АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

ЖИВОТ И ПОДВИЗИ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА
ИЛАРИОНА ГРУЗИНА

ИСПОВЕДНИШТВО
 
У то време (1821. године), поводом устанка у Грчкој, свуда је било насиље и терор. Крв хришћанска се лила нештедимице, јер су Турци силом оружја хтели да угуше устанак и смире нереде. А пошто је и Света Гора била умешана у тај устанак, то је и она била подвргнута тешким последицама рата. Солунски управитељ, Абдул Рубут-паша, са многобројном војском се подигао ка Атосу од Касандре и поставио свој логор на Кумици – на прелазу близу саме светогорске границе.
Тоје било почетком 1822. године. Одатле је паша послао страшну наредбу да се све старешине манастира јаве код њега на поклоњење, у противним случају је претио да ће заузети Свету Гору и разрушити манастире. Игумани, знајући за суровост Турака и њихов фанатизам који је уз то још био и изазван хришћанским устанком, нису се усуђивали да се појаве пред пашом, свесни да вероватно неће остати у животу. Сваки од њих је покушавао да се измакне пред опасном претњом и да уместо себе пошаље неког повереника-добровољца, који се не би плашио да страда од неверника.
И Дионисијатски игуман Стефан, не усуђујући се да оде паши, молио је оца Илариона да се он уместо њега тамо појави. Отац Иларион је спремно прихватио предлог рекавши: “Ја се не бојим Турака.” Али га је игуман унапред известио да ствар сада није нимало лака, јер, када он оде паши на преговоре, тада ће и сва братија изићи из манастира, и понеће са собом све драгоцености и светиње, за што су већ спремили и лађице. А када сви изађу, то неће моћи остати непримећено, па ће Турци, наравно, одмах посумњати на превару и убиће све преговараче; значи, он треба да се припреми за смрт. Отац Иларион је показао пуну спремност на све и рекао да је већ одавно желео да пострада за Христа и да се удостоји мучеништва. Игуман је рекао: “Ево, сада су околности за то повољније него икада – нека буде како ти хоћеш, а на општу корист.” Са оцем Иларионом су отишла још двојица – јеромонах Пантелејмон и још један монах.
Стигавши до Кумице, они су се јавили паши и предали му писмо Свештеног Кинота[1] у коме су били наименовани као заступници манастира. Паша је почео да чита, и када је стигао до имена оца Илариона Грузина, зауставио се, погледао на оце и питао ко је од њих Грузин? Ови су му показали. Тада је паша питао на грузинском језику: “Из које си ти области?” – “Из Имеретије” – одговорио је отац Иларион. – “А ја сам из Абхазије.” – “Из ког места?” – питао је старац, и овај је рекао име града. – “Тај је град недалеко од мог села. А како се презиваш?” Паша је рекао и своје грузинско презиме. – “А, тако. Па ја и твој дом добро познајем” – обрадовао се отац Иларион. Испало је да је паша син православног свештеника. У младости је био одведен, продан Турцима и обраћен у ислам. “Значи, ми смо земљаци”, рекао је паша. “Одавно ли си овде, и зашто си овамо дошао?” – “Дошао сам да се Богу молим, а живим овде већ три године.”
После ових објашњења, паша је са оцем Иларионом поново почео да говори турски: “Шта ти је требало да дођеш код ових разбојника? Зашто си се ти, честан, благородан човек, помешао са овим неваљалцима?” Грдећи беспоштедно Свету Гору и светогорце, паша је убеђивао оца Илариона како треба да напусти Атос, наводећи му многе и свакакве разлоге, међу њима и тај, да је он дошао овамо са намером да посече све светогорце; али, сажаливши се на њега, као на благородног човека и сународника, не жели да га сустигне иста судбина. Старајући се на сваки начин да убеди оца Илариона, он му је предлагао свој дом у близини Солуна, где живи пашина жена; говорио је да ће о њему известити султана, у чије име је обећавао све милости, ма куда отац Иларион желео да се пресели – у отаџбину или у Солун – да ће му све бити на расположењу. На то је отац Иларион приметио паши да је дошао на Свету Гору ради спасења душе и да њему, осим тога, ништа није потребно.
