АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ ЈОАСАФ – ГРК
(умро 1872)
 
У горњем делу „Нилове пустиње“ налази се келија светог великомученика Артемија. Ту се пре педесет година подвизавао старац Јоасаф. А његов старац, духовник Корнилије, живео је ту четрдесет година – од 1817 до 1875.
Отац Корнилије је дошао на Свету Гору 1812. године, када му је било четрдесет пет година. Постао је монах у келији светог Претече на Вигли, гдје је данас молдавски скит, али је после краћег времена прешао у келију светог Артемија. Био је он човек духовног и светог живота. 1823. године дошао му је отац Јоасаф кога је он постригао у монаштво. Отац Корнилије је причао како је још пре доласка Турака на Свету Гору, када се око њихове келије у разним местима подвизавало много пустињака, један старац рано ујутру пошао да скупља кестење. Коњушари манастира Лавре су у то време били у лову на вепрове. При бледој месечевој светлости, не погледавши добро, један коњушар је од старца помислио да је вепар, опалио и смртно га ранио. На сличан начин је погинуо и извесни старац Леонтије. Док је још био мирјанин, једном је у свађи ударио свог противника тако јако да је овај пао и умро. Касније, када је постао монах на Светој Гори, промисао Божји је учинио да на што савршенији начин скине са њега тај грех тиме што је на њега пуштена насилна смрт. То се десило 1821. године. У то време, због грчког устанка, турска војска је заузела целу Свету Гору. Из Капсокаливије су скоро сви побегли у Лавру да би тамо били сигурнији не само од Турака, него и од морских разбојника. Отац Леонтије је живео у Капсокаливији. Да ли се он задржао или просто због старости није могао брзо да оде тек, бануше разбојници и док су пљачкали скит приметише га како одлази, и повикаше за њим: Стани! Старац се није зауставио. Разбојници су га гађали и на месту убили.
На пола сата хода од келије светог Артемија налази се рушевина древног скита светог Василија. Када је у једно време на Свету Гору стигло много синајских монаха, јер су их из њихових манастира избацили Агарјани, они су живели у овом крају и на Катунакији. Али су многи од њих убрзо умрли, јер нису могли да поднесу овдашњу климу, док су остали напустили Свету Гору.
Старац Јоасаф, родом Грк, дошао је на Свету Гору 1820. године и ступио најпре у Лавру где је проживео три године. Онда су Турци испунили сву Гору. Заједно са другима и отац Јоасаф је служио Турцима и, на опште чуђење, од њих ни мало није страдао. Онда је прешао код духовника оца Корнилија. На Атону је укупно проживео педесет две године и за све то време није никада боловао. Старији његов ученик, Павле, живео је са њим тринаест година, а од тога је само годину дана био здрав. – „Како се издржавате?“ – питали смо га. – „Пресвета Богородица се стара. – Ја, говорио је старац, понекад преписујем рукописе; али сада у старости, због слабог вида, ни ово скоро да не могу да радим!“ Други ученик је био јеромонах Дамјан. Он је правио просте кашике и носио товаре од морске обале и од скита свете Ане. Једном, по вољи Божјој, он се стровалио са стене и толико се израњавио да су га донели на рукама. Тако се десило да је старац морао да служи оба своја ученика. Гледајући на њихов живот, на овешталост њихове одеће, особито оне коју је носио сам старац, морао си да се чудиш. Пред крај живота старац је занемоћао, не толико од година, мада му је било већ 70, колико од тешког и суровог живота, али је умом био бодар и свеж. Ако се томе месту прилази од келије преподобног Нила, и ако се пењете разбацаним оштрим комадићима мрамора, па помислите да је старац педесет година ишао уз ту гору и увек са тешким теретом на плећима, онда постаје јасно колико је то био тежак живот.
На краће време пре његове смрти старца су посетила два Руса. На њихово питање да ли има довољно за издржавање и шта у ствари ради, старац је одговорио: – „Та какви смо ми радници. Али ево Она, Мати, брине о нама“. При том је показивао икону Божје Матере. Посетиоци, желећи да заподену разговор приметили су да понекад баш и није тако: – „Не, ако неко моли од Пресвете Богородице, ма шта то било, али неопходно за живот, или спасоносно за душу, Она, свемилостива умолиће Свог Сина да слузи Свом да оно што тражи, само ако то неће бити на штету њему или неком другом. Довољно је да човек остави греховни живот и да стане на пут покајања, па да га Господ и Мати Божја приме као слугу Свога, особито ако он падне пред Њих на колена и моли их као што је речено у Светом писму: устани ти који спаваш (од греховног живота) и обасјаће те Христос (Еф. 5,14). И Господ је рекао: Нисам дошао да зовем праведнике него грешнике на покајање! И на крсту је Он раширио пречисте Своје руке да би грешнике обухватио и умирио. Како се онда може мислити да ће Господ оставити своје саздање? Само човек може у лењости својој да презре пут спасења и вечни свој удео после гроба. А ако се он непрестано стара за своје исправљење, никако га Господ неће оставити. Потребно је само да се човек обрати Богу. Зато је и речено: Онога који долази к мени нећу истерати напоље (Јн. 6, 37), само треба прибећи благости Христа Спаситеља. А ко се не обраћа, сам себе гура у погибао“. Старац је даље говорио да је човек у дубоким годинама склонији умиљењу и размишљању о смрти. Обично, онај који је стекао греховне навике, није склон умиљењу, него напротив, јача у злу и без благодатне помоћи скоро и да не може више да остави своје греховне навике.
