АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

ДУХОВНИК МАКАРИЈЕ – ГРК
(умро 1859)
 
Отац Макарије, у свету Манасија, се родио у Румелији у градићу Заркост, од родитеља Теохариса и Стамуле. Отац му се бавио орањем и премеравањем терена и мада није имао школске спреме, у пракси је достигао задовољавајућу искусност на том послу. Мати је ткала платно. Манасија је помагао у домаћинству, а када је постао двадесетогодишњак, отишао је у Константинопољ и тамо ступио у службу код једног трговца. Некако је Манасију запазио Лаодикијски митрополит који му је предложио да са њим оде у епархију, обећавши да ће се побринути за његово образовање. Манасија је пристао и три године затим проживео с митрополитом, и усвојио не само изучаване науке, него и знања из духовног живота. Слушао је разговоре о Светој Гори Атонској, и осетио жељу да је лично посети, па је са благословом свог владике и дошао на Свету Гору 1804. године. Како је дошао настанио се у скиту Свете Ане и решио да ту остане. У то време тамо се подвизавао познати духовник Методије, и њему се Манасија обратио замоливши за савет. Он га је после разговора с њим, послао у келију Света Три Јераха ка оцима Венедикту и Неофиту.
Ова келија је изузетна по томе дгго од саме изградње никада није била продавана. Постоји већ стотинама година и увек је старац предавао своме ученику. Блаженопочивши старац Иларион Грузин је говорио: – „У овој келији чудодејствују сама три јераха!“ Тамо су увек живели велики подвижници, и сви су достизали дубоку старост.
Међу њима је био чувени старац Анастасије, пореклом из старе, добре породице, који је после доласка на Свету Гору ступио у ту келију на послушање код старца који је био чувен по духовном искуству. Старац је имао седам ученика за које је келија била тесна. Анастасије је предложио да прошири келију и цркву за свој рачун. Старац је одговорио: – „Ако ти потрошиш свој новац, а после не поднесеш наш живот и пожелиш да одеш, ја немам одакле да ти вратим!“ Анастасије је умирио старца и узевши благослов унајмио мајсторе, па президао келију и цркву. Поживевши више од сто година, старац је умро а остали ученици су се разишли. Остао је сам Анастасије који се подвизавао онако како га је сам старац научио. Код њега је онда ступио ученик, у постригу Калиник, а затим и други – Венедикт. После шездесет година проведених на Светој Гори, старац Анастасије се преселио Господу пошто је и он живео више од 100 г. Отац Иларион Грузин је чуо од древних стараца, савременика оца Анастасија, да је овај имао изузетне подвиге и био обдарен благодаћу. Ученик Калиник је умро још за живота старца и остао је отац Венедикт, који је у свему подражавао његове подвиге. Овај је по пореклу био Бугарин. Код њега је дошао Неофит, а потом и Макарије, и они су са њим живели све до краја.
Старци Венедикт и Неофит су били прости и необразовани монаси али пуни врлина. Они су проводили пажљиво аскетски живот, и Манасија је код њих био у послушању до пуног самоодрицања. Кад је прошла година од његовог доласка, старци су, видећи добру нарав његову страх Божји и његово послушање, рекли: – „Желиш ли да живиш са нама до смрти?“ Овај је одговорио да је управо због тога и дошао. – „Да ли си миран духом?“ – „Миран сам и радујем се што ме је Господ овамо довео“, одговорио је овај. Онда су га постригли и назвали га Макаријем.
После пострига отац Макарије се бацио на послушање са још већом ревношћу, не штедећи се ни мало. Носио је најовешталију одећу, узимао храну бирајући најгору, а ако би му допало нешто што је већ покварено, јео је и то без и најмањег роптања. Живећи на Светој Гори никада није имао свог новца. Пете године свог монаштва, 1809. године, отац Макарије је био рукоположен у јеромонаха, и стао свакодневно да служи литургију. Ускоро су старци примили још једног искушеника, кога су при постригу назвали Нектарије.
У скиту Свете Ане је живео и умро васељенски патријарх Кирил, који је утврдио поредак скитског живота – између осталог и то да никога не сахрањују по келијама, него на општем гробљу уз Киријакон, да немају муле и магарце, него да све носе на својим леђима. Ово последње – због једног чудесног јављања ангела. Један искушеник је, изнуривши се под тешким теретом, помислио: – „Да ли ће за овакав труд бити икакве награде? Тим пре што се трудио за себе, за своје потребе“. Одједном је чуо глас: – „Овај напор и овај зној биће једнаки крви мученика, и за сваки корак ће оци који се труде добити награду!“ Од тада је сабор стараца по савету патријарха решио да немају ни муле ни магарце, него да све сами носе. Осим тога, патријарх је корио оне који су уз своје келије посадили винову лозу: – „Зато ће, говорио је он, на вас наметнут порез!“
Мирно је текао живот оца Макарија, али се над Светом Гором спремала олуја: грчки устанак је букнуо 1821. Али још годину дана пре тога су почеле невоље. У ноћи између првог и другог септембра 1820. циклон је опустошио скит. У то време је отац Макарије служио литургију. Вода је продирала кроз прозоре цркве и мало је недостајало па да однесе целу келију са свима који су се у њој налазили, што су они из тренутка у тренутак и очекивали. Онда је отац Макарије узео путир и са њим закорачио. Вода се повукла, одневши са собом само главе и кости раније почивших стараца, које су се налазиле са спољне стране храма под олтаром, у једном удубљењу. Разорила је још и два зида.
У то страшно време, када су неверни Турци навелико проливали хришћанску крв, већи део монаха је одлучио да оде са Свете Горе. Како се турска војска приближава Светој Гори, 6. децембра 1821. г. Кинот је свима дао право да одлазе куда који зна спасавајући живот и светиње. Старци Венедикт и Неофит су видећи како монаси напуштају Атон, благословили своје ученике да се сакрију за време нереда, давши им нешто од свог рукодеља да би могли да плате пут. Отац Макарије је, не будући сигуран да ће издржати мучење ако падне у руке Турака, решио да се и он привремено растане са Светом Гором.
За време боравка Турака на Атону, скитски оци су им служили по одређеном реду: прали су им рубље, носили дрва, кували храну и радили све што су Турци захтевали. На пример, они су натерали скитске оце да стражаре око скита ноћу, а сами су спавали. Када би стражари нешто чули будили би Турке па је било доста и смешних случајева. Уз ту службу становници су плаћали још и порез од по двадесет пет лева на човека месечно. Прве две године није било хлеба нити је било одакле да се узме. Отац Константије је касније говорио: – „Две године смо млели траву, дивљу мирођију и суво кестење, што смо онда мешали, додавали мало брашна, па од тога пекли хлеб“. После две године, Турци су почели да довозе пшеницу из Солуна. Скитски оци, који на крају нису имали од чега да плате порез, били су позатварани у пирг манастира Лавре, а међу њима и отац Неофит. Отац Нектарије је пошао да га одатле избави, али су затворили и њега. Онда их је све избавио отац Константије, и то стога што је добро знао турски.
Кад су се Турци још размештали по Светој Гори и чинили насиља над монасима, уз обалу скита Свете Ане је пристала барка с хришћанима који су бежали од Турака, не знајући куда да се сакрију, и почела са искрцавањем. Видевши их скитски оци су их убеђивали да се не искрцавају, говорећи да ће их Турци ту напасти. Хришћани су на то одговорили: – „А куда да пођемо, свуда су Турци, свуда нас гоне. Овде на Светој Гори у најмању руку човек има где да се сакрије!“ Тако мислећи хришћани су се искрцали и дошли у скит. Турака у скиту тада још није било, али су ускоро дошли из манастира Светог Павла, и видевши хришћане повикали: – „Аха, примате разбојнике?“. Рекавши то они су отишли, претећи скитским оцима да ће се за то осветити. Оци су рекли хришћанима да их чекају невоље, и замолили да пожуре са одласком, куд год знају. Они су пошли на обалу и почели да спуштају барку, као и обично вукући. Турци су већ били на путу за манастир, али су, чувши вику, окренули натраг. Приближивши се, почели су да пуцају на хришћане који нису имали са чиме да се бране, него су потрчали мислећи да ће се сакрити. Међутим, Турци су неке побили, а осталима везали руке наопако и све их отерали у манастир Светог Павла. Спасло се само двоје који су се бацили у барку и отпловили.
У манастиру је турски заповедник наредио да све мушкарце убију у потоку. Када су их повели, један богати човек је извадио кесу с новцем, и дао је Турчину молећи да га пусти. Турчин је новац узео али је наредио да га убију. Војници су одвели све као овце у кланицу и у потоку су погубили десеторицу. Жене и децу Турци су по свом обичају држали недељу дана, а онда их одвезли и продали као робље.
