АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ ЈОАКИМ – ГРК
(умро 1889)
 
Отац Јоаким, у свету Манојло, родио се на острву Криту у епархији Сфатја, у селу Каликрате. Тамошњи становници се из давних времена одликују смелошћу и вештином у грабежу и сматрају да је титула разбојника слава. Манојло није учио школе, а ни за молитву није знао. Имајући посла са својим вршњацима он је природно усвојио и њихове пороке. У двадесетој години живота је ступио на пут разбојништва. У жељи да заслужи име генерала (како се сам изразио) он није прилазио бандама осталих, него је од себе удаљавао чак и оне који су му долазили са намером да начине дружину. У првим својим пљачкама он је, као још неискусан, падао у руке војника и био затваран у тамницу, одакле је налазио могућност да се ослободи. А када је учестао са нападима и пљачкама, власти су стале да га прогоне, назначивши повелику уцену за његову главу. Тако је Манојло провео петнаест година. Но благи Господ је не желећи смрти грешнику, и видећи незлобиво срце код Манојла који је на лош пут стао једино зато што су били такви обичаји, устројио да се Манојло обрати из погибељи. Старији брат Манојла је због нечег доспео у затвор. О томе су испричали Манојлу. Сажаливши се на ситуацију брата, и особито његове породице, он је решио да се лично заузме за њега пред властима и да себе преда уместо њега. Како је старешинство у селу било хришћанско, Манојло је отишао ка једном од њих ноћу да пита за савет: да ли да се преда паши, или куда да иде? Старешина је обећао да поразговара са кајмакамом и, отишавши тамо, питао је: – “Ако ухватимо Манојла, да ли ћеш нам га оставити?” – “Остављам вам га”, одговорио је кајмакам. Старешина је Манојлу испричао овај разговор и довео га кајмакаму. Овај је ценећи старешину, и поштујући задату реч, написао поруку паши (који је са своје стране уважавао кајмакама) да би требало поклонити живот Манојлу. Долазак Манојла је изненадио, па чак и запрепастио пашу који дуго није веровао својим очима да је то заиста Манојло, за чију главу је назначена толика сума. Особито није могао да поверује да се предао добровољно. Паша је био дирнут до суза и пустио је Манојловог брата, а њему је одмах предложио да ступи код њега у службу, на шта је овај пристао. Тако је служио, то паши, то кајмакаму, за шездесет лева месечно!
После четири године пашу су преместили у Солун, а Манојло га је замолио да га узме са собом. Онда је паша једном требало да оде на Свету Гору, па је с њим пошао и Манојло. Ту је, на Светој Гори, тада био онај исти кајмакам коме се најпре и предао Манојло и овај га је запитао не би ли остао као сердар. Но Манојло није пристао сматрајући да не треба да оставља пашу на путу, па се вратио у Солун. После недељу дана кајмакам је и сам дошао у Солун и измолио од паше да му да Манојла као човека снажног и способног ради чувања Свете Горе. Манојло је то примио као знак Божји, и оставивши и своју невесту, пошао са кајмакамом.
Читаве године Манојло је обављао своју службу на Светој Гори обилазећи манастире бивао је на празницима, ради чувања реда, као и други сердари. Затим су кајмакама назначили на неко друго место, и он је предложио Манојлу да пођу заједно. Но Манојло је одговорио: – “Ефенди, дозволи ми да овде проживим још годину дана, мени је овде јако добро!” Поживи, поживи!, одговорио је кајмакам и отишао сам. Од тог времена наступа потпуни обрт у животу Манојла који је осетио силан позив Божји да се одрекне света и да остатак свог живота посвети покајању. Прве године свог ходочасничког живота Манојло, да ли од досаде, да ли због свог пређашњег живота, није подносио тешко правило епитимије које му је задато, па је помишљао да оде са Свете Горе. Али, само што би то помислио, одмах би осетио како га нешто веже за Свету Гору, и то се понављало сваки пут кад год се појављивала жеља и решеност да оде. Три године је тако Манојло ишао уз кајмакама, али плату већ више није примао, а четврте године се пролазећи поред скита Свете Ане, тамо зауставио и годину дана живео код главне цркве. Прошло је дакле, пет година од његовог доласка на Свету Гору, и време епитимије се ближило крају. У срцу је осећао позив да остане, али се још увек борио против те мисли. У ствари он је већ био одлучио да остави Атон, само што је то била последња борба са самим собом. До Хиландара је дошао решен да се више не враћа, али је ту осетио такво стање душе да није могао крочити даље ни корака, него се вратио назад, обишао целу Свету Гору, и при том разделио све своје новце. Дошавши до скита Свете Ане Манојло није пошао даље. Дикеј – Висарион, који га је и раније знао, саучествовао је његовој душевној невољи па не само што му није спречавао да се тамо настани, него му је указао сваку почаст, и ускоро му је Господ помогао да стекне жељено уточиште.
