АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ ВАСИЛИЈЕ – БУГАРИН
 
Близу манастира Зографа живео је и умро познати старац Василије. О овом старцу један од његових ученика прича следеће: – „читајући једном јутрењу, када је у 50. псалму дошао до речи – срце чисто сачини у мени Боже – он није могао да продужи даље, него је стално понављао: – „срце чисто, срце чисто“… и на крају је заплакао. Посета благодети у овом стању умиљења трајала је око сата. Али то је само зрачак благодатних стања њиховог духа који су понекад трајали читаве дане, доводећи га до стања заборава о свему што га окружује“.
Старац Василије дуго није имао ни појма о умно-срдачној молитви него је проводио само делатан подвиг. О спољњем подвижничком животу његовом већ се говорило по целој Светој Гори. Његов делатан подвиг је међутим, за њега био лествица ка тиховању: силом добрих помисли, страха Божјег, а особито именом Господа Исуса Христа, које руши свако зло, он је очистио своје срце и подигао се на виши ступањ духовног подвига.
Старац Василије је био пореклом Бугарин. Најпре је у домовини ступио у Рилски манастир и тамо живео две године. После тога је дошао у Свету Гору и ступио у Зограф. То је било 1813. Ту је радио на разним послушањима а највише је био еклисиарх. За време грчког устанка отац Василије је отишао из Зографа у пустињу и неко врме живео у Капсали у колиби, где се раније подвизавао по својим списима чувени преподобни Никодим Светогорац. 1822. године, немирне политичке прилике, које су на Свету Гору довеле много Турака, натерале су оца Василија да привремено напусти Свету Гору. Непосредно пред свој одлазак отац Василије је успео да учини подвиг љубави: да из турских руку спасе једног младог монаха који је касније био зографски игуман. Ево како се то десило: турску војску, која је тада дошла да запоседне светогорске манастире, предводио је Абдул Робут-паша, син православног грузијског свештеника, кога су Турци у детињству одвели и обратили у ислам. Ревнујући на ширењу своје вере, а истовремено служећи турској држави, паша је свуда, где је могао, узимао дечаке и обраћао их у ислам. Од њих су касније постајали љути ратници познати под именом јаничари. То исто је чинио и на Светој Гори. Заробио је младе питомце пустиње, не би ли их обратио у своју веру. Између осталог, паша је дознао да се у Зографу налази млад писар, у својој седамнаестој години и решио је да и њега узме. Видећи како се приближава опасност, тај искушеник је о свему испричао оцу Василију, молећи га да одмах дође и, како зна, покуша да га спасе. Било је вече. Договоривши се с њим, отац Василије је припремио корпу, привезао је дугим конопцем, па је ноћу у њој спустио младића кроз прозор, а сам изашао на врата јер турска стража није сумњала у пустињака који се враћао у своју колибу. Пришавши зиду где је спустио корпу с послушником, старац га је убацио у вунену врећу и понео га на леђима као да носи сухарке. Тај искушеник је био малог раста а оцу Василију, снажном телом, није било тешко да га носи. Одатле су они ноћима ишли до старчеве пустиње где је он хранио будућег игумана сувим кестењем, првећи од њих брашно и пекући некакве колачиће уместо хлеба. „Било је то дивно“, говорили су зографци који су се сећали оца Антима, „када је сам игуман о томе говорио братији. Ето како је Господ припремио великом манастиру искусног игумана, васпитавајући га у невољи, подвизима и лишавањима“. Ускоро су Турци почели да продиру чак и у пустињу оца Василија. Да би сакрио ученика, он га је предао једном другом старцу, који је живео на таквом месту до кога Турци нису могли доћи, а сам старац је оставио Свету Гору и отпремио се у Бугарску, где је проживео до завршетка немира у пустињи близу једног манастира.
Када се на истоку вратио мир, отац Василије је поново дошао на Свету Гору. Његово пребивалиште на Капсали је већ било опустело, због чега се старац обратио Зографу и они су га радо примили. Али, живот у манастиру, тим пре што је он тада још био идиоритмички, био је за њега неподношљив, па је замолио проестосе манастира да дозволе да се насели у напуштеној лугарској колиби, у лугу на око сат хода од манастира. Старци су благословили.
