АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

ДУХОВНИК ЕВСТРАТИЈЕ – ГРК
 
Отац Евстратије се родио у Тралбзунту, у Малој Азији, око 1783. године. Родитељи су му били православни Грци. У монаштво је ступио још кад му је било осам година у манастиру Сумила близу свог родног места, у ком се налази прослављена чудотворна икона Мајке Божје. Тамо је примио постриг и проживео око двадесет година. Тамо се удостојио и чина јерођакона, а затим и свештенства. Живећи у тој обитељи он је слушао о патњама хришћана који се налазе под тешким турским јармом, и јако се због тога жалостио. Турци су хришћане мучили и нештедимице убијали, у жељи да искорене хришћанство које су мрзели. Отац Евстратије је почео да моли Господа за један од три дара: да прими мучеништво за Христа, да откупи хришћане из ропства, или да ступи на пут аскетског живота. И Господ му је испунио молбу.
Пошто га је нагризла туга због насилништва над хришћанима, он је мислио како да им помогне, па се отпремио у Константинопољ. Тамо је пред најутицајнијим људима у држави, међу представницима грчког народа, сведочио о патњама хришћана и молио за помоћ. Они су га одбили говорећи да сами служе Турцима као чиновници Дивана, па, ако се сазна да помажу хришћане, могу због тога страдати. Тада се отац Евстратије обратио женама тих истих архоната, и оне су му давале новац и злато. Тако се обратио за помоћ и богатим трговцима и другим хришћанима који су поштовали старца, и ма шта би затражио, радо су давали.
Отац Евстратије је нашао две жене, једну Туркињу, тајну хришћанку, која је знала грчки, и другу, Гркињу, које су његова упутства испуњавале на најбољи начин: куповале су на трговима хришћане, наређивале им да обаве некакав посао, и неприметно за свет пуштале на слободу. Жене су, ако су то хтеле, биле упућиване у манастир који се налазио на суседном острву, па је касније она Гркиња постала игуманија. Оне које нису желеле у манастир, ступале су у брак. Децу су слали у добре школе.
За свих осам година које је старац посветио ослобађању хришћана, он је узимао храну једном недељно, суботом. Укупно је отац Евстратије откупио девеста људи. Али, цела ствар се није могла сакрити од Турака. На крају су власти сазнале да некакав монах откупљује хришћане и пушта их на слободу. Стигла је пријава после које је уследила строга наредба да тог монаха, ма где да га нађу, одмах доставе на Диван, јер су старца сматрали сарадником грчких устаника.
Овако су га описали: монах малог раста, иде у похабаној одећи и неугледној камилавки, погрбљен, гледа наниже, улази у богате куће. Турци су тражили и стражарили али нигде нису наишли на старца: он као да је био неухватљив. Једном су сазнали да се отац Евстратије налази у магази неког трговца, па су пожурили да га тамо ухвате. Старац им је пошао у сусрет али га нису видели, или по промислу Божјем нису на њега обратили пажњу. Када је он прошао, каваси су почели да се распитују у магази за монаха, тражећи одлучно да им га предају. Сви који су тамо били рекли су да не знају таквог монаха. Турци су се због тога тако разбеснели да су на лицу места сасекли двојицу. Почели су да претражују магазу, али старца нигде нису нашли.
Једном је старац са једним свештеником ишао чамцем у Галату. Турци су приметили да је то он и пуцали су, али нису убили њега, него његовог сапутника. Чамац је био недалеко од обале па је старац искочио и сакрио се. Шест месеци је провео у кући једног хришћанина сакривен, а онда је изашао. Међутим, више није могао да настави са откупљивањем хришћана, јер су у то време чак обесили патријарха Григорија V, а многе највиђеније хришћане убили. Сада је опасност претила свима, и није било кога да му помаже, јер су и куће ранијих дародаваца биле опљачкане. Не видећи могућност да продужи са својим делом, и будући да је даљи боравак у Турској постао опасан, он се отпремио у Јерусалим.
Поклонивши се светим местима, живео је у лаври преподобног Саве Освећеног, и пожелео да тамо и остане. Ту га је патријарх одредио за општег духовника братству, а после, када је приметио његов врлински и подвижнички живот, и за свог личног духовника. Десет година се старац Евстратије подвизавао у Великој Лаври. Међутим, узнемиравање од оних који су тражили његове духовне савете и поуке натерало га је да тражи тиши и усамљенији живот.
