АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

ЖИВОТ И ПОДВИЗИ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА
ИЛАРИОНА ГРУЗИНА

ПОВРАТАК НА СВЕТУ ГОРУ
И ЖИВОТ У ПУСТИЊИ
 
Прекоревајући себе и сматрајући се недостојним мученичког венца, отац Иларион је пешице стигао на Свету Гору и поново се настанио у Дионисијату, где је неко време радио на истим оним послушањима као и раније, а осим тога, служио је и Турке који су се у то време у великом броју населили по светогорским манастирима. Било их је тако много да су монаси који су још остали једва за себе налазили место. Само у Дионисијату их је било педесет.
Та околност је натерала оца Илариона да се пресели у пустињу, и он је нашао место у једној пећини под брдом, недалеко од манастира, где је живео две и по године. Ту није било ничега за храну; у почетку му је неко дао тикву коју је он јео сирову, режући сваког дана по мали комадић. Убрзо му је нестало воде. Провевши у пећини још три дана, на крају је одлучио да оде до манастира и затражи нешто, али је, изашавши из пећине, пред њом нашао врећу брашна коју му је неко донео, не зна се ко и не зна се када. Пошао је у манастир да пита није ли њихово то брашно. У манастиру, међутим, никоме није ни на памет падало да му доноси брашно – ни сами монаси нису имали шта да једу. Тада је отац Иларион дао манастиру половину брашна, а другу половину оставио за себе, па је од њега правио тесто које је јео или печено, или сирово.
Затим се, по зависти вражијој, код њега отворила љута борба, па је из те пећине прешао на Катунакију, где је живео у многим пећинама, и тамо на себи осетио најтежа искушења која су трајала много година. Укупно је у пећинама провео три и по године. За то време није јео хлеба, нити ишта кувано, за храну је имао само неке траве, корење и кестење. Умртвљивао је своју плот, ратујући против невидљивог непријатеља. Отац Иларион као да је горео у пламену вавилонске пећи, и његова борба је била тако страшна, да три године није налазио мира ни дању, ни ноћу. Људи који га знају говоре да, док је живео на Катунакији, између скитова свете Ане и светог Василија није остало ниједно место, ниједан камен, који не би био орошен његовим сузама за време бдења и молитава и неподношљиве борбе – док је ударао главу змије која је на њега устала са свим својим адским војскама.
У то време, држећи се строгог тиховања, скоро никога није виђао, а ако би понекад случајно срео неког од пустињака, склањао се у страну не нарушавајући своје ћутање.
Једном, за време силног вражијег напада, четрдесет дана је провео у распетом положају, не једући, не пијући и скоро без одмора, побеђујући непријатеља који се на њега обрушио кроз тело. Ђаво је тих дана био разјарен до те мере да је поред природног телесног пламена под њим заложио и праву ватру, палећи га; али ни тиме није могао да поколеба смелог борца.
Поред искушења која му је приређивао преко плоти, враг је нападао старца и искушавао га на разне начине, јављајући се у виду Арапа, војника и звери. Све то је чинио само да одвоји старца од молитве.
Од велике влаге по пећинама, старац је изгубио скоро сву косу. Пећина у којој је најдуже боравио била је пространа, али са једне стране потпуно отворена, тако да ју је заливала киша. Уз влагу су ишли још и глад и болести. Отац Иларион је силно патио од сталне прехладе; ноге су му отекле, па често није могао ни да изађе из пећине.
Једном, за време болести, нестало му је воде, па пошто није могао да сиђе до извора, почео је да се моли. И Бог је одмах послао кишни облак који се зауставио изнад његове пећине. Киша му је напунила све посуде водом.
После три године, Господ Бог, бринући се о свом верном слузи, послао му је све што је неопходно на овај начин: отац Иларион, живећи у пећини, често није јео ништа и по пет, десет па и више дана. Пошто није имао хлеба нити ичег другог, предавао се Божијем Промислу говорећи: “Ако Богу буде угодно, послаће ми оно што ми треба.” И гле, пред крај треће године њеног пребивања у пећинама, један монах, тражећи пужеве, зашао је случајно у пећину Старца Илариона и нашао га потпуно изнемоглог; сазнавши да старац већ петнаест дана ништа није окусио, нахранио га је пужевима. Затим је пошао да о томе исприча у скитовима. Када су сви сазнали где старац борави, са свих страна су почели да му доносе храну. Видећи у њему светог старца, обраћали су му се за савет.
Такви случајеви су бивали с њим и раније. Једном је више од две недеље провео без икакве хране, и тако занемоћао од поста да се није могао покренути с места, па је лежао, очекујући смрт. По Божијем Промислу, један пустињак, купивши негде суварке, ишао је са својим товаром близу старчеве пећине (мало изнад тог места пролази стаза од свете Ане у Лавру). На путу је силно ожеднео. Спустио се до извора који је био испод старчеве пећине. Онда је решио да сврати до оца Илариона. Зашавши у пећину, затекао га је већ на самрти. Пошто је схватио да је то од крајње изнемоглости, улио му је у уста мало воде и затим је омекшао суварке и дао му да једе, чиме му је спасао живот.
Када су, међутим, многи почели да га посећују, тражећи савет, отац Иларион је био принуђен да напусти пећину. Неко време је покушавао да никога не пушта код себе, али је затим решио да је боље сасвим побећи од људи, заволевши тиховање и непрестану молитву.

Comments are closed.