Населивши се у колиби, старац је поправио колико је могао да уради сам и предао се дубоком самовању које је временом узрасло до савршеног тиховања. После неколико година он се и сасвим затворио и никога није примао. Нити је с ким разговарао, нити је куда излазио. Старац је раније ишао у Зограф на велике празнике, а после је долазио само три пута годишње.
Глас о његовом подвижничком животу је досегао до далеких пуетиња Атона и побудио једног подвижника, јеромонаха Герасима, познатог у то време у целој Светој Гори као искусног трудбеника умне молитве, да посети старца. Герасим је у то време био послушник код познатог пустињака, духовника Илариона Грузина. У манастиру су одговарали оца Герасима да не иде старцу, говорећи да ће му труд бити узалудан. – „Старац, говорили су му, ни сопственој манастирској братији никада не отвара врата“. Ово, ипак, није зауставило оца Герасима. Рекао је да не долази из радозналости, него да види корист од разговора са старцем. – „Верујем, говорио је отац Герасим, да ме неће лишити сусрета и разговора с њим!“ Са таквом надом он се отпремио у луг до пустињске келије. И његове наде нису биле изневерене. По промислу Божјем, старац Василије је изашао из колибе у то време када му је отац Герасим прилазио и они су се срели. Поздравивши старца, отац Герасим га је замолио да благослови да га посети. Овај није одбио и они су ушли. Не зна се да ли је име великог Илариона, коме је отац Герасим служио, или сам разговор, учинио да се отвори унутрашња клет срца оца Василија. – „Како проводиш своје време и како обављаш правило?“, питао је Герасим. – „Мој живот и моје правило су једноставни“, одговорио је старац. „Читам јутрење, часове и вечерњу, повечерје с каноном и акатист Мајци Божјој, обављам монашко правило и читам књиге!“ – „Какве?“, продужио је Герасим. – „Јеванђеље, Псалтир, затим Добротољубље, и Исаака Сирина“. – „Добро, приметио је Герасим, а какве плодове видиш од умног делања?“ – „Каквог делања?“ питао је старац. – „На који начин се бавиш умном молитвом, и како то на твој дух делује?“ – „Опрости оче“, смирено је одговарао старац. „Ја још не знам шта је то умна молитва!“ – „А како онда читаш Добротољубље, ако не знаш шта је то умна молитва?“ Отац Герасим је замолио старца да од њега ништа не крије. – „Ја га читам просто, као књигу корисну за душу. Наравно, већ сам давно приметио и осетио да у тој књизи има нечег скривеног, дубоког, сладосног, али нисам имао никога да ме поучи, а сам нисам могао да пронађем то духовно благо!“ Видећи да старац говори сасвим простодушно, јеромонах Герасим му је објаснио правила умне молитве, упозоравајући га у исто време на безбројна искушења од стране лукавог ловца на људске душе. Усладивши се духовним разговором и договоривши се о новом сусрету после извесног времена, они су се растали.
Захваливши Господу за милост коју му је послао у сусрету и разговору са оцем Герасимом, старац се много чудио сопственом незнању, особито када је хтео да почне са новом молитвом и схватио да је заборавио подробности упутстава оца Герасима. Укоривши себе отац Василије је дочекао други долазак свог учитеља. По обећању, отац Герасим је поново дошао да посети старца, и овај је без оклевања испричао како је заборавио правило које му је препоручено. Отац Герасим је поновио своју поуку и, да би подстакао старца, испричао му о свом делању и његовим плодовима.
Будући да је пређашњи двадесетогодишњи старчев монашки живот био искључиво посвећен угађању Богу, убрзо му је била дарована и умна молитва. Само, у почетку је сусрео нове тешкоће: распитавши се за сва правила која се односе на умно делање, он није питао оца Герасима где је код монаха место срца јер ту заједно са удисањем и речима Господе Исусе Христе, треба да силази ум, док при издисању треба говорити – помилуј ме. И тек када је умна молитва сама проговорила у његовом срцу, он је сазнао где се оно налази. Тада му је постало јасно и Добротољубље.
Злобни наш непријатељ ђаво, је, видећи духовне успехе старца, наговорио против њега људе и толико их озлобио да су више пута отворено хтели или да га избаце, или још горе, да га спале заједно са колибом. Више од две године су трајале такве жестоке невоље. Старац је добродушно то подносио, пристајући унапред на сваку патњу и на саму смрт, и очекивао и дању и ноћу мученички крај. Његово стрпљење и храброст су на крају задивили и саме прогониоце. Свима као да су се отвориле очи и све манастирско братство се одједном изменило у односу према њему. Почели су да га поштују и уважавају, и од тог времена је живео већ сасвим мирно, особито од како је у Зографу било уведено општежиће (1849), а игуман постао његов питомац отац Антим.
Подносећи тешка искушења од ђавола и људи старац ипак није могао да се до краја бори против природе: двадесет пет година је проживео у пустињи, у колиби која је била слаба заштита од непогоде, и на крају је морао да је напусти. Влажан ваздух дубоке вододерине и хладан ветар звани „опој“ нарушили су здравље снажног човека, тако да је он био принуђен да оде. Манастирски старци су му предложили да пређе у манастир, али је отац Василије замолио да му изграде колибу над тим местом, и игуман је испунио његову жељу.
После смрти игумана Антима, отац Василије је поново био изложен прогону који је био тако жесток да су га истерали из његовог новог пребивалишта. Али, допустивши и ово искушење ради учвршћења старца у трпљењу, Господ је ускоро разрушио сва ђаволска лукавства. Неко је старца питао како он сада живи. Он је одговорио: – „Мислећи стално на то да не треба да очекујем ништа друго до непрестане муке и напасти, пребивам у миру и спокојству, ма шта са мном да се дешава!“
Искуство кроз искушења и просвећење благодаћу кроз умно делање довели су старца до великог дара расуђивања, а заједно с тим и до смиреноумља. Иако је он и даље проводио усамљенички живот, више то није било потпуно ћутање него су од пре извесног времена врата његове келије била отворена за сву братију која су зажелела да дођу ради савета. Он је себе сматрао незналицом која није у стању да говори како треба, јер није имао никаквог образовања. Говорио је о себи као о човеку који нема никаквих добрих дела. У разговору је желео да остави утисак како никаквог духовног искуства нема, али је беседа с њим ипак била сласт за слушаоца.
Будући по природи јаког састава, он свом телу није давао послабљења. То се може видети и по томе што је, прешавши у нову келију, отац Василије током десет година срубио огроман брег близу ње иако му то ни за шта није било потребно.
Отац Василије је у монаштву провео више од шездесет година. У последње време су му из манастира послали ученике, нешто ради послушања старцу, а више ради васпитања у вишем духовном животу. Један од ученика је био војни свештеник у руско-турском рату; други, Мелетије, је постао митрополит у Бугарској. Остали његови ученици су потом обављали важне дужности у Зографу. Приликом пријема ученика, отац Василије је пажљиво бирао. Ако монах кога је манастир послао није био по његовој вољи, није га примао. Сви који пазе на свој живот знају како је тешко при умном делању живети с човеком друкчијег настројења.
Духовник Русика, отац Јероним је, чувши похвале о животу старца Василија, желео да га види. Али, пошто сам нигде није ишао, он је молио неке зографске оце да убеде старца не би ли дошао у Русик. Три године старац није пристајао ни на какве молбе да се покрене, уверен да је он потпуна незналица у речи и на делу. У молбама је видео само искушење ђаволско које га изазива да изађе из своје пустиње. Тек после дугог времена рекао је једном јеромонаху да ће отићи. На питање када, одговорио је: – „Када ме извести Господ“. Старац је мислио да ако пође с тим јеромонахом, његов ће долазак бити разглашен у манастиру, па се може десити искушење због радозналости братије. Због тога би боље било да пође са човеком кога тамо не познају, па је позвао свог духовног друга, пештерника оца Харитона, који је добро знао пут до Русика. На тај начин су и дошли потајно, као просјаци. Оставивши оца Харитона на одређеном месту да га чека, старац је отишао право код духовника. Успут је прошао поред игумана Герасима, с којим се није видео више од четрдесет година. Ипак, прошао је не јављајући се и не дајући од себе ни гласа. Три сата је био сам у разговору са оцем Јеронимом, после чега је старац Василије стекао дубоко поштовање за дар расуђивања какав је имао духовник.
