АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
ЖИВОТ И ПОДВИЗИ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА
ИЛАРИОНА ГРУЗИНА
СЛУЖЕЊЕ СУЖЊИМА
На путу за Свету Гору требало је да прођу кроз цео Солун. Већ су напуштали последње улице на крају града, које воде на велики пут, кад су одједном чули глас: “Патер, патер!” Отац Иларион се осврнуо, али никога није видео. Глас га је, међутим, поново позвао. И тада је он на зиду суседног здања видео мадо прозорче кроз које је висила рука која га је позивала. У тој згради, како је он касније сазнао, били су затворени, заједно са преступницима, хришћани, а међу њима највише светогорски монаси – за учешће у грчком устанку. Затвореници су силно патили од глади и жеђи. Када се отац Иларион приближио прозору, рука која му је махала испружила се поново, држећи посуду, и глас из тамнице га је замолио да му донесе воде. Отац Иларион је испунио молбу затвореника, али се одмах појавила друга рука са чанком и следовала је иста молба, а затим још и још, протезале су се руке. Старац је са радошћу испунио њихово тражење и, сазнавши ко се налази у заточењу, решио да остане, како би помогао сужњима. Он је отпустио спроводника и коња. Расудио је да га је управо због ових несрећника Господ оставио у животу, да им се нађе на услузи. Сваког дана старац је долазио до тамнице и доносио им што су тражили: хлеб и воду и другу храну.
Један од турских стражара, када је то приметио, хтео је у гневу да убије старца, а овај, нимало се не уплашивши, био је спреман са радошћу да прими смрт. Али, ту се на време пробудио други стражар и смирио онога оваквим речима: “Не дирај га, остави га нек носи; ни ја, ни ти, нити било ко од нас, неће им дати хлеба, а ми нисмо овде постављени да их моримо глађу, него само да не побегну. Према томе, ако он већ хоће остави га да их храни, зашто да га ми спречавамо.”
Од тог времена, стража више није сметала оцу Илариону да помаже затвореницима, али, да би себе обезбедили, они су пашу обавестили да некакав поп, Грузин, онај који је недавно дрско грдио пашу, сада седи поред тамнице и помаже затвореницима. Паша је одговорио: “Не спречавајте га, нека им носи шта хоће, само нека не уноси оно што је забрањено законом.” И тада је стража потпуно слободно оставила оцу Илариону да носи заточеницима све што су тражили, осим вина, ракије и других пића, а ако он то прекрши, обећали су му да ће му се глава откотрљати у јендек.
Користећи дозволу пашину, отац Иларион се неуморно трудио дан и ноћ; не само што је заточенима куповао хлеб и воће, него је и испуњавао различите њихове поруџбине, и то је радио како за хришћане, тако и за Турке. Сам је прао њихово рубље и непрестано је био запослен, будући да је затвор био пун, а он један. Једанпут, неки проестос[1] манастира Лавре замолио га је да донесе мало ракије, ради неких телесних тегоба. Отац Иларион је пристао и донео му, кријући од страже. Али, чим је то учинио за једнога, осуле су се молбе других: неко је молио вина, неко ракије. Старац је испуњавао све молбе и носио им ствари које су строго забрањене. Једном, није узео ни вина, ни ракије, него је, као и обично, напунио своју торбу хлебом и пошао у тамницу. Пред зидом га је зауставила стража: “Стани, попе, да видимо шта носиш. Да нема нечег што је забрањено?” Прегледавши све пустили су га, понављајући своје претње.
Међутим, отац Иларион је без обзира на то продужавао да носи затвореницима вино и ракију, по њиховим молбама. После пет дана, поново није узео са собом ништа од забрањеног, јер је имао претежак товар, па је мислио да се врати по вино – и шта се десило?! И тог пута су га Турци зауставили и пажљиво претресли његову торбу. Када су за то сазнали затвореници, веома су се узнемирили, и сматрали су себе кривцима за непријатности којима је старац изложен, јер је он беспоговорно испуњавао све што су тражили. На свеопшту радост, стража поново није ништа нашла, и старац је опет био пуштен код њих.