Паша је још једном покушао да убеди оца Илариона да напусти Свету Гору – “то гнездо разврата и разбојништва”. Он је био спреман да га отпреми на свој рачун, обећавајући му и од султана сваку заштиту. Али је отац Иларион одбацио све предлоге, а о светогорцима је рекао: “Не! То су часни људи и истинске слуге Божије.” Онда је почео да грди пашу за отпадништво од вере својих отаца и своје отаџбине. “Гледај како ти нечасно поступаш”, говорио је отац Иларион, “одступио си од истините вере хришћанске и као круна још горе заблуде и погибељи, дигао си се с наоружаном силом против следбеника Христових, проливајући њихову невину крв, па још узимаш силом хришћанске дечаке да би их превео у исто то богоодступништво, у исту ту погибао!” Паша је у одговор грдио светогорце за учешће у устанку против турске власти, и у подстрекавању околних житеља на метеж. Што се тиче дечака које је узео са Свете Горе, говорио је да они могу корисно послужити држави, уместо да се погребу у пустињи.
Онда је паша почео да хули на православну веру говорећи: “Колика је заблуда хришћана, који верују да је девица родила Бога! Као да се Бог може сместити у људску утробу, и као да она која је родила може да остане дјева. На то је отац Иларион приметио: “Ти не схваташ тајну оваплоћења Бога Логоса; схватање те тајне је дар Божији; коме је дано, тај и разуме како је девица могла да роди Избавитеља света! Ево, сад ћу ти објаснити…” На те речи, паша је почео видљиво да се гневи и да се нервозно шета шатором. Остали представници манастира, схватајући да овај разговор не може изаћи на добро, неприметно су одгурнули оца Илариона уназад и тихо му рекли: “Сада није време за ове расправе, јер можеш да разљутиш пашу, па ће он не само тебе, него и све нас који смо још остали на Светој Гори убити или ставити на муке, па ако већ не жалиш себе, сажали се макар на свете оце на Атосу, које ће снаћи невиђена беда.” Умиривши таквим речима оца Илариона и објаснивши се с пашом, они су му уручили донесене дарове.
Паша је отпустио оца Илариона да иде куд хоће, а остале представнике манастира је затворио у солунску тамницу. Дечаке је такође отпремио у Солун, ради припреме за прелазак у ислам; а било их је више од три стотине. Сам паша је отишао у Град Негош, у близини Солуна, у којем се неко време пре тога десила побуна, и тамо је убио и дао на муке мноштво хришћана.
Вративши се на Свету Гору, отац Иларион се много жалостио зато што ништа није успео да каже против богохулних речи пашиних и што је овај остао у неку руку победник у дискусији; али је још више био ожалошћен када је чуо за пашина зверства у Негошу. Успламтевши духом ревности за Богом, он је стао да моли игумана Стефана, да му овај благослови пут у Солун ради објашњења са пашом: најпре да продужи прекинути разговор о тајнама хришћанске вере и да му покаже у каквој се заблуди налази; а затим, да разобличи његова зверства и крволочност. Игуман га је питао: налази ли он у себи толико храбрости и снаге, и осећа ли се способним да претрпи дуготрајне муке, па и саму смрт? Отац Иларион је одговарао да је на све спреман, на било какве муке, уздајући се на помоћ Божију; већ је на Кумици он тражио тај подвиг, па је због тога и почео да грди пашу, али му нису дали да заврши. Тада је игуман Стефан, не колебајући се, дао свој благослов, и пожелео му помоћи од Господа и Матере Божије. Испросивши молитве од братије, отац Иларион је пешке отишао за Солун и дошао тамо пред сам почетак рамазана, за време кога Турци дању посте, а после заласка сунца почињу са гозбом.
Стража је пред пашином капијом зауставила оца Илариона питањем: шта му је потребно? Отац Иларион је одговорио да је неопходно да види пашу и да са њим поговори о важној ствари, па зато моли да јаве како Грузин Иларион, онај исти који је са њим говорио на Кумици, жели да рашчисте једну ствар. У то време, код паше су били окупљени сви виђенији турски чиновници, а такође и страни гости: Енглези, Французи, Јевреји и Јермени. Вече је било близу, и ускоро је требало да почне гозба. Када су паши јавили о доласку Грузина Илариона, он је рекао да сви чују: “А, то је онај поп кога сам разуверио у његовом испразном хришћанском веровању, па је дошао овамо да прими веру великог пророка. – Позовите га!” Ушао је отац Иларион и видео пашу како седи на дивану, а све чиновнике како стоје пред њим. Поздравио га је, како је ред. Паша му се обратио радостан: “А, папа Иларионе! Добро дошао! Сигурно си дошао због оног нашег разговора о вери?” – “Да”, одговорио је отац Иларион, “управо ме тај разговор натерао да дођем овамо и да се подробно с тобом објасним, јер онда на Кумици не дадоше ми да завршим што сам почео. Мени је веома драго што истовремено овде видим и највиђеније грађане Солуна.” – “И ја се радујем”, рекао је паша, “да могу да те угостим на дан нашег празника и да те почастим.”