На питање старцу о искушењима у манастирима, то јест о томе да у пустињи нема таквих искушења и да је у њој лакше живети, старац је одмахнуо главом и одговорио: – „У манастирима су своја искушења, у скитовима своја, а у пустињи своја. Непријатељ човеков, онај који га спотиче на путу спасења, веома је искусан у својим лукавствима; она искушења која одговарају месту, њих тамо и сплиће. Трпљење нам је нужније од свега. Господ нас неће оставити да се мучимо до краја, и не више од наших снага. Ако неко од самог почетка ступи на прави пут спасења, биће незаобилазна и искушења. Треба трпети и помоћ Божја неће изостати! А ако нам се деси некакво искушење од демона, од људи, или од себе самих, па ми због тога оставимо своје место и пређемо на друго, тамо ће нас сусрести искушење које је неупоредиво веће; а ако одемо и отуда, тамо где дођемо наћи ћемо веће и од тога. Ето и ја, живећи са мојим старцем, био сам мучен помислима и много дана сам се спремао да одем. Ипак сам, уз помоћ Божију и стрпљење, са њим проживео тридесет три године. Када су се помисли појачавале, старац би ме водио духовнику Христофору, а овај је говорио: – „трпи, трпи! Ђаво хоће да те лиши венца. Иди натраг и стрпи се мало до смрти старца, а онда иди куд год хоћеш!“ И реч искусног старца је веома деловала на мене, па сам се са обновљеним духом враћао и продужавао послушање свом старцу.“
Када је старац споменуо духовника оца Христофора, један посетилац га је питао није ли он чуо да је тај отац Христофор причешћивао седморо пустињака за које је знао једино он. Отац Јоасаф је рекао да од њега о томе ништа није чуо, али добро зна да је сам отац Христофор располагао великим смиреноумљем, и био толико искусан у духовном животу да је и са мало речи, испуњених силом благодати, давао велику утеху и охрабрење ожалошћеним искушаваним душама. На Светој Гори је био двадесет пет година, а умро је када му је било седамдесет три. Од самог доласка и ступања код старца Захарије у Капсокаливији, као и после преласка у Јанокопуло, творио је умну молитву и дубоко се у њој учврстио. Реч његова је била тиха и смирена, и никада није казао ништа сувишно. Био је трудољубив како уз старца, тако још више после њега. Имајући три ученика он је увек ишао на посао пре њих, а руке су му биле отврдле и испуцале од послова. На ове речи посетиоци су прекинули старца и питали да ли је могуће да се уз непрестану умносрдачну молитву човек бави и телесним пословима. – „Ко је у њој ојачао – одговорио је отац Јоасаф, томе послови не сметају. Руке чине своје, а ум је заузет својим. Није добро једино ако некоме општење с људима постане страст. Тада унутрашње умно делање може претрпети штету; а уз такав живот какав је водио духовник Христофор рад није могао да буде сметња“.
Даље су га питали: – „А како ми који живимо у општежићу? Јер није лако!“ – „Да, тешко је, одговарао је старац, особито ако неко од самог ступања у манастир није положио темеље овој молитви и није стекао извесну навику; тај касније не може да почне и зато остаје без успеха. Али тамо у манастиру постоје друге врлине: иде се у цркву на општа богослужења; понекад се стоје свеноћна бдења – па ће свако имати оно што је заслужио по делима и усрдности. А о старцу Христофору – додао је отац Јоасаф, може се још рећи да се он умносрдачном молитвом бавио са особитом пажњом и усрдношћу, што се види из његових дела; а какви су били његови тајни подвизи, то само Бог зна, нама он ништа није говорио. За нас је велико било то што када одемо до њега он нас са мало речи утеши, и ма какве биле помисли, он нас одмах од њих избави; толико је његова реч била плодна и благодатна!“
По свом животу старац Јоасаф је био сличан древним оцима. Три недеље пре смрти разболео се и легао у постељу, а 4. јула 1872. год. мирно се преставио у Господу.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.