Иза скита на северозападу постоји у стени велика пећина и Манојло је то место тако заволео да је решио, да, ако већ треба, онда баш у тој пећини остане, а не негде другде. Примивши благослов стараца, он се тамо и уселио, долазећи одатле свакодневно на рану литургију. Монаштво није примио, него је живео као мирјанин.
Једном је тако дошао у цркву пре литургије. Ту у порти је било сакупљено неколико монаха који су му рекли: – “Зашто ти, Манојло, међу нама живиш тако? Време ти је да оставиш цивилну одећу и ода обучеш монашку!” Манојло је избегао одговор и ушао у цркву, а када је стао на своје место чуо је тихи унутрашњии глас: – “А у ствари, зашто ти отежеш Манојло? Послушај савет стараца. Погледај, па ти си већ и сам стар. Имаш седу браду, куда ћеш тако? Зар не видиш како се о теби старају свети Јоаким и Ана са Божјом Матером? Сети се како те не пуштају одавде, не желе да се ти удаљиш са овог места!” Манојло је изашао из храма и рекао братији: – “Остајем овде, примам ваш савет, само ми купите одећу и назовите ме Ана, да бих и самим именом заувек припадао скиту!” Старци се нису зачудили толикој простоти Манојла, јер су знали његов ранији живот, па су му зато рекли да тако не иде, него ће га назвати Јоакимом. А за одећу су старци међу собом сакупили: дикеј је дао 10 лева, други колико је ко могао. Но пошто сума није била довољна, Манојло се отпремио у неке манастире да тамо замоли па је онда купио све неопходно. Тако су га и постригли. У то време се завршила и његова епитимија, па је могао приступити и причешћу Светих Тајни.
Пећина у којој је живео отац Јоаким је била пространа, висока, може се рећи чак и светла, образована у природној стени, али увек хладна и влажна, тим пре што није заштићена од ветра и непогода. Није имала ни врата ни прозора. Кад је падала киша у њој је било мокро, а када је био мраз влага се претварала у лед, па је чак и снег падао унутра ношен ветром и тамо остајао дуже него на отвореном месту. Ватру није имао, а топлу одећу није носио. У томе што је имао, танком подраснику и раси, ишао је и лети и зими.
Прошло је тек пет година од пострига, а за његову одлучност и добровољно страдање Господ му је дао смирење и умиљење.
Од времена пострига он је све више стицао страх Божји, па су га скитски оци изабрали за еклисиарха гробљанске цркве, куда је он свакодневно одлазио пре зоре да припреми све потребно за служење литургије. После службе је чистио цркву, затварао је и одлазио у своју пећину, узимајући са собом тестију воде. Иако је био неписмен, знао је напамет све празничне тропаре и кондаке. Али од свега дирљивији је код њега био дар умиљења и суза. Одредивши оца Јоакима за еклисиарха, скитски оци су решили да му сваког дана дају по хлеб. После литургије он је долазио у једну од келија где би добио хлеб и узео воду. Другог дана ишао је у другу и тако даље по реду. Тим хлебом, који није био много тежи од пола килограма и који би претходно исушио и претворио у сухарке, старац би угошћавао сваког ко дође до њега. Чим би неко дошао, он би брзо дохватио воду, наливао је у чанак и туда стављао суварке, стављао кашику и сложивши руке на груди, почињао да моли да тај једе и то тако умилно да ни сит није могао да одрекне тако искреном гостопримству…
Имао је крст у дуборезу који му је неко поклонио када је дошао на Свету Гору. На њему су са обе стране приказани 12 празника. У процепе и пукотине у крсту он је ставио много комадића вате које је узимао са светих моштију у сваком од манастира. По његовој живој вери од ове ватре се пећином ширио предиван мирис, као од самих светих моштију. Тај крст је био и једино његово благо, и чувао га је у дрвеној футроли. Када би неко долазио к њему, он је одмах вадио крст и предлагао новодошавшем да се помоли, после чега је молио госта да целива лик Божје Матере на хартији. Затим је предлагао да се седне, а сам би почињао да се стара о угошћењу. Приликом праштања он је увек чупао мало траве која је расла код њега међу камењем и давао на благослов од светог Јоакима и Ане и Пресвете Богородице.
