АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
СТАРАЦ ИЛАРИОН – ГРК
(умро 1880)
Отац Иларион је 1849. године ступио у манастир преподобног Саве Освећеног, близу Јерусалима, где је живео четири године и примио постриг у расофор, а онда је живео у самом Јерусалиму до 1857. године. Те године је дошао у Свету Гору и у почетку око годину дана проживео у Кутлумушком манастиру. Тражећи за себе искусног старца, отишао је најпре у скит Мале свете Ане, у келију старца Харитона. Али са њим није био дуго, него је отишао у Скит светог Василија, па се отуда опет преселио у скит Мале свете Ане, у колибу, све то време тражећи старца, руководитеља. По његовим усрдним молитвама, Господ му је даровао таквог старца у лицу старца Герасима, који је тада живео на Катунакији. Оца Герасима је он молио да га обуче у схиму и да га прими под своје руководство. Старац му је испунио жељу и отац Иларион је тада прешао да поново живи у колиби у скиту светог Василија, где је остао десет година.
Једном су суседи, посетивши оца Илариона, питали шта мисли на коме месту је боље живети: овде или у Јерусалиму. Старац је одговорио: – “По мојој немоћи, боље је овде, јер кад неко за нешто није спреман онда га и место не чува; а онај ко је спреман може и тамо да живи и да буде пример за друге. Овдашња места су, наравно, боља за молитвено тиховање, мада је напор овде већи. Помолите се Христу да ја овде положим добар почетак”.
Они су даље питали старца: – “није ли ти досадно живети овде, и неудобно?” Старац је на посетиоце погледао озбиљно и с чуђењем рекао: – “Када из неке преке потребе морам да изађем из колибе онда је заиста и досадно и неудобно!” – “А лењост, оче, да ли те напада?” Вртећи главом старац је говорио: – “то је тиранка, мучитељка”.
Желећи да подстакну старца на разговор, посетиоци су питали:
– “Оче, када те нападне страшна потиштеност, која не допушта чак ни да се бориш против ње, у гаквом стању изгледа као сасвим пропао, чиме се тада тешиш, будући да си сам?” – “Одбацујем сваку људску, овоземаљску наду, и усредсредивши се, обраћам се Богу са тугом. И Бог утешава. Живећи сам човек је принуђен да се бори против свих страсти!”
Из разговора о животу тамошњих пустињака постало је познато да су сви који живе у једној пустињи, иако по разним колибама, једнодушни и увек једни према другима осећају велику љубав. Једном је неки од суседа дошао до старца Илариона и усрдно га молио да га не заборавља у својим молитвама пошто се у то време налазио под теретом многих искушења, о чему је старац делимично и знао. Одговорио му је: – “кад не би било врлина, не би било ни таквог искушења; а пошто постоји врлина, увек је са њом присутна и невоља. Друкчије се не може!”
Последњих година свог живота отац Иларион је прешао да живи на Капсалу, јер су га већ напуштале животне снаге. Тамо је и умро 1880. године.
