АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ МАКАРИЈЕ – ГРК
(умро 1845)
 
У Русику је живео изузетан старац, монах Макарије, родом Грк. У најранијој младости је одбацио свет и ступио у манастир, и шездесет година провео на Светој Гори. Од тога двадесет у пустињи, код старца на послушању. Затим је испративши свог старца у вечно блаженсто и продавши келију, ступио у општежиће, у ком је живео више од четрдесет година. Било му је више од седамдесет и за све је био пример по начину живота. На сваком послушању је био први и трудио се више од свих. Често му је игуман говорио: – “Оче Макарије, ти више не би требало да идеш на послушања, него да седиш у келији. Већ си се довољно нарадио у свом животу, а сад пусти и да млади раде!” Он би тада са сузама пао игуману пред ноге и почео да говори: – “Свети оче, не лишавај ме награде за дела послушања, не одвајај ме од љубљеног братства, док се мичу моје ноге и руке. Уколико имам снаге још ћу порадити за манастир, и још се нагледати своје љубљене братије!” Игуман би говорио: – “Ради, ради, оче Макарије: оно сам ја рекао жалећи твоју старост!”
Таквих стараца је било још десеторица. Гледајући на њих, увек смо се чудили и плакали видећи до какве су мере савршенства дошли. Били су незлобиви као деца, или као бестрасни ангели, а више од свих овај отац Макарије. Игуман га је често искушавао: – “Ти си, оче Макарије сагрешио!” – Овај би пао на земљу и сузама је квасио. Бивало је да све време трпезе лежи без хране, па да и после трпезе лежи поред врата и са сузама моли опроштај од све братије. Игуман је то чинио зато да се отац Макарије не погорди својим врлинама, и погружавао га је у смиреноумље у коме је себе сматрао нижим од свих.
Године 1845. умро је без сваке болести. Причестивши се Светим Тајнама дошао је до игумана и рекао: – “Опрости ми, свети оче, и благослови: хоћу да умрем!” Игуман је одговорио: – “Бог да прости и благослови. Само, надам се да нећеш умрети, јер савршени подвижници не умиру, него одлазе у вечност!” Изашавши од игумана, отац Макарије је отишао у болницу, и замолио кревет. Болничар је рекао: – “Шта ће теби, оче Макарије, кревет” Овај је одговорио: -“Хоћу да умрем”. Затим се опростио од свих, легао на кревет и с миром предао душу Господу.

Comments are closed.