Изгледао је веома измождено чему је наравно узрок био начин његовог живота. Сам је говорио: – “раније сам јео и месо и сваке ђаконије, пио вино у изобиљу, млеко нисам сркао кашиком него пио уместо воде, а сада ми је Господ даровао ову воду и хлеб и налазим да је то слађе од света што сам икада јео и пио у свету. Дивно је како пустиња услађује хлеб. Даје му нарочит укус, нарочиту сладост. Слава Теби Господе! Слава Теби Господе! Како је милостив Господ и како су велики његови дарови!”
Није му било непријатно да потврдно одговори на питање: – “Оче, ти си био Манојло разбојник?” – “Да, ја сам тај, ја! То је чудо милости Божје! Чудо! Ја никад нисам ни сањао да ћу бити монах, а погледајте шта је учинио Господ! Турчин, Турчин ме је овамо довео. Чудо, чудо милости Божје!”
У пећини није било ничега. На влажном поду, у углу, било је положено неколико старих дасака на којима се он одмарао, простирући преко тога остатак вуненог џака. Но чиме је он испуњавао дуге ноћи у својој пећини не палећи ватру, будући неписмен и немајући рукодеља? Нашавши негде две бачене празне тикве он је накупио у једну од њих мале камичке, а другу празну би стављао поред ње. И када би наступила ноћ, он је пребацивао из једне у другу каменчиће правећи са сваким по један земни поклон са Исусовом молитвом. Ти камичци су му замењивали бројанице.
У почетку му је по неко, сажаливши се над његовим сиромаштвом, давао то кошуљу, то друту одећу, али он је све врло брзо односио некоме од пустињака или остављао на путу којим пролазе једино пустињаци, радећи исто то и с новцем, ако му је неко давао. Видећи да он не носи те ствари, питали су га: – “Где је то што ти је поклоњено?” Отац Јоаккм је неодређено говорио као да не зна: – “Ја сам оставио у пећини, али изгледа да је неко у мом одсуству узео!” После тога, сазнавши за његове обичаје, престали су да му дају. А њему самом је била веома потребна топла одећа; продорна хладноћа пећине, влага, а уједно и измождено старачко тело учинили су своје. На крају је и он сам молио топли подрасник, мантију и јаче ципеле.
Осим метанија, његов труд се састојао и у томе што је ноћу чистио путеве од камења, уравњавајући стазе свим пролазницима. Вијугаве стазе често иду преко сипара на стрмој падини, и због тога стаза од камења често уопште не може да се очисти. Но он је скупљао, ако не баш све, а оно посебно оштро и велико камење и тиме поравнавао стазу колико је могао. Тамо где је камен често клизио на стазу, због чега се она није могла очистити, старац је смислио да изнад стазе изгради зидове, понекад један за другим паралелно на истом месту изнад пута, како би они задржавали камење. Основни циљ подвижника је био да свом телу не да мира, а уједно је по осећању дубоке љубави према оцима, хтео да им учини олакшицу да се не би сувише умарали у ходу.
Стари обичај Свете Горе је да се на раскршћима и окукама постављају крстови да би путници по њима знали где треба да скрену и на коју страну. У скиту Свете Ане, због страшних урвина и великих стена, стазе се рачвају у великом броју. У свако даље место, чак и у скоро сваку келију, води своја стаза. Месни житељи их добро познају, али је пешацима из других места тешко да се снађу у стазама које често пресецају једна другу. Отац Јоаким је на сваком раскршћу и наглој окуци поставио крстове утврдивши их добро камењем. Таквим својим рукодељем он је знатно олакшао пут многима.