Још пре доласка Турака на Свету Гору, једанаест скитских отаца и неколико мирских одлазили су барком у Румелију да жању пшеницу. У то време становници су у страху од Турака били напустили насеља и засејана поља. Само је на Светој Гори тада било више од педесет хиљада хришћана разног узраста и оба пола. Тако су читав месец одлазили и жњели уз велику опасност: пет или шест људи је жњело, а остали су са оружјем стражарили. Довезавши барку пшенице, оци су је разделили по 88 ока на човека, али то им није било довољно ни за недељу дана. Јер, долазили су мирски људи и говорили им: – „Умиремо од глади, дајте хлеба!“ И није се могло не дати.
Када су разбојници оставили иа миру Свету Гору, а оци нису имали чиме да плате порез Турцима, молили су их да укину стражу. Зато је у скиту остало свега пет Турака. У то време, осамдесет разбојника се довезло бродом до Новог скита па су послали једног монаха да погледа стражаре ли Турци у скиту Свете Ане и колико их има. Монах се вратио и рекао да страже нема. Разбојнички харамбаша је повео са собом сву своју посаду, отпремио се у скит и распоредио их: – „Кад ја испалим метак, сви пуцајте!“. Наредио им је да опколе скит и не пусте ни једног монаха. Дошли су ноћу, пред недељу. Знајући овдашњи обичај да се монаси сабирају у Киријакон на литургију, разбојници су почели да ударају у звона, а сами су се сакрили. Оци су наилазили, а разбојници су их како је који долазио, хватали и везивали. Старац Нектарије је пре тога од једног старца позајмио хлеб, па је онда испекао свој и понео да врати. Разбојници су ухвативши га и видевши мек хлеб, рекли: – „Ево, и хлеб нам је донео!“ Одмах су се бацили на хлеб, а Нектарију су у знак захвалности везали руке на леђима тако да су му их повредили, и задуго после тога није могао њима да миче. Од свих су тражили новац. Нектарије је имао петсто лева и дао им. Но они су се још разишли по келијама и узимали све што су могли. Напљачкане ствари су товарили на монахе и терали их да носе ка обали. Нашли су и велике казане. Хтели су да их понесу сами али су били претешки, па су их стали гурати ногама да би се казани сами откотрљали низбрдо, и уз пут су викали ка капетану код чамца: – „Барба Димитрије, има ли још места?“ Овај је викао: – „Носите, носите, све ћу да сместим!“
За све то време, снабдевен молитвама и благословом стараца, отац Макарије је путовао са Свете Горе за Мореју. У епархији Триполис месни хришћани су му предложили да остане у развалинама древног манастира Светог Николе које су штрчале после турских разарања, у крају званом Арменисти. Оцу Макарију се место веома допало и он је решио да ту остане и доведе манастир у ред. Придружила су му се два монаха и живот је потекао уобичајеним током. Архијереј му је видећи његов строг живот и духовно искуство, предложио да узме на себе дужност духовника месних житеља. Отац Макарије је испуњавао ово послушање и заслужио свеопшту љубав и поштовање. Међутим, скори упад Ибрахим-паше у Мореју је разрушио све, и он је заједно са осталима био принуђен да се склони на острво Скопелос.
Опустошивши већ много села, Ибрахим-паша се приближавао Арменисти с намером да и њега уништи. Хришћани још нису ни смислили како да се спасавају, кад су се пашине војске већ показале. Скоро сви су нагрнули ка морској обали, али на несрећу није било ни једног чамца. Само је далеко на мору био један грчки брод који је после очајне вике становника почео да се приближава обали. Отац Макарије је са тројицом монаха такође изашао из манастира и видели су како су становници бежали на обалу, као и брод који се приближавао. Али шта је то могло да значи за њих две хиљаде, када је брод могао да прими највише двеста људи? Отац Макарије је решио да се врати у манастир и тамо чека свој удео, али су монаси настојали да се иде на обалу. Још нису ни дошли кад су чули глас капетана који је викао: – „Долазите, монаси, долазите овамо!“ Капетан је укрцао најпре њих, а затим остале, колико је могло да стане. Све се то чинило пред очима Ибрахим-пашине војске. Он је као љута звер напао на беспомоћне хришћане и све их побио. Спасли су се само они који су се још раније сакрили. По одласку Турака дошао је отац Макарије у манастир и, нашавши га разрушеним хтео сасвим да га остави. Међутим, неки житељи су га замолили да остане, предложивши му своју помоћ при обиови. Они су му показали раније границе земљишта и саветовали му да пронађе старе документе и тапије. Отац Макарије је остао, подигао какав-такав привремен кров и означио границе према казивању мештана, трудећи се за то време да пронађе старе документе. Он је из разних извора и успео да добије неопходне папире. Скупивши све што је пронашао, отац Макарије је то чувао код себе све до одласка на Свету Гору. У то време, обнављање манастира је ишло врло успешно. Касније, по одласку оца Макарија, тим местом је путовао краљ Отон. Свратио је у манастир и место му се веома допало. Монаси су испричали краљу о древним границама манастирске земље и показали документе које је сакупио отац Макарије, и краљ је потврдио власништво манастира над имањем. Када је све то обављено, монаси су писали оцу Макарију: – „Све што је твоја света рука планирала и записала, сада је даровано манастиру!“
Године 1833. отац Макарије је одлучио да се врати на Свету Гору. Када је стигао својим старцима, оца Венедикта није затекао међу живима. Он је умро 1822. г. Тако је отац Макарије остао да живи са старцем Неофитом и оцем Нектаријем. Нешто пре његовог доласка, старцу се придружио монах Сава, који је остао код оца Макарија до његове смрти.
