АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
ЖИВОТ И ПОДВИЗИ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА
ИЛАРИОНА ГРУЗИНА
ШТА ЈЕ О ОЦУ ИЛАРИОНУ ПРИЧАО
ЊЕГОВ УЧЕНИК САВА
Док је отац Иларион још живео у пећини, свратио је код њега неки пустињак. Поговоривши мало о духовним стварима, они су се погостили са мало меког хлеба који је, како изгледа, и донео тај пустињак. Он је обећао да ће се ускоро поново јавити. Али је успео да поново посети старца тек после месец дана. Зато, када је дошао, почео је да моли старца за опроштај због закашњења. Отац Иларион се успротивио: “О чему то говориш? Какве четири недеље? Јуче си био код мене и говорили смо о томе и томе?!” Неко време старци су спорили, сваки доказујући своје, али, сетивши се свежег хлеба који су јели јуче, како је мислио старац Иларион, пошао је да нађе остатак. Међутим, нашао је стари хлеб, тврд као камен. Тада се уверио да је пустињак био у праву. То га је натерало да се замисли, јер је све то време провео у духовном усхићењу, заборавивши на све земаљско.
Једном је отац Иларион испричао случај који му се десио, али тако да се радило о неком другом. Један монах је живео као затворник. Изашавши једном из свог уточишта, видео је демона у монашкој одежди како седи и горко плаче, тако горко, да се једва може наћи човек способан да природно поднесе такву тугу. Затворник му је пришао као човеку, са великим сажаљењем, и запитао га за узрок тако горког плача. Демон је одговорио, да, ево, већ тридесет година моли Господа да му опрости један грех, а Господ не прашта. Рекавши то, опет је ударио у ридање и плач.
Монах га је тешио како је могао, али, када се вратио у келију, напала га је лукава помисао коју је, наравно, убацио исти онај демон: “Ено, човек због једног греха плаче и моли Бога за опроштај, и не може да га умилостиви, а ти си грешио од младости своје, грешио си и непрестано гневио Бога. Шта још за себе очекујеш? Зашто живиш овде, бесмислено траћећи време?”
Али, милосрдни Господ није дозволио да Његов слуга упадне у ђаволске мреже. Затворник је још при тој помисли, чуо глас: “Не веруј демону који те куша. Изађи и реци му: не само да ће за један грех тридесетогодишње покајање умилостивити Господа, него, ако би човек на себи имао грехе целога света, и почео да се каје од свег срца, Господ би примио и трочасовно покајање. Чак би и тебе, Сатану, Господ примио, кад би се ти покајао!”
Када је монах изашао и предао ове речи демону, овај се засмејао и рекао: “А, стари, препознао си ме?!” и одмах ишчезао.
Једном је на Свету Гору побегао бесан пас, и сердари, ма колико да су се трудили, нису могли да га ухвате. Пас је нападао на стоку и на људе. Десило се да је дотрчао и до келије старца Илариона. Старац га је угледао кроз прозор и викнуо оцу Сави да донесе конопац; али пошто се та реч на турском језику може побркати са речју пас, ученик је помислио да му је старац наредио да донесе пса; нимало не расуђујући, потрчао је, ухватио пса за уво и већ је хтео да га доведе старцу. Овај, када је видео пену на губици пса, ужаснуо се и наредио је Сави да га одмах пусти, грдећи ученика. Пас је побегао, не учинивши Сави ништа нажао, а ускоро су га сердари ухватили и убили.
Монах Кирил из Новог скита, постриженик архијереја који живи у Кареји, имао је рођеног брата који је отишао у свет да доведе у ред своје послове, и заувек се врати на Свету Гору. Али се испоставило да су ти његови послови били тако запетљани да нису дозвољавали брзи долазак на Атос, па је он написао брату, молећи га да дође и помогне му, јер се плашио да би у супротном случају могао заувек да остане у свету. Отац Кирил је отишао код свог старца-архијереја да моли благослов, али га није добио. Ишао је и код других духовника, али су они говорили свако своје, тако да он најзад уопште није знао шта да чини.
На крају је дошао и код оца Илариона. Старац га је пажљиво саслушао и, познавши духом како ће се та ствар завршити, рекао: “Иди поново код свог старца и све му испричај, па ако он сада благослови, путуј не сумњајући.”