Његова пећина је велики простор у мермерној стени који се образовао уздуж, са севера на југ. Улазак је са југозапада. До улаза води уска стазица из скита. На истоку се узвишују једна над другу стене, на југу је пећина заштићена планинском литицом, а са севера је провалија. Према провалији је подигнут зид од камена ради заштите пећине од снега који би без тога у зимско време напунио пећину. То се једном и десило, тако да су старца други морали да откопавају. Али тај зид није довршен, јер је процеп веома висок па се без скела није могло зидати даље. Због тога над зидом зјапи велика празнина коју наткриљује горња стена над провалијом, образујући тако неку врсту великог прозора. Старац је уз тај зид имао сложене даске на којима се он понекад одмарао. При улазу у пећину он је рашчистио камење и навукао земљу у којој је сејао жалфију, босиљак и још неку другу мирисну траву, коју је делио за благослов посетиоцима. На путу у пећину понегде је у расцепе међу камењем усађивао лозу, или бадем, или просто дрво и радовао се видећи како се зелене.
Једном су у разговору питали оца Јоакима није ли штетно по његово здравље да живи у тако влажној пећини и не плаши ли се прехладе? Он је одговорио: – “А зашто да се плашим? Ако се ухватим за руку свете Ане која другом руком држи руку Владичице, ја имам потпору, имам узданицу! Страх је од ђавола, а храброст и радост од Господа и Мајке Божје. Када војници иду у борбу онда у почетку као да се плаше. Но, стекавши храброст и започевши борбу, учвршћују се у тој храбрости и одолевају непријатељу – тада бивају награђени, добијају чинове и остало. Исто тако треба да буде и са монахом. Слава Теби, Боже! Толико дарова сам добио ја грешни. Био сам разбојник, блудник, преступник свих заповести Господњих, а каквим ме је даровима наградио Господ! Шта ће ми боље место за живот? Ја не знам како да захвалим Господу и Пречистој Његовој Матери за ову пећину. После пострига често сам помишљао да кренем по манастирима да се помолим пред светим моштима и чудотворним иконама, али кад само погледам на своју пећину, никако се од ње не могу растати. Помисао ми одмах говори: “А куда да кренеш? Шта ти овде фали? Одећу имаш. Ниси је тражио: теби су је овамо донели. Хлеб ти дају оци. Седи на овом месту! И ја, као да сам везан. Тако и остајем. Не могу да одем од пећине никуда сем у скит на литургију. Господ ми даје такву сладост у овој пећини да не бих могао одавде да кренем, па макар ми давали целу Свету Гору!”
– “Значи, старче, није ти овде хладно?” Одговорио је: – “Дешава се да се руке и ноге смрзну, скочане се тако да их ни мрднути не можеш. Али када то прође, осећаш се седам пута здравије него пре тога. Кажем вам, браћо, на Светој Гори говоре да је овде ваздух лош и да вода цури низ мермер, и плаше се тога. Страх је од ђавола. Ако је Мајка Божја Царица све весељене, а ово Њен дом, и ако се она стара о целом свету, онда се, наравно, још много више стара о сопственом дому и чега онда да се плашим? Да боље схватим штедрост Божју, нисам ни врата направио на својој пећини. Царица Небеска, Заступница је свих, па како онда можемо да се колебамо? Да, страх је од ђавола. Ако се кошуља мења зато да се осуши, онда је то у реду, а ако се мења од страха да се не прехладиш, томе не треба веровати. Јер ми треба да верујемо у Господа и Мајку Божју и светог Јоакима и Ану, а не у пресвлачење кошуље!”
– “Ево, игуман светог Павла је два пута долазио овамо и молио ме да их посетим, обећавајући све што ми је потребно, али ја не могу. И зато одећа долази мени овамо, и обућа, и хлеб, а воде има – слава Богу! Како ћу се оправдати ако кренем? Монах треба да покаже храброст и постојаност, као да је у рату хришћана с Турцима: у таквој борби само храбри излазе као победници. Ако они унапред не би били решени да иду до смрти, не би могли имати храбрости, не би могли победити, нити би икада стекли неки чин. Тако и монах у својим делима треба да покаже своју врсту храбрости, а пре свега да се утврди на једном месту и да се тамо строго држи!”
