АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ ЈОВАН – РУС
(умро 1843)
 
Ево шта је старац Јован рекао о себи: – „ја сам пореклом из средишње Русије. Из какве породице није неопходно да се зна. Од младости сам заволео Господа мог Исуса Христа. Видевши таштину и непостојаност овог света, краткоћу овог живота и бесконачност будућег, размислио сам о свему томе и закључио: ко на овом свету послужи и поради Господу, спашће своју душу, и наследити вечно блаженство, а ко сагреши и разгневи Бога, дужан је да прими вечне муке. Стога сам решио да порадим Господу своме без препрека сујетног света, па сам све оставио и кренуо за Христом још у раној младости. Раније сам ходочастио по руским манастирима, и у многима од њих слушао о великом старцу Пајсију и о његовим подвизима, о његовом великом богоокупљеном стаду и о другим молдавским оцима, о старцу Онуфрију, па сам се отпремио на пут и стигао у Молдавију, у велику обитељ Њамец. Ту сам и видео великог старца Пајсија и његову обасјану седу главу, и Богом сабрану велику војску његову. Његових ученика је тада било око хиљаду. Пао сам ничице к ногама његовим, и молио га да и мене прими у свету обитељ, и да ме придружи своме стаду. Он ме с љубављу примио, дао ми келију и назначио послушање, и препоручио ме духовнику. Он је примао све који су долазили са жељом да живе с њим, иако су понеки од старијих из братства били забринути, јер су падали у оскудицу. Али он је братији увек говорио: – „Онога ко долази мени нећу отерати. Дошао брат, дошла и молитва. Послаће Бог и за његову храну!“
„Тако сам и ја грешни почео да живим у његовом богоокупљеном стаду и да се наслађујем његовим мудрим поукама, и да се тешим гледајући његове седе власи. Старац Пајсије је свима говорио, све тешио, а све и кажњавао са очинском лгубављу – да не би разрушавали општежиће, да имају савршено послушање и смирење, да одсецају своју вољу. Поучавао их да један другом одају поштовање метанијама. Учио их да свако има кротак корак, руке прекрштене преко груди, главу погнуту, очи упрте у земљу, срце горе према Богу, а ум у непрестаној Исусовој молитви, и да у свима пламти нелицемерна љубав. Више од свега старао се да у сваком посеје и продуби божанствено семе, делање срца, умну непрестану молитву Исусову. Била је тада Њамецка обитељ као рај, Богом засађен врт: сви су у слози и љубави радили Господу. Било је савршено општежиће и љубав, и сви као да су имали једну душу. Свако је ишао на своје послушање са смирењем, без роптања, сви су се тешили погледом на свог пастира и разговором с њим. Он је свима био узор и пример својим животом. Али ја грешни нисам био удостојен да ме он постриже у монаштво, него сам од њега примио само расофор и тамо живео свега две године. Међутим, колико је он био смирен и кротак, толико је био и строг: за малу непослушност строго је кажњавао. Једно време манастиром је ишао један искушеник који је непрестано размахивао рукама и често се освртао у страну. Старац га је видео са прозора и питао: – „Код ког духовника је овај искушеник?“ Рекли су му. Он је одмах позвао духовника и строго му приговорио: – „Зар тако учиш своје ученике? Они својим лошим понашањем саблажњавају братију. Монах у свему треба да буде монах: ход кротак, руке на прсима, очи ка земљи, глава повијена, свакоме кога сретне треба да чини поклон, јеромонаху или монаху до земље, себи равном појасни. Ти кажеш да он још није монах, али свако ко живи у манастиру, био пострижен или не, свако је дужан да поштује монаштво и да следи пример старијих. Зато обојици, и теби и ученику, дајем канон да три дана у трпезарији чините метаније, не би ли и остали научили да се не треба понашати непристојно!“
Такође је строго пазио да се сви крсте правилно: ако је неко неправилно или непажљиво чинио крсно знамење на свом лицу, тога је веома строго кажњавао, и увек говорио: – „Када неко неправилно чини крсно знамење, ђаволи се радују том махању!“ Такође је пазио да држање свих у цркви буде веома свечано. Увек је сам обилазио сву братију да би сви стајали по пропису, са страхом и трепетом, чинили све метаније, а особито је пазио на клиросне и на чтеце, да не пропусте ни једну метанију: на Свети Боже, на приђите поклонимо се, на Алилуја. Служба, и устав и напеви су у манастиру били светогорски.
Строго је забрањивао употребу дувана. Ко га не би слушао, тога је изгонио из манастира. Старац Пајсије је најпре са братијом живео у манастиру Драгомирне. После ратова, тај манастир је заједно са читавом Буковином допао под власт Аустрије. Он је оставио свој манастир са свим богатствима и прешао у Молдавију, рекавши братији: – „Оци и братијо, ко хоће да послуша и следи свог старца, грешног Пајсија, нека иде са мном. Да остане у Драгомирне никоме не дајем благослов: јер ко живи у јеретичком дворишту, и сам ће се неизбежно накупити јереси. Папа римски као лав риче и по другим царствима и тражи кога да прогута. Не да мира чак и у турском царству и увек узнемирава и вређа свету источну Цркву. Тим пре ће нас у аустријској власти живе прогутати!“ И тако је са целим својим стадом отишао у Молдавију. Молдавски владар му је, видевши његову ревност за православље, дао уместо једног два манастира; Секуљ, у име Јована Претече а онда и Њамец, у име вазнесења Господњег. Старац Пајсије је увек учио братију да се чува јереси и раскола, да се у свему повинује светим источним васељенским патријарсима и да поштује ревнитеље православља: светог патријарха Фотија, и блаженог Марка, митрополита Ефеског, који су се подвизавали у борби против папе римског.
Али ја сам се мало наслађивао његовим медоточивим учењима, само две године. Онда су се сви одједном растужили и забринули чувши да је старац болестан. Све је постало мрачно и жалосно. А ускоро нам је свима било речено да се скупимо на литургију. Сви су се слегли, као орлови, тако да црква није могла све да прими. И дошао је старац кога су придржавала два духовника. Сва се братија обрадовала видевши његове лепе седе власи, и сви су му се поклонили до земље, а он је отишао право у олтар и тамо провео службу. Ту се и причестио Светим Тајнама. После литургије је стао на своје место, и свима заповедио да прилазе ради благослова. Са свима се опростио и пошао у своју келију, и више никога није себи примао. После неколико дана чули смо тужну вест да је старац умро. Након три дана сахранили су га у саборној цркви Вазнесења Господњег, а ми смо остали сирочићи. Затим су на савету целокупног братства изабрали другог предводника, једног од његових ученика, духовника Софронија, који ме је и постригао у мантију. После две године почела су да се мењају општежитељна правила оца Пајсија. Због тога су у манастиру почели немири, па је седамдесет Руса отишло у Русију. Међу њима је био и познати старац Теодор.
Ја грешни сам пошао на Свету Гору, у нади да ће тамо узрасти оно божанско семе које је у мени посејао старац Пајсије. Дошавши овамо срећно морем, населио сам се у пустињској келији на месту званом Лако, и тамо живео око две године, издржавајући се рукодељем, правећи кашике. После су наступила немирна времена, ратови, на Свету Гору су нагрнули разбојници и почели да чине много зла. Ја окајани нисам могао да издржим, него сам поново морем отпутовао у Молдавију, у своју обитељ. Али, искусивши пустињско тиховање, слађе од меда, измолио сам за себе келију ван манастира. Отац архимандрит са духовником хтели су да ме рукоположе за јерођакона. Ја сам се плашио да примим чин, да се не бих одвикао од умилне и тихе молитве. Замолио сам да ме оставе у тиховању, али они су намеравали да ме натерају. Видевши њихову намеру, ја сам себи одсекао прст десне руке, и од тог времена су ме оставили, прозвавши ме „беспрсти“. Почео сам да живим у издвојеној келији и да одлазим на нека манастирска послушања, и често сам посећивао једног пустињака схимонаха Платона, ученика Пајсијева, где сам се наслађивао духовним разговорима. У тој келији сам проживео пет година. Досадила ми је прича, коју нисам могао да избегнем на послушању, јер сам видео како у мени гасне светионик божанствене светлости. Зато сам умолио архимандрита да ме отпусти у најдубљу пустињу, у Покровски скит, к оцу Платону. Он ме је одбио: -„Ако ћемо такве младе отпуштати у пустињу, нико неће хтети на послушање!“
Изашао сам плачући и почео да помишљам: какво ли сам богатство сабрао на Светој Гори, а овде све протраћио. Идем поново на Свету Гору и тамо ћу завршити свој живот. Отишао сам до оца Платона и открио му моју замисао. Он је рекао: – „Иди на Свету Гору и тамо живи, па поново дођи овамо. Онда ће те овде оставити на миру и тада ћемо живети заједно и ти ћеш сахранити моје грешно тело. Чак и ако би хтео да останеш тамо до смрти, у невољи ћеш изаћи!“ Ја сам му се поклонио, отишао архимандриту и почео да га молим да ме отпусти на Свету Гору Атонску. Рекао сам му да су се сада времена смирила, а ја сам тада био дошао због немира. Онда ме је он с љубављу отпустио.
