АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ ГАВРИЛО – ГРК
 
Дошавши на Свету Гору 1846. године, отац Гаврило је ступио у манастир светог Павла. Био је тамо шест месеци па је прешао у скит светог Василија, одакле се ускоро преселио у колибу у скиту Мале свете Ане, где се удостојио пострига. Не знајући никакво рукодеље, он је затим продао колибу и населио се у пећини на том истом месту. Поред те своје пећине старац је почео да подиже зид, и када га је довољно подигао, разрушио је доње камење које се налазило на самој ивици амбиса, и одмах је цео зид затутњао у провалију! После тога старац се спуштао доле стрмом стазицом и поново носио увис исто то камење да би поново зидао свој зид који му је био потребан ни за шта друго осим ради умарања самог себе. Тако је чинио многе године, углавном ноћу.
Сви који проводе духовни живот имају некакво рукодеље, али бирају такво које им не одвлачи ум од богомислија. Напор је свакоме неопходан али не би требало да се човек веже за оно што чини. Због тога само они који су се потпуно усавршили могу да имају посао око келије, као што је на пример, воћњак или башта, плетење бројаница или израђивање кашика, а да се то обавља потпуно без страсти. А пошто се човек за свој посао понекад везује и неприметно, многи бирају такав рад који ни најмање не засењује ум при погружењу у богомислије или молитву. Један је старац током дугих година срубио близу своје келије огромно брдо. Тако је и отац Гаврило слагао зид и рушио га сваки пут.
Живот старчев је био тако сиромашан да су се и најубогији пустињаци чудили. Није имао ничега. Често је остајао и без сухарака, јер је само у крајњој нужди одлазио по њих у манастир светог Павла. Често је по неколико дана седео сасвим без хране.
Видевши толико сиромаштво питали су старца није ли му тешко. Он је одговарао са дубоким осећањем: – „Свети оци, данас или сутра ћемо отићи одавде. Може ли нам бити тешко када знамо шта нас очекује у вечности? У Отечнику је речено да је неки брат казао старцу: – „оче, у келији ме савлађује лењост!“ Ава му је одговорио: – „Када бисмо знали шта су то муке паклене које чекају лењивце, онда бисмо трпели све, макар наша келија била и пуна црви!““ Из његовог одговора и дубоког смирења, се могло видети да је старац испричао оно што у унутрашњем делању обухвата целу његову душу и што му служи као подстрек на подвиге које је он тако прегорно носио.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.