Ускоро су оца Макарија изабрали за духовника скитске братије, а 1834. године сабор је на њега пренео обавезе дикеја: читаву годину испуњавао је он ово послушање пуно брига и разних послова. У то време он је доста често долазио у Русик, по позиву игумана, ради исповести братије.
Године 1839. Макарије је остао сироче. Старац Неофит је умро на дан благовести који је те године пао на Велику суботу. Још увече, на Велики петак, он је био отишао до Киријакона, где је престајао целу веома дугу службу. После службе није пошао кући, јер је његова келија далеко.
Ускоро је требало да почне бденије за празник Благовештења, па је остао у храму. Када је бденије почело отац Неофит је био прислоњен у стасидији у полуседећем ставу пратећи службу и одговарајући јој унутрашњом молитвом. Када је јерођакон обавио кађење после осме песме канона, отац Неофит је одговорио поклоном. После девете песме сва братија су по старешинству прилазила да целивају празничну икону и да се помажу јелејем из кандила. Монах који је стајао поред оца Неофита је, видећи да он никако не креће, помислио да је старац задремао. Почео је лако да га гура, али је старац и даље стајао сагнуте главе, држећи у рукама запаљену свећу и не обраћајући пажњу на монаха који га је будио. Тај је погледао изближе и видео да старац спава вечитим сном. И његов дух је одлетео у оном тренутку када су запевали: „всјакоје диханије да хвалит Господа“ – да вечно хвали Бога на небесима.
За живота старац Неофит се одликовао обиљем љубави и гостољубљем. Поред саме њихове келије пролази стазица којом се успињу пустињаци. Старац никога није пропуштао него је свакога молио да сврати и гостио га је како је могао, нудећи за јело све што се могло наћи у келији.
После смрти старца отац Макарије је био позван из Русика да пређе у манастир и да буде духовник братије. Није могао одмах да се реши да остави изабрано место. На крају, 30. августа 1840. отац Макарије је дошао у Русик и населио се у келију Свих Светих иза манастира.
Отац Макарије је ревносно и усрдно служио духовном благу Русика. Овде је као и у скиту, свакодневно служио литургију и у сузама се молио да Господ пошаље Своју милост на Русик који је тада био у невољама, и да га подигне духовно и материјално. Да би појачао такве молитве, он је сваки дан служио посебни молебан Мајци Божјој, а када се зидао храм светом Митрофану, онда је овом светитељу заједно са светим Пантелејмоном саставио посебан молитвени канон, који је читао свакодневно. Овакав живот оца Макарија био је награђен од Господа таквим даром умиљења, да он без суза није могао да служи ни једну службу. Чак су и његови разговори били праћени сузама које су се као два поточића лиле из очију. Кротости, смирењу и незлобивости он је учио не толико речју, колико делом. Његова је љубав све обухватала, а поуке су биле кратке, али снажне. Ко год да је дошао к њему с неким помислима, огорчен, или погођен искушењем, он је са две речи био у стању да га умири, а да затим пажљиво саслуша околности и поучи како треба поступити: – „Ово овако, а оно онако; то остави, а ово учини!“ говорио је он. Понекад се дешавало да је неко долазио пред саму трпезу, и када је отац Макарије требало да се одмори, али он уопште није показивао да треба јести или спавати, него је стрпљиво и с пуном пажњом слушао свакога до краја. Тек када је ствар била разјашњена, а монах се смирио и добио разрешење, старац га је отпуштао с миром. Што се тиче хране, отац Макарије се није нимало старао, и никада није тражио да једе. Када му већ поставе трпезу и позову га, он би долазио. Био је навикао да једе једном дневно, а у току Великог поста једном у два дана, и тај обичај је сачувао све до смрти. Своје рукодеље – плетење чарапа, он није остављао. Понекад се будио ноћу и, стресајући са себе сан, хватао за рукодеље не остављајући истовремено ни умну молитву. Спавао је јако мало, седећи по источном обичају на ниском дивану, ослоњен на лакат и без покривача. Код њега су прозори били отворени чак и зими.
