пао пред ноге и рекао: – „Помоли се, свети оче, за мене грешног, да се спасем твојим молитвама!“ И тек што сам се окренуо од њега, други један јеромонах ми се обратио са истом молбом. Ето видиш, могу ли сада да идем до њих? Иако волим тај манастир, ипак ћу га од сада посећивати ретко, јер ме тамо сматрају за светог!“
Међутим, и после тога је отац Антим долазио у Русик, али унутра није улазио и посећивао га је на неки начин тајно. Био је гост код свог пријатеља ван самог манастира. С њим је о свему разговарао, и чак му откривао неке своје тајне. Једном је старац дошао и био позван за трпезу. После јела је рекао: – „Свети Јован Милостиви је јуче посетио наш манастир.“ Тог дана је била недеља, и по обичају, много пустињака је дошло и сви су били нахрањени, а удељен им је хлеб и милостиња.
Отац Антим није имао сталног пребивалишта, али цела Света Гора је била његово пребивалиште. Ишао је по свим манастирима и скитовима и свим местима у планини. Чешће него друга места је посећивао Русик. Последњих година живота живео је око Зографа. Долазио је да ради на зидању новог манастира, носио камење и воду. Августа 1867. велики подвижник је последњи пут посетио Русик. Ушао је право у гостопримницу, и дуго разговарао са познатим својим сабратом. Поучавао га како да победи своје помисли и страсти, и на крају му право рекао: – „Ја више нећу доћи код вас, јер ђу ускоро умрети!“
Крајем новембра те исте године дошао је у Зограф и тамо оболео. Сместили су га у болницу у којој је лежао дванаест дана. 9. децембра је напустио овај многострадални живот и у миру се представио Господу.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.