АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

ИГУМАН САВА – ГРК
(умро 1821)
 
Почетком 19. века је манастир Светог Пантелејмона, Русик (у то време насељен Грцима) био пред потпуним опустошењем. Зато је 1803. године свештена општина, Кинот, решила да манастир искључи из броја светогорских манастира, и обратила се са одговарајућом молбом васељенском патријарху. Али, патријарх Калиник је одлучно одбио такав предлог и томе насупрот поручио да се неодложно побрину да нађу искусног духовног старца, коме би што пре у руке дали манастир да у њему обнови општежиће. Примивши на знање вољу патријарха, свештена општина је изабрала и представила патријарху старог јеромонаха Ксенофонтског скита оца Саву, додавши са своје стране мишљење да ће тај старац моћи да одговори задатку. Патријарх је благословио, и тако је отац Сава постао градитељ Русика без његове добровољне сагласности, па чак и без његовог знања. Три пута је отац Сава одбијао да прихвати дужност. Четврти пут, када је чуо посланицу патријарха којн је претио судом Божјим за непослу шање, отац Сава је изгубио присуство духа и повиновао се. Затим је стигла наредба патријарха да му се јави лично ради детаљних упутстава.
Таква неочекивана наредба патријарха је веома узнемирила срце смиреног старца. Он се није уплашио невоља и посла, али му је веома тешко пала мисао да га смрт може достићи ван Свете Горе. Његова слабост и поодмакле године су с правом изазивале сличну бојазан. Али, није имало шта да се мисли, и он је послушао.
Међу верницима у Константинопољу се брзо ирочуо глас о доласку познатог пустињака Светогорца, кога су многи лично знали. Отац Сава се, међутим, никоме није показизао два дана. Одмарао се после тешког пута, и тек трећег дана се, у пратњи свог ученика и ослањајући се на скромни монашки штап, јавио у патријаршију. Патријарх је седео окружен синодом, но чим је видео старца, он је устао и, пре него што је овај успео да затражи благослов, наредио да му се донесе омофор и маидија. Одмах је почео молебан: усрдним молбама патријарх је призивао благослов свише за добар почетак напора оца Саве. Молио је Бога да Он Сам, путевима Свог промисла, помогне у том послу. После молебна, отац Сава је хтео да целива руку светитеља, али је и тај био тако смиреноуман, а уједно и уверен у духовност и светост старца, да су узајамно целивали један другом руку. Старац је тиме био веома збуњен, па је грунуо у сузе и плакао као дете.
Ради скупљања прилога отац Сава је остао четири године у Константинопољу. У то време он се упознао са многим побожним грчким породицама. У једној од њих причали су оцу Сави о младом рођаку трговцу који се упознао с представницима султанских харема и снабдевао њихове становнице најразличитијом робом. Заједно с тим он је успоставио и друге везе с овим затворницима, због чега их је посећивао свакодневно. Његови рођаци су говорећи о томе оцу Сави, казали да би био исечен на комаде кад би за то сазнали. Зато су га и молили, да он својим утицајем избави младића од такве страсти. Отац Сава се, испуњен вером у благодатну помоћ Божју посредством Светих Тајни Тела и Крви Христове, дао на посао. После дугих и безуспешних наговарања сладострасника да остави греховне везе са муслиманкама, отац Сава је на крају предложио са своје стране најлакше услове, обећавајући да га више неће узнемиравати и одвраћати од греха. Он га је молио да само један дан не иде у харем, да тај дан пости, па ће после прочитати над њим разрешну молитву и причестити га Светим Тајнама – после тога може већ да ради шта год хоће! Бедни грешник је вучен својим грехом, као гвожђе магнетом, тешко пристао, делимично можда и због стида пред старцем и својим рођацима, а више зато што му старац више није ни помињао одрицање од греха, него је само молио да се стрпи један дан. Тако је невољни покајник постио тај један дан, саслушао разрешну молитву и причестио се Светим Тајнама. После завршене литургије су отац Сава, причасник и рођаци ручали заједно. За столом је отац Сава најпре причаснику као мимогред предложио да покуша и данас да не иде у харем, па ће га и сутра причестити. Не видећи никакву реакцију он је почео усрдно да га моли, поново обећавајући да ће му после причешћа оставити слободну вољу да греши или не греши. Добивши сагласност, причестио га је и другог дана. Сад је отац Сава поново предложио да га причести под истим условима, то јест да и тог дана не иде у харем. Тако га је причестио и трећи дан. А онда се видело како је Божја благодат, по живој вери старца и молитвама рођака, учинила своје. Грешнику је омекшало срце, и мало по мало он је у себи почео да осећа хлађење распаљене страсти. На овај начин отац Сава је продужио да га причешћује током четрдесет дана! На крају, причестивши га последњи пут, отац Сава му је рекао: – „Ето, сада је довољно. Сад иди куд год хоћеш, па макар и у харем, не задржавам те!“ Али у души тог човека се десио преврат: – „Нек раде са мном шта хоће, могу и на комаде да ме исеку, али ја низашта на свету нећу пристати да идем тамо куда сам раније тако незадрживо стремио!“
На тај начин је многомилостиви Господ, Који не жели смрти грешника него да се обрати и жив буде, нашао своју заблуделу овцу.
О овим догађајима оца Саве у Константинопољу испричао је очевидац – ученик његов, архимандрит Прокопије, који је умро 1848. године.
Када је старац прикупио довољно прилога, вратио се на Свету Гору и почео да гради манастир на обали мора. Умро је 1821. године.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.