Затим је сместио оца Илариона поред себе на диван, а сви грађани су и даље стајали пред њима. Чим је сео поред паше, отац Иларион је наставио онај прекинути разговор: “Ти си изволио да посумњаш како је девица могла родити Бога и, једном родивши, како је могла остати дјевом? Сад ћу ти ја то објаснити, јер и ваш пророк Мухамед говори да се Исус Христос родио од Дјеве, да се родио без семеног зачећа, па је тако његово рођење, као рођење истинитог Бога, умом непостижно. Он је истинити Бог, и ради људског спасења је на себе примио тело, да би избавио пали род људски од проклетства и смрти.”
Паша, схвативши да је старац чврст у својој нади, ступио са њим у спор, а отац Иларион је искористио прилику да за време спора помене и злодела паше у Негошу па је рекао: “Не бојиш ли се ти Бога, мучећи тако невине хришћане? Сам си рођен у дому хришћанских родитеља, а тако љуто, тако зверски поступаш, да би угушио глас савести која те мучи за твоје одступништво од Христа!”
Паша се у одговор на то насмејао и рекао: “Сасвим обрнуто, ја сам веома задовољан што сам се избавио од ваше смешне вере хришћанске. Када ми је једном дошао онај, што ме украо од родитеља и продао Турцима, дао сам му бакшиш, јер сам већ био паша, а захвалио сам му као некоме ко ми је учинио велику услугу! Ако би ваша вера била истинита и угодна Богу, онда Вас Господ не би предавао у руке ваших непријатеља, и они вас не би газили тако како се то увек и свуда дешава!”
На ове горде речи отац Иларион је приметио: “Ти, паша, све схваташ како не треба! Зар се отац не маша штапа да би казнио љубљено своје дете када се оно распусти? Он то, међутим, не чини да би од свог срца одбацио сина, него да га исправи; а када види да се дете покајало и исправило, он ломи прут и баца га у ватру! Тако је и вас пустио да нас за грехе наше угњетавате, желећи и тражећи начин да нас исправи. Ви сте жезал у десници Божијој, а када Господ види наше покајање, онда ће и он одбацити жезал, као ствар која више није потребна!”
Онда је почео да грди пашу због дечака које је покупио са Свете Горе. Али, првог дана није му било дано много да говори, јер је дан већ ишао ка вечери, а паша је продужавао да га без гнева, мирно слуша. Чак је предлагао оцу Илариону да код њега остане на конаку, што старац, који је тражио мучеништво, а не покој, није прихватио, него је целу ноћ провео у дворишту, очекујући јутро и надајући се да ће идућег дана достићи свој циљ.
Другог дана, када се паша пробудио после ноћног весеља, отац Иларион је продужио свој разговор, доказујући истинитост хришћанске вере. Истовремено, он је грдио пашу, називајући га безбожником, неваљалцем, мазгом и свињом, на све начине се трудећи да га наљути и изнуди за себе смртну казну. Особито је викао на пашу због дечака који су баш некако тада били сви приведени у белим одеждама, ради извршења над њима нечастивог обреда. Од тих четири стотине дечака које је паша накупио у разним местима, само су двојица тврдо остали у исповедању вере хришћанске и били мучени; остали су се сви потурчили.
Паша је све грдње слушао равнодушно, понекад је излазио, да отац Иларион не би могао да заврши реч. Тако су прошла три и по дана, и све то време је отац Иларион долазио и викао на пашу. Странци и турски чиновници који су се тамо налазили, чудили су се томе што паша тако дуго слуша укоре некаквог одрпаног старца. Другу ноћ, отац Иларион је провео у кући једног богољубивог хришћанина са именом Спандони, који је са породицом указао оцу Илариону најсрдачније гостопримство.
Једне од тих ноћи које је отац Иларион провео у Солуну, када се он молио, припремајући се за подвиг мучеништва, ушао је у кућу један наоружан Турчин. У то време је било Турцима дозвољено да убију сваког хришћанина, без икакве одговорности. Зато је Турчин зграбио сабљу и хтео да посече старца на молитви, викнувши: “Сад ћу те исећи”, али, замахнувши, због нечег није могао да изврши своју намеру. Рука као да му се скаменила или ју је неко задржао и он је, дуго држећи у вездуху сабљу, могао да је спусти тек када је одлучио да старцу не чини ништа нажао, а да сабљу врати у корице.