Пред сам одлазак поново сам отишао до оца Платона и замолио га да ми да последњу поуку. Он је почео овако: – „Ево моје поуке: када одеш у Свету Гору изабери искусног старца, оца и учитеља, препоручи му своје тело и душу, и буди му послушан макар за то и живот изгубио. Где он благослови, тамо и живи. Светогорски оци су изнад молдавских. И сам сам желео да са њима живим и од њих стекнем користи. Био сам и путовао на Свету Гору, али воља Божја и немирна времена нису дозволили да тамо и останем, него сам се вратио у Молдавију. А о будућем блаженству, и како га достићи, рећи ћу ти кратко: где год да живиш, куда год да луташ, увек и на сваком месту присуствује Царство Господње и Његова благодат, само ако живимо по Његовој светој вољи и творимо Његове заповести. Не просвећује место човека, него човек место. А воља Господња је исказана главним трима врлинама, то јест вером, надом и љубављу. Прво је вера: вера је глава врлина. Без вере су добра дела мртва. Праведник ће због вере бити жив. Вером су свети победили свет, чинили правду, добили обећана блага. Ако стекнеш савршену веру у Господа, ништа ти неће бити немогуће, него ће ти све бити покорено и никаквих брига и напасти се нећеш плашити. О овој вери рекао је Господ својим ученицима: Ако имате веру и не посумњате … и гори овој ако речете: дигни се и баци се у море, догодиће се. (Мт. 21, 21).
Ову су веру имали Апостоли, и пошли су целом земљом, као овце усред вукова, и уловили су све народе у Његову веру. Ову веру су имали свети мученици који су лили своју крв. Ову веру су имали преподобни оци који су оставивши свет и оно што је у њему, отишли у пустињу и сами са Богом пребивали у њој, неки четрдесет, неки педесет и шездесет година. Поверовали су Богу, и Господ их је хранио, иако су ретко кога од људи видели. Ако такву веру стекнеш, нећеш бити далеко од Царства Небеског!“ Ја сам одговорио: – „Свети оче, како да стекнем такву веру која превазилази људске моћи? Ја сам човек грешан и свакодневно падам због слабости своје!“ Он је на то рекао: – „Да, тачно је, ова се вера напором и подвизима, постом и молитвом стиче; савршеним послушањем и одсецањем сопствене воље она јача и расте. А поново ти кажем, уколико не стекнеш такву веру, не можеш стећи ни наду на Бога, ни љубав према Њему и ближњему. Ако свега тога ме будеш имао, и ако не очистиш унутрашњег човека у себи, не победиш страсти, узалуд ће бити свако удаљавање од света само телом, а не умом и срцем. Јер, треба се чувати да нас не стигне страшна претња, ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те (Отк. 3, 16). Светом Гором управља Мајка Божја. Једни тамо одлазе с новцем, али се ипак враћају, други иду без новца па остају и тамо живе: како ког благослови Пресвета Богородица. Раније сам ти говорио само о вери: сада слушај и о нади. Где будеш живео, не надај се ни на кога смртног, ни на цара, ни кнеза, и сина људског, јер у њима нема спасења, ни патријарха, ни трговца нити било ког другог човека. Јер сваки је човек лажа. Не надај се ни на богатство ни славу овог света, ни чин: богатство је као роса јутарња. Како роса испари, тако ишчезне и богатство, и свака слава људска је као цвет пољски: увече цвета, а ујутру је покошен и вене. Тако је и са славом људском: данас те хвале а сутра грде и псују. А ти, љубљено моје чедо, сву наду полажи на Господа Бога. Сада своју веру и наду треба да покажеш не на речима, него делом, без роптања. Сада за тебе долази време брига и искушења, на мору и на суву. Али не очајавај, него једном поверовавши Господу Богу, имај наду у Њега и певај с пророком Давидом: Нека буде Господе милост Твоја на нама као што се надасмо у Тебе (Пс. 32, 22). И још: Блажени су сви који се надају на Њега. Онај ко се нада на Господа је као гора Сион: неће се уздрмати довека онај који живи у Јерусалиму (Пс. 2, 12; 124, 1).
Сада ћу још рећи о љубави према Богу и ближњему: љуби Господа Бога Твога свом душом твојом, и свим срцем својим, свом мишљу твојом. Тако треба да љубимо Господа Бога, да за ту љубав ништа не штедимо, ни саме себе. Тако су Га волели Апостоли, и прешли су целу васељену, вређани, изругивани, тучени, у ланцима и тамницама, а на крају су и саму смрт претрпели за љубав Христову. Тако су га заволели и свети мученици. Оставивши све: родитеље, жену, децу, чин и част, да се не би одвојили од Њега, проливали су крв своју. Тако су га заволели преподобни оци наши, и ради ове љубави оставили свет, светску славу и сву таштину његову. Љубави ради Христове удаљавали су се у манастире и пустиње и предавали се послушању, савршеном одсецању сопствене воље, и својих прохтева, да би без препрека радили своме Господу. Ти си, љубљени брате, већ си поставио почетак. Сада се труди да заволиш Господа свом душом својом, то јест да се с Њим сјединиш срцем, умном непрестаном молитвом Исусовом, и старај се да очистиш унутрашњег човека од свих помисли које нису по Његовој вољи. Тада ћеш познати како ће слатке бити речи Господње у твом грлу (уп. Пс. 118, 103), и како је весело и пријатно бити с Богом. Пророк је рекао: Сетих се Бога и обрадовах се (Пс. 76,4). Ко непрестано с Њим говори и помиње Његово свето име, како да се не радује Имену Господњем? Ако је пријатно беседовати са царем земаљским и добити од њега награду, како је то тек са небеским Творцем, на Кога ни ангелски чинови не смеју да гледају? О како је то сладосно! Али, немојмо о томе говорити речима, јер кад искусиш на делу, тада ћеш схватити и рећи ћеш: „Господе, добро нам је овде бити. Узми ме од овог таштог света и његових лукавстава. Не желим више да у њему пребивам. Бојим се да ме не разлуче од Тебе, слатки мој Господе!“
Сада иди на Свету Гору и труди се да достигнеш ту радост. Тамо ћеш наћи такве оце и учитеље који је имају у изобиљу, а и теби је могу уделити само ако их у свему послушаш. Још ћу ти рећи како треба волети свог ближњег и сваког човека: Апостол је рекао: Ако ко рече: љубим Бога, а мрзи брата свога, лажа је (Јн. 4, 20). Љубав према Богу доказује се љубављу према ближњем. Ближње не треба да волимо као саме себе, него неупоредиво више. Савршена љубав се познаје по томе што сам у стању да положим свој живот (душу) за брата (уп. Јн. 15, 13). Ето то је савршена љубав. Такву љубав не може стећи нико ко је мишљу и срцем привезан за прелести овог света. У свету се дешавају убиства, грабеж, злоба, завист, мржња, клевета, спорови због поседа и богатства, или због части и светске славе, или због телесних страсти. Зато је речено: пријатељство према свету је непријатељство према Богу (уп. Јак. 4,4). Ни један слуга не може служити два господара (уп. Лк. 16, 13), јер ко хоће од свег срца да заволи Господа Бога и свог ближњег, тај, по Јеванђељу, треба да остави свет и све што је у свету и да следи за Христом путем монашког живота. А и онда, ако не ступимо у савршено послушање, и не одсечемо сопствену вољу, и не чувамо своје срце од скверних помисли, и ако се не старамо о очишћењу унутрашњег човека, можемо погинути и у самом пристаништву. Наше спасење је у одрицању од самих себе, и у чувању свог срца у непрестаној умној молитви Исусовој. Ако се одрекнемо самих себе, и ако своје срце будемо чували од ђаволских наговора, и ако ум свој будемо држали у непрестаној молитви, тада ће се у нама скупити и пребивати све три врлине: вера, нада и љубав – тада ће се у нас уселити Света Тројица – Отац, Син и Свети Дух – Један Бог, Коме слава у векове!“
Тако сам се поново отпремио морем преко Константинопоља. Поново сам стигао у Свету Гору и настанио се у својој пустињи, поново сам почео да правим кашике и живим у тиховању, и много се радовао томе, јер сам био удостојен да достигнем тихо и мирно пристаниште Свете Горе Атонске.
Једном сам се, пролазећи са својим рукодељем поред Иверског манастира, удостојио да видим светог патријарха Григорија V, који се тамо одмарао, а касније су га мучки убили Турци. Када сам га видео како седи поред манастирске капије са двојицом ђакона, украшеног седим власима, моја душа је устрептала и обрадовало се срце моје. Брзо сам скинуо своју торбу и бацио се пред његове ноге. Ђакони ми рекоше да је то патријарх. Он ме је благословио. Ја сам му целивао руку, а он мени главу, па је рекао: – „Шта желиш, оче?“ А ја му рекох: – „Желим да ваша светост узме од мог бедног рукодеља“. Он је наредио да донесем, па сам одабрао десетак кашика и дао му. Од њих је он узео само три, а остале је вратио. Ја сам молио да узме све, али је он рекао: – „Довољно је у име Свете Тројице!“ благословио ме и отпустио.
У Светој Гори сам проживео три године. Онда су поново наступили немири: намножили се разбојници и свуда је владао страх и трепет. Манастири су се сви затворили, а по келијама свуда мука и невоља. Трпео сам пола године мислећи да ће ваљда проћи, а из часа у час је било све горе. Нисам више могао да издржим, заплакао сам и опростио се са Светом Гором. Отпремио сам се у Константинопољ морем. Тамо сам био код другог патријарха и удостојио се да и од њега добијем благослов. Онда сам се отпремио бродом, и много доживео страха на Црном мору. Само што нисмо потонули. Читав месец нас је гонило с једног краја на други, и већ смо очекивали смрт, јер хране више нисмо имали. Онда нас је бацило према Анадолији и пристали смо уз једну планину, благодарећи Господа. Овде ми Грци лађари рекоше: – „Оче, сада смо, слава Богу, пристали код преподобног Григорија. Пођимо и поклонимо се његовим светим моштима!“ Питао сам: – „Којег Григорија?“ Они рекоше: -„Ученика светог Василија Новог, који је имао велика виђења“. После смрти светог Василија отишао је у ову пустињу и овде завршио живот, па је ту и сахрањено његово тело. Ја сам се веома обрадовао. Лађари су узели тамјан, уље, мене посадили са собом у чамац, и изашли смо на обалу, попели се на брдо, а онда у велику пећину. Ишли смо далеко и дошли до цркве, у којој је на средини била начињена гробница. Ту је висило једно кандило. Грци ми рекоше: -„Овде се спасавао свети Григорије, и у овој гробници је сахрањено његово тело.“ Онда су сипали уље у кандило, запалили, покадили тамјаном, одморили се и целивали гроб, и молили Божјег угодника да се наше путовање повољно заврши. Затим смо се вратили на брод, и Бог је дао добар ветар, па смо пристали уз једно село где смо купили себи храну. Затим смо пловили даље, и убрзо стигли у Молдавију. Поново сам се вратио у своју обитељ где су ме примили с љубављу, и отпустили ме у тихи скит Покровски, где сам се населио близу оца Платона, и живео са њим као са другом и саветником. Почео сам у свему да му подражавам и много сам од тога имао користи. У то време он је већ био препливао море страсти, и достигао тиху луку слатког тиховања.
Манастир Њамец није сам него под собом има и манастир Секуљ и много скитова, у свима њима живи братија из Њамеца. Храна се свима шаље отуда, а одећу набављају сами, и сви се баве разним рукодељима. Своја рукодеља дају у манастир, а за то добијају све што им је потребно. Отац Платон је читавог свог живота писао књиге а ја сам резбарио кашике. Ускоро сам се постригао у схиму и оставили су ме у пуном миру и тишини а снабдевали су ме свим што ми је било потребно. Благодарио сам Господа што сам се удостојио да стекнем такав мир. Проживео сам тако с оцем Платоном више од двадесет година. По пет дана у недељи седели смо у келији за рукодељем, ћутећи и бавећи се умном молитвом. Сваке Суботе смо одлазили у Саборну цркву и причешћивали се Светим Тајнама. Такође смо сваке недеље и на велике празнике ишли на свеноћна бденија. Јели смо једноставно: једанпут дневно, а средом и петком смо постили, то јест нисмо ништа јели. Сваке године на свету Четрдесетницу затварали смо се у келије. Припремили бисмо себи сухарке и воду, затворили прозоре и врата, и седели сами, само са Господом, до Лазареве Суботе. Једино је сваке суботе долазио духовник са светим Тајнама и причешћивао нас.