У старости су га убеђивали да се треба одевати топлије или затварати прозор, али он није пристајао. Тако је у седећем ставу и дух свој испустио – као да је задремао. Целог свог живота ни с ким се није споречкао, нити је кога увредио. Када су га грдили, није се бунио, него је одговарао ћутањем и овако: – „Нека тако буде!“ Само је једном, на особен начин протестовао: у скиту Свете Ане га је неко, корећи га, назвао простим глупим човеком, а он је рекао: – „Ја сам можда и философ, али се чиним оваквим намерно; тако од мене тражи љубав!“
Једном су док је отац Макарије још живео у скиту, на Свету Гору дошла два учитеља, који су тражили искусне духовне људе. Сазнавши за оца Макарија дошли су њему и рекли: – „Зашто живите овде? Свет пропада. Идите тамо, тамо треба народ учити и на тај начин доносити корист народу и земљи!“ Отац Макарије је одговорио: – „Ми смо људи прости и неписмени; како ћемо учити? То је ваш посао. Ви сте учитељи, можете и требате да поучавате народ!“ – „Нас народ не слуша“, одговорили су они. „Он изгледа да много више поштује и има поверења у вашу одећу, у ваш понизан изглед и испоснички живот. Зато вас народ слуша, а нас, који свега тога немамо, неће да слуша!“
Када је отац Макарије био на острву Скопелос, привели су к њему опседнутог и затражили да се моли за њега. Сажаливши се над болесником, он је почео да чита молитву за изгоњење демона. За то време је ђаво, који је био у човеку, викао: – „Сажиже ме, сажиже … одох, одох!“ Продрмавши болесника, он га је одмах затим оставио.
За све време његовог духовништва у Русику, разнонародна манастирска братија је живела у предивној једнодушности, миру и љубави. Он је сам тражио и друге поучавао да траже оно једино потребно. Зато су његова духовна чеда и живела у слози. Дешавало се да када му дође неко од братије и почне да се жали на једног од стараца или архимандрита, отац Макарије одговори: – „Не гледај на њега. Ти имаш погрешне представе о тој ствари, а она се чак и не тиче тебе. Ти гледај своје, да савршен станеш пред Господа!“
Отац Макарије је био у блиској духовној вези са игуманом Герасимом: као да су имали једну душу. Духовно искуство оца Макарија, његова блискост и истоветност мишљења са игуманом, и његова душевна мекоћа, благотворно су утицале на духовни развој манастира. Све се то нарочито видело после његове смрти. Тада су у братству почеле поделе, несугласице, и на крају, почела је да се образује национална партијност.
Плач је и раније било стално својство оца Макарија, али га је при крају живота умиљење посећивало у таквом изобиљу, да је свакодневна литургија, која обично траје два сата, била продужена на три, а при крају и на четири сата. Старца би захватало умиљење и он је плакао у олтару, а његов чтец и појац, отац Сава, би му подражавао на клиросу. У последње време, од преобиља умиљења и због слабости ногу, он није служио сам, него се само свакодневно причешћивао Светим Тајнама. Отац Макарије је као и његов старац, отац Неофит, волео манастирска бденија зато су га, када више није могао да иде, доносили у манастир на кревету.
Пред саму смрт га је братија која се налазила око њега питала како да живе после његове смрти. Старац је рекао: – „Живите као што сте и живели: уздржавајте се и будите умерени у свему, пазите на послушање, будите смирени и обраћајте пажњу на молитву, томе се старајте, то тражите, а не тражите да творите чудеса – то није неопходно, то и не спасава!“
Три дана пред смрт, отац Макарије је, седећи на свом дивану, одједном упро очи у простор и гледао не трепћући тако право да уопште није примећивао ништа око себе. Они који су се ту затекли почели су да питају: – „Шта је то с тобом, оче, шта то видиш?“ Али отац Макарије није одговарао. Тек кроз четврт сата старац је прекрстивши се, три пута рекао: – „Слава Теби Боже Сведржитељу!“ Ученици су се приближили и поново питали шта је то видео, али он ништа није одговорио.
И тако, завршивши трку, веру сачувавши, и додајмо, братију на пут спасења извевши, старац Макарије је мирно и тихо предао своју душу Господу 15. новембра 1859. године, када му је било седамдесет девет година, проживевши од тога на Светој Гори педесет пет.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.