Четвртог дана, трудећи се да више наљути пашу, отац Иларион је почео да говори о испразности и лажности ислама, и самог његовог оснивача Мухамеда, називајући га преварантом и говорећи: како је сам Мухамед пропао, тако ће пропасти и сви који верују у њега.
“И куда ћемо, по твоме, сви ми отићи?” – питао је паша, смејући се.
“Онуда, куда ће и ваш Мухамед!”
“А куда ће по твоме, Мухамед?”
“У пакао!” – одговарао је отац Иларион – “и сви ви с њим”.
“А ко ће се, мислиш, спасти и поћи у рај?”
“Само они који истински верују Богу, који се налазе у недрима Православне Христове вере; осим ових, сви остали: Јевреји, Јермени, католици и протестанти осуђени су на муке.”
На то су сви који су се налазили у соби у бесу почели да вичу: “Треба га убити!” После ових повика паша више није могао да остане равнодушан, па је, мада није желео смрт старца, како сам не би био осумњичен као одступник од Мухамедовог закона, наредио да оцу Илариону одрубе главу. “Ето, сам си накокодакао себи невољу; сада више ни ја не могу да те заштитим; за твоје дрске речи одлетеће ти глава с рамена!”
Отац Иларион, обнаживши главу, приклонио је и рекао: “На, сеци је! Ја се не бојим да умрем за истину.” И држао је главу у том положају све док нису дошли сердари који су га подигли и одвели на место извршења казне.
Док су трајале припреме за извршење казне код паше су ушли двојица његових блиских људи, Абхазци: један је био благајник а други особито поверљив чиновник, које је паша волео за верност и оданост. Он им је испричао о својој наредби да посеку грузинског попа. Ови су у узбуђењу пљеснули рукама и повикали: “То не сме да се деси, никако не сме! За нас би то била велика љага; нећемо смети у град да изађемо; јер једва да се један наш земљак нашао у целом овом крају, па смо и тога, говориће људи, посекли – то ће нам бити вечита срамота.” Не желећи да ожалости своје љубимце, паша је дао оца Илариона под њихову власт.
Док су водили оца Илариона, за њима је нагрнуо силан народ – и хришћани, и Турци и Јевреји; идућу улицама, гомила је расла, а на самом тргу се скупило тако много света да се није могло прићи. Отац Иларион је ишао чврсто, ни на лицу његовом, ни у покретима, није се могла приметити ни сенка страха. Шапућући молитву, он је изгледао радостан, и ишао је као на свадбу. А пашини доглавници, добивши од паше разрешење, журно су пошли на трг и, прогуравши се кроз гомилу, затекли су оца Илариона већ на самом месту погубљења. У пашино име, они су га узели из руку џелата и повели са собом. Народ је кренуо за њима.
Отац Иларион је помислио да су променили место и облик казне, да га можда воде на вешала, па је покорно корачао за онима који су га водили, продужавајући да се моли. Али, што су га даље водили, тим је више био у недоумици. Отишли су већ доста далеко; ишли су улицама и кроз дворишта, и у сваком дворишту он је очекивао да ће се наредба паше ту извршити. Међутим, њега су водили све даље и даље, у правцу пута којим је стигао са Свете Горе. Народ, који их је следио у стопу, био је заустављен стражом на градској капији. Чиновници-Абхазци су извели оца Илариона ван града, и када су већ били довољно далеко, један од њих га је гурнуо с леђа тако снажно, да он само што није пао лицем на земљу. И рече му: “Иди, попе, на своју Свету Гору; и да те више нисмо овде видели!”
Дошавши себи, отац Иларион је лагано кренуо и, одмакавши се мало, осврнуо се; оба чиновника су стајали на оном месту и, претећи му, викали да иде не осврћући се. Одмакавши се довољно далеко, он се још једном осврнуо и видео како још увек тамо стоје и претећи му машу рукама. Ускоро их више није могао видети. Тада се отац Иларион прекрстио, уздахнуо и рекао: “Недостојан сам ја, окајани, да Господ од мене прими жртву мучеништва!” – и полако је кренуо путем према Светој Гори; а онда се, сетивши се љубави оног хришћанина, који га је примио, решио да се врати и захвали му за кров над главом и љубав. А Спандони, када је поново видео старца, није допустио да овај пешке иде до Свете Горе, него му је дао коња и спроводника.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свештена општина, управно тело Свете Горе.

Comments are closed.