Ускоро су затвореници потрошили сав новац. Запали су у невољу, јер ни отац Иларион није ништа имао, сем своје старе одеће. Њега је прожело дубоко сажаљење према несрећницима, па је почео да скупља милостињу код солунских хришћана. Подстакнути на дело милосрђа, они су се договорили са једним пекаром да се из ње хлеб бесплатно даје затвореницима. Ради тачнијег рачуна, они су пекару и старцу Илариону дали два једнака штапа на којима су ови чинили зарезе – колико хлеба је било однето у затвор. Затим су се, према броју тих зареза, сводили рачуни с пекаром.
Тако је отац Иларион провео, помажући сужњима, шест месеци. У тој истој тамници, у одвојеној келији, на конопцима су били обешени двојица затвореника: један је био хришћанин, а други Турчин, банкар, од кога је паша мучењем хтео да извуче новац за државне потребе. Били су обешени за руке и ноге на такав начин да би се и при најмањем покрету конопац покретао, па би почињали да се љуљају лево-десно. Пред њима је била постављена посебна стража која је стално држала оружје на готовс и голе сабље, не дозвољавајући никоме ни да се приближи несрећницима. Нису им давали ни јело ни пиће, јер су они били осуђени да умру од глади у таквом ужасном положају.
Дани су били врели, она двојица обешених су били мучени страшном жеђу: имали су запечене и испуцале усне. Отац Иларион, боравећи често у тамници, сву своју пажњу је сконцентрисао на то како да помогне овој двојици несрећника; али би га сваки покушај коштао живота. Узев воду у једној флаши, и две велике крушке, отац Иларион је чекао погодан моменат да им приђе. И гле, једном, приметио је да оба сердара која су стајала са обнаженим сабљама, дремају прислоњени уза зид. Старац се полако провукао између њих и, без обзира на тесноћу пролаза, није их пробудио. Пришавши једном од обешених, улио му је у уста мало воде, затим је другоме дао мало, и поновивши то три пута, ставио свакоме у уста по крушку. Видевши пожртвованост старца, Турчин који је висио рекао је: “Нека ти Алах узврати за твоје добро дело! Али одлази брже, да те стража не погуби”. Сви затвореници су следили са страхом сваки покрет оца Илариона. Обавивши шта је желео, отац Иларион је пожурио да се врати; али, при свој својој опрезности, ипак је закачио једног од уснулих војника, он се покренуо, и обојица су се пробудили. Али је Господ, који је и послао на њих сан, и сада чудесно заштитио оца Илариона: јер и пробудивши се, и видевши шта чини старац, они остадоше непокретни – стајали су као пренеражени и ништа нису учинили старцу. Овај подвиг је несрећнике спасао смрти, јер су им биле поткрепљене животне снаге.
У то време рођаци Турчина банкара су код паше издејствовали његово ослобођење; али се то десило после старчевог повратка на Свету Гору. Банкар је свима причао о подвигу старца и говорио: “Дајте ми га, покажите ми га! Позлатићу га, излићу у злату његов лик, и има да му се клањам као свом спаситељу!”
Отац Иларион је, међутим, који дан после тог подвига, дошао у тамницу да се опрости од својих пријатеља и саопштио им да је те ноћи имао виђење од Бога, у коме му је речено да се врати на Свету Гору. Сам по себи он никада не би оставио своју службу, али се покорава Божијој наредби и мора да иде. Нашао је уместо себе другог човека, спремног да послужи затвореницима и коме је богољубиви Спандони обећао да ће му платити за труд. Отац Иларион му је објаснио шта и како да чини, опростио се са свима и отпремио се на пут. Идућег дана по одласку старца, одједном се прочуло да је паша наредио џелату да одруби старчеву главу. Тада су сви заточеници прославили Бога који чува свог слугу – и њихова жалост због старчевог одласка се претворила у радост.
НАПОМЕНЕ:
