АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
СТАРАЦ ДИОНИСИЈЕ – ГРК
(умро 1880)
На Керасији, у келији светих Апостола, живео је јуродиви монах, отац Дионисије, Грк. Родио се 1814. године, а на Свету Гору је дошао 1842, ступивши у почетку к оцу Никифору, у скит Капсокаливију, где је живео и други ученик, монах Партеније. Услед строгости старца, Партенију се погоршало здравље, после чега је навукао неки облик сушице, па је са благословом старца купио за себе келију светог великомученика Георгија и преселио се у њу, узевши са собом Дионисија, и тамо га постригао. С њим је Дионисије живео четрнаест година; а онда је себи купио келију светих Апостола на Керасији, где је живео двадесет година у таквом сиромаштву какво се ретко виђа.
Мала црква као и просторија за живљење били су крајње бедни. Не зна се где је и како куповао уље за кандила, јер новца није имао, тим пре што је тек краће време пред смрт почео да прима милостињу, а раније никада ништа није узимао. Уз келију је врт са нешто лозе и воћака о којима се он, као и о самој келији, уопште није старао, до те мере да су потпуно зарасли. Али ова небрига, иако смишљена с циљем да се потпуно удуби у молитву и богомислије, испала је на крају велико искушење: много пута из Лавре су му говорили да треба да се брине о својој келији, као што је обавезан; али он на то није обраћао пажњу. На крају су почели да прете да ће га избацити, ако не поправи оронулу келију и ако не буде обрађивао врт.
Неки проестоси су знали старца и поштовали га као подвижника, па су спречавали остале да се према старцу понашају грубо; ипак, после ових претњи старац је почео да прима милостињу. А ево како је то изгледало раније: четири године пре тога један човек је случајно срео оца Дионисија далеко од његове келије. Из самилости дао је старцу нешто турског новца и пошао даље. Када је схватио да му је дат новац, старац се толико избезумио да је почео да тражи човека не би ли му све вратио. И на крају га је нашао и рекао му: – “Зашто си ми ти ово дао? Обучен сам, хлеб имам – шта ће ми?” Видело се да је отац Дионисије био у великој муци зато што је примио тај новац, али су га ипак наговорили да узме за црквена кандила. Узевши новац, старац је неко време седео удубљен у мисли и одједном, положивши новац на земљу, устао и брзим кораком отишао!
Унутрашњи живот његов је био, како изгледа, сав у Богу, Који се и бринуо о њему као о Свом верном слузи.
Старац је творио умну молитву и у њој се веома уздигао, скривајући своје подвиге разним настраностима, и трудећи се да код свих којих су га знали остави утисак изгубљеног човека, човека у прелести. Са реткима је старац ступао у беседу, и тада се откривала његова дубока мудрост, и искуство у духовном животу. Са свима осталима заповедао је такав разговор да су га лако могли сматрати сулудим.
У ретким часовима отворености старац је говорио: – “данас се монаси спасавају само искушењем, јер врлине и нема; али ће зато они који трпе искушења бити са древним оцима који су се много подвизавали. Довољно је и то да трпиш искушења, јер ако се она подносе без роптања, то је исто што и молитва. Ђаво нас искушава не онолико колико он хоће, него онолико колико му Бог допушта. Својим лукавствима он се труди да помете човека, да овај изгуби свест о себи, или да му наметне безнађе и очајање, или да му унесе у ум горду помисао о тобожњој светости. Његових варки и лукавстава има тушта и тма. На све који желе да се спасу он кидише као бесан пас. Ја сам му рекао: – “Ђаволе, ради са мном шта год хоћеш”, али он није у стању ништа да уради пошто ја имам духовника и причешћујем се Светим Тајнама. Шта ми он онда може својим варкама?”
– “Зар и човека који живи сам нападају искушења, и да ли си ти доживео нешто особито живећи овде?”
– “О, колико је било искушења ђаволских, и која силесија његових лукавстава! Али пошто сам ја све то доживљавао и на другим местима, решио сам да трпим овде на једном месту, знајући да исушења нигде нећеш избећи. Ако хоћеш да те ђаво не салеће, онда пиј, једи, спавај и ради све што му је угодно: тада ти неће задавати никаква искушења ни бриге. Слично псу који седи и нико га не дира, па је и он миран; али ако га неко дирне, пас скочи да га уједе. Треба имати искусног духовника и саветника кога цениш и поштујеш, јер је то услов смирења”.
Једном су се на Велики петак скупили разни оци пустињаци у једину келију да обаве бденије. Двојица од њих, који су дошли пре времена, сместили су се у стасидији у припрати. Већ је био мрак, али су приметили да у углу неко стоји, па су тихо пришли да виде. Био је то старац Дионисије који се налазио у усхићењу ума ка Богу, када тело бива као преображено. Препознавши га, један је питао другога. – “Видиш ли ти овог јуродивог?” – “Видим га, видим. Погледај где је он сада!” Без дубоке побожности нису могли да гледају на светог старца, схватајући куда је узнесена његова душа деловањем умносрдачне молитве. Дуго отац Дионисије није осећао људе поред себе, а када се вратио у своје нормално стање и приметио их, одмах је почео да чини своје уобичајене настраности како би сматрали да је у прелести.
Умро је старац Дионисије 1880. године.