Желећи да се старац мало одмори од пута, духовник се од њега опростио у нади да ће идуће ноћи моћи опширније да поразговара с њим. Али, док је духовник наређивао како да одведу старца до гостопримнице, да би га тамо угостили и сместили, овај је полако сишао наниже, нашао свог сапутника, и отишао са њим у трпезарију. Тамо га нико није знао, па су могли одмах да изађу и одатле се упуте у пустињу.
Као допуну сведочанствима о старцу није наодмет приметити да је он познавао подвиге многих новомученика, и да је чак био очевидац страдања неких међу њима. У Зографу, један монах, преживевши десет година, ниједном није био код старца. На њега су напала разна искушења која су му отежавала дух, и почео је нагло да слаби. Један јеромонах му је, будући му близак, саветовао да оде до оца Василија, да му открије своје помисли. Он је, напротив, мислио: – „Шта могу да чујем од старца?“ На крају је ипак решио да оде, премда је кренуо веома нерадо. У разговору је старац унапред видео његова питања и одмах почео да му објашњава његова искушења и све што је са њим било и јесте, па и оно што ће бити, ако поступи тако и тако, а не друкчије. Од старца је изашао као обновљен.
Наведимо и расуђивање старца Василија о томе како поступати у свађи: – „Нашој палој природи као да је својствено да се срце узбуди ако ти неко нешто напакости, или је твој противник, јавно или скривено. А ако при том себи још допустимо преиспитивање и пребројавање нанешеног нам зла, срце дејствује као разјарени тигар који је спреман да нападне на свог противника. У раздраженом срцу се понављају питања која распирују пламен гнева: како? зашто? ради чега? какав сам дао повод?“ Човек би да се смири и овлада собом, али када је срце распаљено смућујућим помислима ум је већ немоћан да му се супротставља. Тешко је чак стати и на молитву, особито на молитву за онога ко нас је увредио, јер тада све, срце и сама помисао, трпи насиље, бол. Краја нема бунтовним мислима које ничу за то време! И ако човек, без обзира на сав тај хаос који ђаво узбуркава у нама, почиње одлучно да се присиљава, јавља се главна мисао која спречава молитву, која неискусне често и коначно одврати од ње: „како да се молиш? погледај шта ти је на души – какав метеж! Да ли ће Бог примити такву молитву? Нећеш ли га напротив разгневити?“ Видећи такву буру срца и мисли, и прозревши ђаволско лукавство, подвижник ипак приступа молитви: узима бројанице и чинећи метаније почиње: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј слугу Твога! О, како болно иду ове метаније и молитва при првој бројаници. Али је Господ близу. Борбу човека против себе Он овде прима више од сваке жртве, тим пре што се све то ради због прве и главне заповести Његове о љубави, и при том о љубави према непријатељу. Мало по мало у души као да свиће, промиче тишина и после неког времена осећа се радост. Мир се усељава због успламтеле љубави према непријатељу, такве љубави да је молитвеник спреман да се жртвује за њега ако би то требало. Каква светлост, небеска светлост, каква блажена радост, каква пуноћа свете љубави продире за то време у душу. То може да зна само онај ко је осетио, а речима је то недоступно. Онај ко у свом срцу осети савршену љубав према ближњем који га је увредио, видеће дивну промену и на самом непријатељу. Из свега тога је јасно да нам је љубав природна, а да су мржња и непријатељство зло лукавог ђавола!“
То је било све што смо нашли о старцу Василију.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.