АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

ИГУМАН ГЕРАСИМ – БУГАРИН
(умро 1875)
 
Наследник оца Саве у Русику био је његов ученик Герасим. Он се родио у Македонији 1770. године.
(Из белешки монаха Партенија): О. Герасим је као петнаестогодишњак ступио у манастир Косфенит и у монаштву се налази већ више од педесет година (1840). Има изузетан дар расуђивања. Има двеста духовних чеда, и свима управља не као властодржац, него као отац. Понеког кажњава, понеког поучава, понеког са сузама убеђује, а све воли као прави родитељ. Његова је келија као болница, никада није затворена. И сва братија, чеда његова духовна, и они здрави и болесни, журе свом пастиру, духовном исцелитељу, и откривају му своје душевне ране. А он, искусни лекар, све лечи и отпушта их из своје келије здраве, па сваки са радошћу жури на своје послушање. Он онда, примивши све, сам излази из келије. Најпре посећује болесне, затим обилази све келије, и надгледа раднике и рукодељце. Онда излази ван манастира и посећује сву братију која ради на разним послушањима, и сам им помаже. Тако проводи дане у непрестаним напорима. За време рада братију никада не пожурује, него их још задржава, и често наређује да се одморе. У цркву увек долази пре свих. Понекад уђем у цркву, од братије нема још никога, а игуман већ стоји на свом месту. Храну, осим опште трпезе, другу не узима. Често на трпези сам поучава и упућује братију, а понекад говори о слабостима и недостацима братије премда ничије име не помиње. А говори увек са сузама и родитељском љубављу, и сву братију доводи до суза. Стога га сви гледају као ангела, и слушају као Бога, и поштују као цара, и воле као оца. И поверили су му своје душе и тела, као лекару и пастиру, и путеводитељу у Царство небеско. И не поштују га само његова чеда, него и сва Гора Атонска, као строгог чувара општежитељних монашких типика.
Рецимо укратко о томе како је старац Герасим поступао са братијом Русика, како је носио немоћи немоћних, како је смиривао гордост подвижника, како је својевољнике и нарушаваоце општежитељних устава изгонио. Једном је у манастир дошао монах Аврамије, Рус са Дона, из господе, који је раније живео у Илинском скиту, и замолио да га приме у обитељ. Молио је за њега и духовник Јероним. Он је молио да приме и његов капитал од двадесет хиљада лева, али да га на послушање не шаљу. Игуман је питао: – “А шта ћеш ти радити?” Он је одговорио да ће се Богу молити. Тада је игуман рекао: – “Добро, ја сам томе рад. Ако би се сва моја братија решила да се непрестано моле Богу, ја ни једнога не бих слао на послушање. Јер молитва је прави монашки посао, а сва остала послушања су испомоћ, дата да се прекрати време и избегне униније. Кад не би било послушања, код мене у манастиру не би остало ни двадесет људи, а сада, са послушањем, има их двеста. Свакоме је весело и радосно на општем послушању. Постоји време за молитву, време за рад, време за јело, и време за спавање, јер свако има тело и крв. А ко љуби Господа свим срцем својим, тај може без престанка да се моли умном молитвом, којој телесни напори не сметају, него чак и помажу. Ако и ти можеш тако да се молиш, примићу те и сместићу те без твојих пара (њих дај куд год знаш), а ако не можеш тако да се молиш, ни твоје паре нам не требају. Ми у манастиру живимо: новац не скупљамо него душе спасавамо. Кад неко донесе новац ми не одбијемо, и користимо га на манастирске потребе, а доносилац је дужан да се повинује свим општежитским правилима и одсече своју вољу. Ми преко личних снага никоме не товаримо, него само оно што сваки може да понесе.” Толико је игуман Герасим био уман и некористољубив.
Десио се и овакав случај: у манастиру је живео један монах већ пострижен у мантију, по роду Грк. Он је уложио велику суму у манастир, али је и за себе оставио нешто. Игуман му је говорио: – “Ако хоћеш да живиш са нама, за себе не остављај ништа. То сада од тебе зависи. Ако ти је жао новца и не желиш да се с њим растанеш, онда не треба да нам даш ништа, него нађи такво место где с новцем можеш живети. Уколико пак утајиш, па се после смрти нађе, биће бачено са тобом у гроб, а ти, као нарушитељ општежића, нећеш се удостојити братског помена!” он је одговорио: – “Свети оче, што имам то ћу и дати!” Игуман га је примио и постригао у схиму. Монах је био веома смирен и кротак, и користан за обител. као добар столар, и братија га је веома волела. Али је игуман прозрео змију среброљубља која се крила у њему, и често га је позивао и у сузама га молио да изнесе свој скривени новац. Овај је, међутим, одговарао да више нема. Игуман је, видећи његову окорелост и погибељ душе како се приближава, хтео да га исправи. Једног дана је у присуству целог манастира наредио да га истерају из обитељи, да избаце сву његову имовину, и исплатио му његов новац. Монах новац није узео него је рекао да га је манастиру дао за вечита времена. Братија је веома жалила в у сузама мислила да је игуман без милости казнио тако смиреног човека. Монах је изашао из обитељи, нашао себи друга и купио келију. Платили су четири хиљаде лева, и две хиљаде употребили на доградњу. Тада су сви схватили због чега га је игуман истерао из манастира. Али када је купио келију и сав новац потрошио, на њега је наишло униније и више није био у стању да живи у келији. Све је предао свом другу, а сам дошао у манастир и стао да моли вратара да каже игуману како хоће да моли за опроштај. Вратар је пренео поруку. Игуман је, чувши, дотрчао, чврсто га загрлио и рекао: – “Јеси ли сав новац потрошио или је још нешто остало?” Овај је са стидом и са сузама у очима одговорио: – “Опрости ми, свети оче, што сам згрешио пред Богом и пред тобом. Сад заиста више ништа није остало, осим мојих грехова!” Игуман му је рекао: – “Сад се радуј, јер те је Господ очистио: сад ћеш и ти бити монах”, и дао му је келију.
Уопште, старац Герасим је скоро сваког дана чинио дела достојна дивљења; он је знао кога да казни, а коме да опрости немоћи.
Игуман Герасим сб представио Господу 1875. године, када му је било сто пет година.

Comments are closed.