АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

ЖИВОТ И ПОДВИЗИ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА
ИЛАРИОНА ГРУЗИНА

МЛАДОСТ
 
Блаженопочивши старац јеросхимонах Иларион је био родом Грузин из Имеретије. Родио се 1776. године у насељу Лосијат-Хеви, шарапанског среза, кутајске губерније. Његови родитељи, Хахулија и Марија Кончавели, из старе племићке породице, били су веома побожни, и особито су усрдно поштовали светог великомученика Георгија. За њихово благочестије, Бог их је наградио мушким првенцем кога су на светом крштењу назвали Јесеј. Када је дечкић напунио шест година, његов ујак, пустиножитељ Табакинског Георгијевског манастира, јерођакон Стефан, узео га је из родитељског дома, и све до своје смрти, дванаест година га васпитавао у својој планинској пустињи.
Овај јерођакон Стефан, у свету Симеон, племић пореклом, био је васпитан у страху Божијем и научио књиге Светога писма у родитељском дому. Затим је био послан на двор и записан у царску пратњу где се надазио под руководством кнеза Георгија Церетели, који је био управник царског двора. Иако на двору, Симеон је водио строг и уздржан живот. Постојано је пребивао у молитви и трудио се да углавном општи са духовним људима, тражећи често од њих савет.
На двору су га веома уважавали, и зато му није било лако да се ослободи царске службе, не би ли ступио у монаштво које је жарко желео. Ипак, када је достигао чин сотника, заступништвом његовог покровитеља, кнеза Церетели, био је ослобођен царске службе.
Обревши жељену слободу, одмах је са себе скинуо униформу и презревши славу овога света, ступио у Табакински манастир на служење Богу. Након трогодишњег искушеништва које је провео на различитим послушањима, пострижен је у монаха под именом Стефан. У то време манастиром је управљао старац архимандрит Герман, муж искусан и врлински. Молитвом и Божијом благодаћу која је обилно обитавала у њему, отварао је небо да спусти кишу, исцељивао је болеснике. Имао је обичај да за време јутрења сам чита каноне светима, и при том су из његових очију често текла два поточића суза. Касније, отац Иларион се чудио како му ни једење меса није сметало да твори чудеса.
Пошто је у манастиру као монах проживео три године, Стефан је био рукоположен за ђакона. Рукополагање је извршио Кутајски митрополит Доситеј. Стефан је ускоро после рукополагања открио старцу Герману своју давнашњу жељу да започне усамљенички живот. Старац, као искусан, видевши за време свог дугог боравка у Светој Земљи и Синају, на острвима Егејског мора и Светој Гори Атонској многе велике подвижнике, предузео је све мере да га одврати од те намере, како не би био изложен искушењу да упадне у ђаволске мреже – у прелест. Затим, када је видео да је Стефанова жеља чврста, пристао је, али не одмах, него га је најпре подвргао дугом испитивању на различитим манастирским послушањима, што је трајало још три године. Тако је у све у свему он у манастиру проживео девет година.
Након тога, Стефанов духовник је сазвао манастирске старце на духовни сабор. Позвавши и Стефана, још једном га је упитао за његову намеру, и још једном добио исти одлучан одговор. Тада су старци упитали: на каквом месту жели да се осами? А он, од детињства научен да се предаје вољи Божијој и одлукама старијих, оставио је да о томе одлуче старци, и по њиховом савету изабрао место удаљено шест километара од манастира, у планини, усред густе шуме, где је у древна времена живело много пустињака.
Почетак усамљеничког живота је био повезан са стављањем на пробу која је трајала још пет година. Прве године Стефану је било наређено да ујутру, после литургије, узима са собом проју, воду и поврће, и да до вечери сам ради на рашчишћавању шуме и крчењу пута, а да се сваке вечери враћа у обитељ. Када је протекла та прва година, и он у шуми саградио дрвену келију, добио је благослов да следеће године проводи ноћ сам у келији, а да се на јутрењу враћа у манастир и да тамо са оцима буде до поднева. Треће године му је било дозвољено да посади башту и да по две ноћи остаје у пустињи, а да тек трећег дана долази у обитељ. Четврте године је могао тамо да проводи по четири ноћи сваке недеље, да петог дана долази у манастир и тамо остаје такође у суботу и недељу. Следеће године је био обавезан само суботу и недељу да проводи у манастиру.
Када се он, уз помоћ Божије благодати, учврстио у подвигу, старци, видећи постојаност његове жеље, благословили су га да се потпуно осами. Три године је проживео у савршеном молчанију, а затим је био надахнут божанском ревношћу да у пустињском духу васпита некога. После дугог размишљања, отпремио се у село Лосијат-Хеви, ка својој сестри Марији Кончавели, и њој и мужу предложио да сина првенца посвете на служење Богу. Они су дуго били неодлучни, али када им је старац прорекао – уколико се буду противили вољи Божјој – смрт детета и престанак сваког даљег рађања у кући, они су пожурили да дају дечака коме је у то време било шест година.
Узевши са собом Јесеја, старац га је током дванаест година васпитавао као младицу, обучавајући га безмолвију, уздржавању, молитви и читању Светог писма. Ретко му је дозвољавао да види родитеље или оде у посету манастиру. Поставши пустињак у тако младим годинама, отац Иларион је рано упознао злобу демона који више од свега не подносе отшелнике. Само Господ зна каквим је све нападима био подвргнут. Мрзитељ добра, ђаво, је разним лукавствима покушавао да му помути разум, или да га наведе да се лиши живота. Ноћу су демони вршили нападе под видом разбојника, понекад су дечака звали мајчиним гласом, подсећајући га на остављену кућу, а дању су долазили под видом медведа и других звери, у жељи да га престраше.
Године његове младости су пролазиле у таквој силној борби и потпуној одвојености од света. Пред крај живота старца Стефана, ка њима је дошао одбегли сељак кнеза Абашидзе, који је после три године искушеништва био пострижен под именом Лаврентије. Касније је он отишао на ходочашће по светим местима, и у Јерусалиму био посвећен у чин јеромонаха. Пошто се дуго трудио при Гробу Господњем, по благослову Патријарха Јерусалимског, отишао је у светогорски Иверски манастир, где је и дочекао крај свог земаљског живота. Отац Иларион је о њему причао да је био испуњен божанске љубави и кротости; отац Венедикт, у чијем присуству је овај умро, говорио је да је његов крај био блажен, јер је отац Лаврентије своју душу Богу предао стојећи, држећи у раширеним рукама свећу.
Када се приближио крај живота оца Стефана, овај је, предосећајући то унапред, завештао Јесеју да после његове смрти напусти келију како не би, живећи без руководства, упао у ђаволске замке. После тога је старац отишао у манастир, дао последњи целив братији, вратио се у своју келију и након неколико дана болести отишао у блажену вечност.
Не само за манастирску братију, него и за многе људе из околних места, смрт старца је била велики губитак. Многи су се лишили молитвене помоћи, саветника и утешитеља. Отац Иларион је о њему говорио да је то био човек строгих монашких правила који је достигао степен расуђивања виших монашких предмета. Током више недеља он је био у стању да једе само комад кукурузне проје са сољу и водом, а понекад само мало поврћа. За време Великог поста, он је по три дана проводио у потпуном уздржавању. Људи су долазили к њему тражећи савет. На питање једног човека који је тежио монаштву, старац је рекао: „Ако желиш да ступиш у монаштво, најпре треба да се очистиш од свих похота и страсне зависности, и то да се очистиш бар на половину пре пострига, а затим да се трудиш како би у теби потпуно нестао чак и траг мирског живота“.
После смрти старца, Јесеј је прешао у Табакински манастир, али тамо није дуго живео, јер је имао велику ревност да продужи науке, па је, чувши да је у Тифлису отворена школа, не обавестивши о томе никога, отишао у Грузију. На путу, у насељу Никози, Горијског среза, по свом побожном обичају поштовања свештених лица, он је свратио да узме благослов од Никоског епископа Атанасија. Тај свети човек га је примио код себе на ноћење, распитивао се о његовом дотадашњем животу, а затим, по обичају древних отаца, замолио госта да заједно стану на молитву. Јесеј је прочитао молитве из грузинског молитвеника. Веома дирнут његовим читањем, владика му се обратио као наставник и саветник: „Чедо моје, у школи се нећеш научити ничем таквом, што већ ниси научио у пустињи; зато се врати у свој дом, а Господ Бог, који те је научио овим молитвама, и молитвено заступништво твог старца, управиће те и довести до тога да будеш од користи Божијој Цркви и твом народу.“ И Јесеј се с благословом Божијег човека вратио у родитељски дом у селу Лосијат-Хеви.
Није, међутим, дуго био у родитељском дому. Ускоро га је отац одвео у Кутаис у двор, и принео га као жртву на служење цару. Цар га је предао свом најближем човеку, кнезу Церетели, на васпитање. А овај, видећи у њему духовну жеђ, определио га је, ради усавршавања у наукама, ученом архимандриту Геронтију – у свету кнезу Солагашвили – који је пребивао у Џурчском Георгијевском манастиру. Отац Геронтије се више од свега трудио да у свом ученику развије љубав према молитви, и васпитавао га је у строгом монашком духу, тако да је касније отац Иларион са дивљењем причао како је старац стајао на бденију од повечерја до изласка сунца, и од самог Илариона тражио да заједно са њим стоји на молитви. Тако су они сву ноћ проводили у појању псалама и чидању молитава. Млади Јесеј је код свог учитеља проводио подвижнички живот, у пуном послушању. Једном, зими, старац му је наредио да однесе писмо његовом другу у Кутаис, и послао га босоногог по снегу. Писмо је било однето на назначену адресу, а тај човек, пренеражен Јесејевим изгледом, дао му је два пијастра рекавши да за њих купи опанке. Пошто се старцу вратио обувен, чуо је од њега оштар укор за малодушност и нетрпљење. Старац је свог ученика обучавао уздржавању, али не одједном, него постепено, уздижући га из мере у меру. Најпре га је навикао да понедељком, средом и петком не узима храну пре заласка сунца, а онда га је одучио да тих дана уопште једе. Истовремено, старац је Јесеја обучавао и светским наукама: граматици, аритметици, краснопису и осталом. У таквим непрестаним трудовима и подвизима, младић је код старца Геронтија провео три и по године. Када је старац видео како је Јесеј за тако кратко време напредовао у свим наукама, вратио га је кнезу Церетели ради даљег школовања у свету. Кнез је Јесеја увек држао уза се, и водио га на сва своја путовања.
После три године, кнез му је предао бригу о приходима и расходима своје свите, а такође му је поверио да у његово име пише наређења, предавши му у те сврхе свој лични печат.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.