Отац Кирил је тако и урадио. Тек што је са старцем проговорио о свом проблему, архијереј је одмах дао благослов, без обзира на то што је раније тако одлучно одбио. Тада је отац Кирил сишао у Дафну, одакле је требало да отплови кући, али се у то време море силно узбуркало, па се ои уплашио и помислио да на тај пут нема Божијег благослова, вратио се код архијереја и открио му свој помисао. Архијереј, међутим, није примио такво његово тумачење, па је отац Кирил на крају ипак отпутовао.
Пре одласка, он је свратио код старца Илариона, али га није затекао у келији; тада је обесио на врата бошчу са суварцима и отпремио се на пут, Отац Иларион се вратио, нашао бошчу и рекао оцу Сави: “Ове суварке је оставио отац Кирил; он је овамо свраћао, али је сада већ отпутовао, и добро је урадио, јер ће све послове обавити на корист, и пострићи ће монахињу, и брата ће довести на Свету Гору.”.
Све се тако и десило: јер, заиста, дошавши кући, он је све проблеме успешно разрешио; и своју сестру је постригао као монахињу. А када су се заједно са братом вратили на Свету Гору, најпре су право отишли до оца Илариона по благослов, а брат је целим путем до старчеве келије осећао неисказан миомирис. Отац Кирил је причао да му је старац предсказао и много других ствари које су се касније догодиле.
Ко је имао веру према старцу, томе се много и откривало. Тако је, на пример, схимонах Никодим, Бугарин, који је живео у манастиру Костамониту, више од петнаест година стално ишао на исповест оцу Илариону и веома га поштовао, видећи на њему обиље благодати.
На дан смрти старца Илариона оцу Никодиму је дошла оваква помисао: зашто он, који толико година већ иде код старца Илариона, још ниједном није тражио да му овај прочита разрешну молитву. И отац Никодим је решио да следећег пута, када пође, обавезно затражи и то. Када је, идућег дана, пошао, сазнао је да је отац Иларион умро, и веома се ражалостио.
После три дана, након топле молитве за умрлога, он је за време јутрења лако задремао и јавио му се отац Иларион, веома лепог лица, светао и радостан. Старац је говорио: “Не тугуј што ти нисам прочитао молитве, него иди код оца Саве, он ће ти их прочитати уместо мене.” Отац Никодим је одмах узео торбу и пошао познатим стазама до келије светог Георгија. Тамо је затекао Саву како седи у храму у епитрахиљу, а у руци држи отворену књигу. Отац Сава му се обратио и рекао: “Тебе чекам! Старац ми је наредио да ти прочитам разрешну молитву.” Затим је устао и почео да чита по Требнику. Када је завршио молитву, завршило се и виђење.
С овим оцем Никодимом десио се и други случај. Био он једном код старца Илариона у келији светог Јакова, са још једним јеромонахом. Дуго су беседили на разне духовне теме, тако да се разговор неприметно продужио до касно увече. Завршивши разговор, старац је рекао: “А сада, идите с Богом.” Они су се збунили помисливши куда сад да крену по таквом мраку, јер је ноћ била без месеца. Али, поштујући старца и не усуђујући се да му противрече, кренули су. Тек што су ступили за двери келије и стали да пипајући силазе низ стрму и вијугаву стазу, одједном их је обасјала светлост, и постало је светло, скоро као дању, тако да су лако стигли до Дионисијата.
За време колере, када су свуда око Свете Горе били образовани карантини, бура је према обали близу Дионисијата нанела чамац пун мирских људи. Они су хтели да изађу на обалу, и да на арсани (пристаништу) сачекају крај непогоде; али, због епидемије, арсанар није могао да их пусти на обалу без благослова игумана. Овај је, међутим, наредио да их не пушта, рекавши нека отплове у карантинску зону на Дафни.
Људи су покушали да објасне како је због буре, и ноћи која се ближила, немогуће туда пловити, што је ионако свакоме било очевидно. Али, њих су одлучно одбили, и одгурнули чамац од обале. И они су били принуђени да са великим напором веслају до суседног манастира.
Неки од братије су негодовали против игумана за такав поступак, и отишли су до оца Илариона да испричају шта се десило. Старац их је умирио, додавши да ће Господ казнити игумана и то двоструко, а на његову корист и уразумљење. На њега ће наићи таква болест, да ће три дана мукати као крава. А пошто су и неки други од братије учествовали у одбијању чамца, на корист свих ће се десити и друга невоља.
После три дана игуман је добио запаљење грла, и то тако да је јаукао, али као крава, и мукао је нељудским гласом тачно три дана.
Када је оздравио, неки од братије су испловили на море да лове рибу, и са њима су биле све манастирске мреже. Дан је био миран, али је изненада наишао силан вихор и море се тако узнемирило, да су они полегали на дно чамца и тамо били као парализовани; чамац је избацило на обалу и разбило га у парампарчад, мреже су све пропале, а сами рибари су се једва спасли. Али то још није све: други чамац који је кренуо да помогне првоме, потонуо је, преврнут буром.
Када су се у Дионисијату братија узнемирила због нечистоће у просфорници, јеромонах Аверкије је био на челу монаха који су устали против такве небриге. Он је први испричао оцу Илариону о томе, и старац је одобрио његову ревност у богоугодном делу, и саветовао му да се непоколебиво држи свог става.
Када су се јеромонаси постепено смирили, јер је игуман обећао да ће у просфорници завести ред, онда је овај стао да на сваки начин прогони Аверкија, као виновника побуне. Хтео је да га протера из манастира. Отац Аверкије је дошао старцу Илариону и рекао му за своју невољу. Старац му је одговорио: “Ти си се залагао за ствар Божију; зато се не бој, ма како те прогонили, јер чак и да те отерају, Господ ће ти за твоју ревност дати све што ти треба.” После ових речи старца Илариона, отац Аверкије се смирио; био је миран и када су га заиста протерали из обитељи. А то што је рекао отац Иларион обистинило се, јер када је отац Аверкије дошао у кутлумушки скит светог Пантелејмона, тамо су му дали све – и келију, и хлеб, и све што је неопходно.
После извесног времена, видевши га, отац Иларион је рекао не треба да жали због тога што је протеран, јер Господ чини блаженима прогнане правде ради, и за трпљење ће му дати простране одаје, као царске, и он ће тамо благосиљати Господа, јер је, не жалећи себе, стајао на бранику истине. И шта се затим десило? Ускоро су код оца Аверкија дошли старци из Костамонита и замолили га да буде код њих игуман.
Када је устоличен за игумана, пожелео је да старац Иларион дође и благослови његов нови живот, и да правило како да руководи братијом. Послали су оца Никодима, Бугарина, да позове старца. Када су дошли у манастир, игуман их је дочекао са радошћу; али је старац, предвидевши духом шта ће се десити, стао, и пре него што је овај успео ма шта да каже, почео говор параболом, указујући на пример пророка Самуила: “Господ је наредио израилском цару Саулу да устане против Амалика, који је много зла чинио Израилћанима када су из Египта ишли у обећану земљу, и преко пророка Самуила је наредио да не поштеде никога, ни житеље, ни цара, нити да узимају икакав плен. По речи пророка Самуила, Саул је победио цара Амалика Агага, али није испунио наредбу Господњу: није убио цара, а није истребио ни њихову стоку, него је Израелцима дозволио да најбољи део узму себи. И када се вратио, и хтео да принесе жртву у Галгали, Господ је наредио Самуилу да га изобличи, рекавши да се узима од њега царство, и предаје другом, достојнијем. Тако – рекао је отац Иларион игуману – има да се деси и с тобом!” И ушао је у цркву. Затим, опростивши се, вратио се кући.
После извесног времена игуман Аверкије је дошао на помисао да оде у Дионисијат и помири се са тамошњим игуманом који га је протерао у своје време. Како је ствар стајала, он је требало само да моли за опроштај за вређање које је нанео; али, из човекоугађања, он је на себе узео сву кривицу због побуне поводом просфора, притворно тврдећи како је игуман био у праву. За тај поступак оца Аверкија је сазнала скоро цела Света Гора. Због човекоугађања, Господ је попустио да он, као и цар Саул, упадну у исто искушење, јер, како је цар лишен царства, тако је и игуман лишен игуманства; после неког времена, братија костамонитског манастира отерала је оца Аверкија због неког пропуста.
Један руски монах – отац Варсануфије – био је једном код старца Јефтимија у скиту свете Ане; у разговору су додирнули тему смрти неког монаха. Неочекивано, отац Јефтимије је заплакао и рекао: “Отац Иларион ми је говорио: када чујеш за нечију смрт, ма ко то био, остави сваки свој посао, своје правило и бригу о сопственој души, па се моли и плачи за душом која пролази митарства; јер ми још живимо и можемо се покајати, а душа умрлог више за себе не може ништа да учини, и има велику потребу за молитвеном помоћи.”
