АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

ЖИВОТ И ПОДВИЗИ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА
ИЛАРИОНА ГРУЗИНА

СМРТ СТАРЦА ИЛАРИОНА
 
Од детињства, старац Иларион је гајио велику љубав и поштовање према светом великомученику Георгију. Како је сведочио отац Сава, свети великомученик се јављао старцу и штитио га целог његовог живота. Отац Иларион је био крштен у храму овог светога, а своје детињство и младост је провео у манастирима – Табакинском и Џручском – који су посвећени светом Георгију; тако се удостојио и да умре под његовим кровом – у келији светог великомученика.
Док су га обузимали самртнички болови, старац је говорио: „Слава Богу! Ето, ја сам хтео мученичку смрт, али ме Господ тога није удостојио; али је сада послао болест, што може бити и више мучеништва, ако се подноси у трпљењу и преданости вољи Божијој“
Дан пре смрти, отац Иларион је отпустио оца Саву на келију светог Димитрија, да служи литургију; али, за то време му је позлило и он је почео да се моли. Некако у то време отац Сава је чуо глас старца који га је позивао: „Саво, Саво, Саво!“ Када се Сава вратио, затекао је старца сасвим занемоћалог, а другог дана отац Иларион је предао душу. Било је то четрнаестог дана, месеца фебруара 1864. године.
У записима оца Саве нису се нашле никакве друге појединости о последњим тренуцима старца Илариона.
Може се претпоставити да је сам отац Иларион, знајући какво је огромно поштовање Руса према њему, из бојазни да једног дана не поставе његове кости заједно са светим моштима, завештао оцу Сави да тајно однесе његово тело и сахрани на неком месту за које Руси не знају. Где су тачно били погребени часни остаци старчеви – не зна се; али је међу разним претпоставкама највероватнија, да је то било у иверском скиту светог Претече, где је отац Иларион живео неко време. Тамо би они највероватније и остали да се није десило следеће:
Отац Сава је, изгледа, открио тајну ученику тада већ почившег друга старца Илариона, оца Венедикта – монаху Висариону Грузину, а можда и још неким монасима, блиским старцу.
Ускоро после смрти старца, отац Висарион је пожелео да оде на његов гроб и помоли се. Претходне ноћи, јавио му се његов покојни старац Венедикт и питао: „Куда се то спремаш да идеш?“ Овај је одговорио да жели на гроб оца Илариона, за којим неутешно плаче. Отац Венедикт је на то приметио да старац Иларион није умро – и зашто онда да се иде на гроб? Висарион је ступио у спор, тврдећи да је старац заиста умро, да је он то чуо од његовог ученика и од многих других, који су присуствовали смрти. Отац Венедикт је упорно тврдио да отац Иларион није умро, него је жив, и молио је свог ученика да не верује свакаквим причама. Отац Висарион је онда горко приметио: „Шта је то оче, ти ми се ругаш?“ – на шта је отац Венедикт одлучно рекао: „Отац Иларион је жив и налази се заједно са преподобним Атанасијем Атонским.“ На то се отац Висарион пробудио и осетио како у његовој души расте радост. Дошавши на место где је погребен старац Иларион, он је о свом виђењу испричао оцу Сави.
Пред смрт, отац Иларион је причао старцима Пантелејмонског манастира: „Немојте записивати келију на име оца Саве, он неће хтети да живи овде; навикао је на Малој Ани и ја га отпуштам да се тамо врати.“ Тако је и учинио отац Сава; ускоро после старчеве смрти он се вратио у келију Христовог Васкрсења, где је живео све до своје смрти, 1908. године.
Међу рукописима се нашао и овај документ, датиран 18. 6. 1867.: „Кто Бог велиј, јако Бог наш: Ти јеси Бог творјај чудеса!“
Ево, испунило се и наше очекивање; ма колико да је ученик оца Илариона крио његове мошти, Господ их је јавио и прославио. Узрок јављању је био тај што су међу Грцима почеле да се шире гласине како тело старчево земља није примила (што се сматра веома рђавим знаком – прим. прев.), па га његов ученик због тога и не откопава. Чувши за то, скитски оци су саветовали оцу Сави да откопа мошти и да их свима покаже, како би ућуткао хулу на његовог старца. А ако то не учини, нека зна да ће грех хуле пасти на њега.
То је убедило оца Саву. На откривање и пренесење моштију он је позвао четири човека, а сам је остао да се моли у келији. На бденије пред Вазнесење, 25. маја, монаси су откопали кости оца Илариона. За време самог откопавања осећали су диван мирис који их је пратио целим путем до скита Мале Ане. Тамо се, у келији ученика, разлио такав миомирис да су се сви присутни задивили – четири Руса и око седамдесет Грка.
После преношења моштију један пустињак је имао виђење: усред бела дана, у пет сати по византијском времену, он је видео светлу куглу, сличну сунцу, изнад келије оца Саве. Кугла је зрачила светлошћу и држала се у ваздуху, не удаљавајући се од келије. То је трајало око један сат. Видевши то, монах је хтео да куглу покаже и другима, али чим је то помислио, она је постала невидљива. Закључио је да су вероватно откривени остаци оца Илариона, па је, покренут љубављу према покојнику, а и необичношћу виђења, пожурио до оца Саве и испричао му како је над његовом келијом видео куглу у виду сунца. А отац Сава је њему испричао како су откривене мошти старчеве, и показао их.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.