– “Једном сам, продужио је старац, у фебруару месецу пожелео да се попнем на врх Атоса и питао сам једног монаха који пут води горе, али он ме тако уплашио да сам дошао у пуну недоумицу. Говорио је да је тамо и лети опасно по здравље, толика влада хладноћа, а зими нико и не иде. После сам помислио: – “Како је то могуће, па то место је Светиња над Светињама. Може ли тамо некоме нашкодити, или тим више, може ли неко тамо пропасти?” Тако сам, питавши за пут Хаџи-Георгија, пошао. До заласка сунца сам стигао на врх и ушао у тамошњу цркву. У њој је био лед. Узео сам камен и њиме ломио лед. Очистио сам толико да сам могао да легнем, али сам почео да се предомишљам да ли да легнем. Помисао се ипак родила у мени: – “а шта ако се разболим?” Одмах сам на то одговорио: – “па зар је могуће? Овде је Светиња над Светињама!” У току ноћи руке и ноге су добро озебле, али сам се ујутру осетио сасвим здрав, седам пута здравији него када сам овамо долазио, и могао сам још три дана тамо да пребивам. До тог времена сам носио ветровку, али сам је потпуно оставио после тога. Од тада сам престао да се плашим било чега, знајући да је страх од ђавола и од недостатка вере!”
– “Ако ми дају ствар сличну некој коју већ имам онда једну дајем, да не бих имао две исте, јер сам био разбојник, блудник и велики грешник, па не смем да имам два пара ципела, две кошуље или нешто друго од одеће!”
О милостињи је старац говорио: – “Ја сам себи поставио за правило да никуда не идем и да ни од кога не тражим, али ако ми неко донесе, не одричем се и користим то за поправку пута или за обновљење порушеног зида, а највише за кандило у гробљанској цркви које се никад не гаси, а такође понекад молим јеромонаха да одслужи литургију. Али, ако би се десило да добијем велики прилог, онда бих на себе узео сав расход гробљанске цркве, то јест просфоре, вино, уље, восак, тамјан и остало”. После тога старац Јоаким је устао и донео да покаже два хлеба, причајући како му је неко данас дао те хлебове, и ускликнуо: – “Шта ми још треба! Слава Теби Господе! Пресвета ми даје хлеба, шта ми још треба? Она ме свиме снабдева!”
– “Ви мислите да ја испуњавам нешто монашко. Ја седим овде и време проводим осуђујући друге, преједајући се и спавајући. Иако рибу нећу, али хлеб једем јако много, и при свему томе се надам у милост Божју, у покров Мајке Божје, у свете Јоакима и Ану, иако сам сасвим недостојан!”
По Божјем допуштењу, старцу Јоакиму се десило нешто слично ономе што је доживео преподобни Антоније. Ђаво му је донео велико искушење: после рада на стазама уочи једног празника, пошао је на свеноћно бденије у киријакон. Одједном се јавила таква силесија ђавола који су га ухватили и бацили наниже низ стрму падину према мору. Старац је, тумбајући се, летео наниже и када се на равном месту зауставио, ђаволи су га поново ухватили и поново бацили даље, па је тако неколико пута био бацан преко камених зубаца и кроз грмље, и доспео до самог мора. На велико изненађење, њему самоме није било ништа. Скитски оци су већ почели да се скупљају у киријакок, али видећи да Јоакима нема и знајући да он увек први долази у цркву, зачуђено су помислили да ли је уопште жив. Пошли су да се осведоче. У пећини није био, па су стали свуда да га траже и на крају су га по гласу нашли на обали мора. Онда је сабор решио да га више не пуштају у пећину, него су му дали место при самој гробљанској цркви.
Пред празник Васкрсења 1888. старац се разболео, легао у кревет и ништа није јео. Од тог времена па све до смрти проживео је без икакве хране осим што су му понеки гутљај воде сипали у уста. Иако му је глас сасвим ослабио, он је још увек могао да говори. Макар с тешкоћом, али су се речи могле разабрати. На четвртак Светле седмице, био је канон храмовног празника његове цркве у име Живоносног Источника. Сунце се већ приближавало хоризонту и још минут и било је спремно да зађе. Одједном је отац Јоаким ускликнуо громким гласом: – “Панагија му, Панагија му (Пресвета моја)!”, и с овим речима је испустио дух у руке свог Господа, Кога је тако заволео. Старац Јоаким је умро када му је било око седамдесет година. Од тога је на Светој Гори проживео више од двадесет пет година.

Comments are closed.