АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
ДУХОВНИК ОТАЦ ГРИГОРИЈЕ – ГРК
Духовник отац Григорије је живео у келији светог цара Константина и царице Јелене близу манастира Пантократора. Родом Грк из Кападокије, велики испосник: два пута недељно је узимао храну, а у постове само једном. Још у младости је оставио свет, родитеље, имање, и са осамнаест година је дошао на Свету Гору где је четрдесет година живео код старца у послушању, и у свему се на њега угледао. Старац га је постригао у монаха и благословио да прими свештенство и духовништво. После четрдесет година, 1840, старац је отишао Господу и оставио га као наследника духовног богатства, и колико је било телесног, препоручивши му двојицу ученика. Григорије је, сахранивши свог старца, после извесног времена позвао ученике и рекао им: – “Чеда моја, не могу да вам будем старац и наставник; иако сам четрдесет година био у послушању и учио се монаштву, ипак још увек треба много да учим, и не могу да живим по својој вољи. Одох у Русик, у општежиће, и тамо ћу да се поучим савршеном монаштву, смирењу и трпљењу. А ви, ако хоћете останите у овој келији, или идите у неки манастир!”
Тешко је било ученицима кад су чули овакве речи свог старца и много су га молили да остане, као и сва братија Пантократорског манастира, и остали оци који су у близини живели; али им је он одговорио: – “Оци и браћо! Не могу да вам будем пастир нити духовник: и мени самоме је још потребно да много учим. Идем да се опробам у општежићу и да се учим савршеном монаштву. Често сам од свог старца слушао да пустиња само успављује страсти, а да их општежиће умртвљује и искорењује; а ја их се плашим, иако сам четрдесет година проживео у пустињи са старцем. Али ево, старац је умро и ја сам у страху да се страсти у мени не пробуде, и не погубе ме; ради тога не могу да останем с вама него идем да умртвљујем своје страсти!”
И тако је прешао у Русик скоро у исто време кад и ми (пише монах Партеније), 1840. године. Мене је Господ удостојио да поживим с њим, и увек смо заједно ишли на послушање. Премда је био духовник, на свако послушање је ишао пре свих, и пред свима се смиривао и свима покоравао.
Имао је толику чистоћу срца и дар прозорљивости да је видео и тајне помисли. Ово сам ја грешни на себи искусио. Једног дана смо брали маслине, сва братија, па и он са нама; мене су мучиле некакве помисли, а он ми је пришао, ударио ме руком по рамену и рекао на грчком: “Оче, зашто примаш такве помисли? То је од ђавола, гони то даље од себе!” Чувши ово, препао сам се, поклонио му се до земље, и просио његове свете молитве. После се тако усладило срце моје, да никако нисам могао да задржим сузе. И благодарио сам Господа Бога мога Исуса Христа и Божију Матер што сам се удостојио да живим у једној обитељи и идем на послушање са тако великим старцима.
У то време, у Русику је живео схимонах отац Мартинијан, Грк, у савршеном послушању и отсецању своје воље, тако да је постао незлобив као дете. Имао је толику љубав за све, да је душу своју за све полагао, и на себе примао слабости свих. И такву је имао од Бога благодат и чистоћу срца, да је видео најтајније унутрашње мисли. Руски није знао, али је нас Русе често изобличавао и давао нам душеспаситељне поуке. Понекад је руски говорио тако да ни Рус то не би умео да каже, а после од свега тога није ништа знао, чему смо се ми много чудили.
Али је оцу Григорију у општежићу било тешко, понајвише ради поста, јер га је игуман стално благосиљао да иде на трпезу ради послушања и да би, својим присуством користио братији; и поставио га је за духовника целог братства. Све у свему он је тамо проживео две године. Пантократорска братија му је непрестано долазила и молила га са сузама да им се врати, јер никако не могу да нађу себи другога духовника; молили су и старце да га наговоре не би ли им се вратио, па су сви стали да га саветују да се врати у своју келију; и игуман га је тако саветовао, па је он на крају отишао, испунивши тиме великом радошћу манастир Пантократор и сву карејску братију.