После двадесет година оваквог живота, отац архимандрит са братијом нас је замолио да пређемо ближе манастиру на корист остале братије. Иако нам је изгледало тешко да се одвојимо од драге нам и тихе пустиње, била је то воља Божја. Тако су нам дали издвојену келију ван манастира. У њој смо почели да живимо по првобитном пустињском уставу. Код мене је, слава Богу, било спокојно, али је ка оцу Платону нагрнула сва братија. Двери његове келије нису биле затворене, него је улазио ко је хтео. И дата је била премудрост свима на корист. Потекла је из његових уста као изобилна река. И ја сам га често посећивао, и никада нисам могао до ситости да се насладим његове беседе. Када је наступила света Четрдесетница, ми смо се опет затворили. У Лазареву Суботу смо пошли у Саборну цркву на литургију. Отац Платон је ишао пред нама сам, а ми са братијом за њим. Док смо ишли, са главе оца Платона се до неба уздигао бели стуб. Ми смо сви то видели и пали на земљу. А када смо устали, отац Платон је већ био ушао за манастирска врата. Ми смо дошли за њим у цркву и поклонили му се до земље. Он је, међутим, рекао: – „Зашто ми се, браћо, клањате? То чудо је Бог показао не ради мене, него ради вас. Видите ли како Господ прославља оне који Му служе. Служите Господу од све своје душе, па ће и вас прославити, али не у овом веку, него у будућем, бесконачном!“
Отац Платон је такође све учио да побеђују страсти, да живе у савршеном послушању и да одсецају своју вољу, да буду смирени, нижи од свих, да свакога љубе нелицемерно, а посебно да чисте унутрашњег човека и да непрестано творе молитву. Тако је проживео десет година. Онда нас је отац Платон напустио изазвавши велики плач, јер нас је оставио сирочад на овом свету, да се сами боримо против страсти и ђавола. После смрти оца Платона сва братија се обратила мени са свим невољама и слабостима: неко није задовољан храном, некоме је тешко послушање, некоме нешто друго. А откуд се све то десило? Зато што је пресахла љубав и што су разорили општежиће. Ја сам говорио са управом да све подједнако љубе. А они су то све потврђивали на речима, али не и делом. Браћа плачу, мене узнемиравају, чак су потпуно разорили моје тиховање. Почео сам да смишљам шта да радим: ако ћу да живим овде, треба братију љубити до краја, и душу положити за њих. Требало би страдати јер се поправити више не може. А ако одем одавде, како да не разљутим Бога што само за себе самог тражим мира, а братију остављам да се мучи без сваке утехе. А зна се да нема веће љубави од оне кад неко полаже своју душу за брата. А процес започет у манастиру јако је тешко зауставити. Рушење иде брзо, али је обнављање изузетно тешко.
Три пута је долазио митрополит Венијамин да би вратио општежиће, и мене је позивао себи, али ништа није могао да учини. Старија браћа никако нису хтела. Ја сам молио митрополита да ме отпусти из манастира Њамец у манастир Ворон, у пустињску келију великог старца Онуфрија, друга старца Пајсија где је он живео са јеромонахом Николајем и старцем Теодором, и где је завршио свој живот. Митрополит је заплакао и рекао ми: – „Ја бих, оче Јоване, желео да ти поживиш овде и подржиш братију, да тешиш невољне и користиш слабима, али се бојим да те задржавам да те не бих ражалостио. Бог те благословио: иди и моли се и за мене грешног Венијамина. И ја веома желим да оставим своју катедру и да у миру и тишини и молитви проведем остатак свог живота. Више од четрдесет година као митрополит управљам Молдавском катедром, и имао сам много свакаквих искушења. Послови су наши велики. Често је одсуствовао кнез, па сам морао да управљам и целом Молдавијом. А ко живи, а да не сагреши Богу и ближњему? Одавно имам жељу да све оставим и да плачем због својих грехова, али ми околности не дозвољавају. Колико година зидам саборну цркву, и никако да је довршим. Желео бих сам да је осветим, премда је већ очигледно да се нећу удостојити, јер су снаге већ на измаку!“ Ја му на то рекох: – „Владико свети, саборну цркву изгледа нећемо осветити. Но треба се више побринути за унутрашњу цркву, да њу добро саградимо. А и мир можеш добити само на кратко време!“ И тако смо се опростили. Ја сам отишао у манастир Ворону. Примио ме је архимандрит Рафаил с љубављу и отпустио у ону пустињу, где ме је снабдевао храном. И живим овде четири године као у рају, спокојно и у тишини. И сваке суботе одлазим у манастир, причешћујем се светим тајнама и поново журим овамо“. (Из белешки оца Партенија)
– Ја сам, писао је инок Партеније, пао пред његове ноге и у сузама почео да говорим: – „Оче свети, опрости ми грешном и испричај ми о тајнама твог тиховања: какве плодове је теби донело, каквим те је Господ даровима наградио?“ Он се испунио сузама и рекао: – „Зашто ме питаш, чедо, о ономе што је изнад мене? Немој питати о томе, него иди с Богом на Свету Гору Атонску и труди се да очистиш унутрашњег човека молитвом. Када твоје срце буде рањено љубављу Христовом, тада ћеш сам дознати како је добро бити с Богом!“ Ја сам молио, да ми каже макар мало. Он је са сузама рекао: – „Саслушај ме грешног. Открићу ти тајну, али док сам ја жив, чувај је. Открићу ти део мог богатства и ти га не сакри, него, када дође време, и другима га откри. По доласку у Њамецки манастир и чувши од старца Пајсија о умној молитви, упитао сам га како је треба почети и како дејствовати. Почео сам да испитујем на делу и она ми се учинила тако слатком, да сам је заволео више од свега на свету. Због тога сам бежао од братије, заволео ћутање, често се удаљавао у пустињу, клонио се свих саблазни, а особито празнословља. Због тога сам два пута путовао на Свету Гору, исцрпљивао себе послушањем, напорима, постом, метанијама и свеноћним стајањем: све да бих стекао непрестану умну молитву. Због ње сам се често затварао у келију, и све силе трошио ње ради. А када сам тако чинио многе године, мало по мало, почела је да продире у мене. Затим ме је када смо живели у Покровском скиту, посетио Господ ради молитава оца Платона: моје срце је озарила неизрецива радост и молитва је почела сама да дејствује. Толико ми се усладила да ми не да да спавам: заспим по сат дневно, па и то седећи, и опет устајем као да ми сан не треба. Па и када спавам, моје срце бди. Почели су да се показују и плодови молитве. Заиста, чедо, Царство Небеско је у нама. Родила се у мени неизрецива љубав према свима, и сузе: ако хоћу, могу плакати непрестано. И тако су ми слатке постале божанствене књиге – особито Јеванђеље и Псалтир, да се не могу насладити, а свака реч ме баца у дивљење и чини да много плачем. О Боже, објавио си ми оно што је скривено и нејасно у Твојој мудрости (уп. Пс. 50,7). Често увече устајем да читам Псалтир и молитву Исусову, и пребивам у усхићењу, ван себе. Не знам где сам, да ли у телу или ван тела, не знам, Бог зна. Када дођем себи већ је зора! Али ми се даде жалац у тело да ме мучи да се не поносим (уп. 2 Кор. 12,7). Никако не могу да будем са народом, а понајмање са мирјанима. Са женама уопште нисам у стању да говорим. Већ више од четрдесет година ни једна није била у мојој келији, иако су многе желеле да са мном говоре. Ја их све одбијам јер сам слаб. Још сам много искушења и повреда претрпео од ђавола. Рећи ћу ти да волим да читам књиге, а особито Јеванђеље, Псалтир, Добротољубље, Исаака Сирина, а и других књига имам подоста. Све оне леже у манастиру. Новац нисам стицао и ништа ни од кога нисам узимао, осим књига. А сада ми опрости што си ме принудио да тако много говорим. Хајдемо у манастир. И ја ћу тамо ноћити, па ћу те испратити сутра!“
Старац је умро четири године после овог разговора, 1843. Био је средњег раста, седих власи, брада му је била мала, бела. Био је тако мршав да месо и крв скоро није имао. Све је саветовао и учио стрпљењу, послушању, посту, смирењу и љубави. Неке и созерцавајућем богомислију, али не све. Још је много плакао и жалио због свих који не поштују свете постове, среду и петак, и говорио: – „Они људи који самовољно не поштују свете постове живи су телом, а душама су помрли, јер привлаче на себе клетву сабора и светих отаца“. Забрањивао је дружење са таквима.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.