Дознавши да је грчки устанак завршен, одлучио је да оде на Свету Гору. Ту је нашао жељено тиховање, и са радошћу у души населио се у Капсокаливијском скиту. Пошто је посебно волео игумана Дионисијата, Стефана, он је често бивао тамо. У скиту није дуго живео, свега три и по године. Леонтије даскал кирикс, познат свима као човек учен и духован, Стефан, игуман Дионисијата, човек високог и духовног светог живота, Пантелејмон, монах истог манастира, и старац Евстратије, саставили су молбу васељенском патријарху. Објаснивши све разлоге неуредности идиоритмичког живота и светости општежитељног устава који су одредили свети богоносни оци, ктитори светогорских манастира, они су га замолили да својом духовном влашћу уведе општежиће у свим манастирима на Атону. Наведени разлози су били толико убедљиви и важни, да је патријарх одмах написао повељу у којој је свим светогорским манастирима наредио да уведу општежиће. Чим су за то чули саборни старци (проестоси) идиоритмичких манастира, одмах су се устремили у Цариград и богато поткупили турске власти, па и неке од духовне власти. На крају су на своју страну приволели и самог патријарха. Старци су се тријумфално вратили на Свету Гору, а потписници оне молбе су морали што пре да се склоне, како је ко могао и знао.
Старац Евстратије се сам отпремио у Цариград и у почетку нашао прибежиште при храму Панагија у Галати. Неки злонамерни људи су сазнали да је он тамо и поткупили једног човека да га отрује. Сазнавши за то од свештеника који су служили у храму, старац се одатле повукао на острво Халку, где се подвизавао све до смрти.
Старац је својим ученицима говорио: – „ето, чеда моја, Господ ми је испунио жељу: нисам могао целог живота да откупљујем хришћане од Турака, нисам био достојан ни мученичког венца, али ме је Господ удостојио да завршим живот у аскези. Али, ја ништа нисам обавио онако како су то наши преподобни оци аскети, који су засијали врлинама и богоугодним делима. Желео сам мучеништво, али га нисам био достојан. Господ ми је допустио само нешто невоља и лишавања, премда ни у томе нисам много напредовао!“
Међутим, у разговору с људима који су му били блиски духом, старац је говорио да је истинско монаштво више од мучеништва: у мукама се страда једном, понекад само неколико сати, а истински монах је свакодневни мученик. Сваког часа, сваког минута он треба да је на стражи.
Од самог почетка старац је држао овакво правило: сваког дана је чинио по три хиљаде метанија, углавном ноћу. Два часа би посветио умно-срдачној молитви Исусовој, а онда би почео са метанијама. Затим би се поново бавио умном молитвом или читањем, а онда даље метанијама. Смењујући једно с другим он је увек испуњавао свој број метанија. Ово правило је одржавао скоро до смрти. Тек седам месеци пре краја га је напустио, јер га је болест све више спречавала. Понеки су се, живећи код старца и знајући за његове подвиге, много чудили како мршав старчић у годинама може да чини по три хиљаде метанија, и то утолико више што је он непрестано пребивао у умној молитви. Бавећи се молитвом он је у исто време вршио и делатне подвиге.
Старчева пећина је више личила на мртвачки сандук него на пребивалиште: у њој је увек било мрачно и њено мало прозорче је увек било покривено дебелом завесом. Једном је ученик Антим питао: – „Како ти, оче, можеш да живиш у тако тесном и тамном затвору?“ Старац је одговорио: – „Предстоји нам свакако затвор, или привремено овде, или тамо вечно. Ако овде не будемо живели у тесноћи и тамници, тамо ћемо“. Старац чак ни на Ускрс није излазио из пећине.
Сваке ноћи је он обављао бденије, а сваког дана од девет сати ујутру је служио литургију у својој цркви-пећини, за коју је ретко ко и знао осим његових ученика. После литургије старац би обично сео у угао, на козју кожу, да се одмори, и дремао би прекрстивши руке преко груди. Такво одмарање би трајало нешто више од сата. Ученици су му долазили на бденије само недељом и празником, а он им је понекад говорио: – „Мени бденија нису потребна, и служим их само ради вас, да не бисте запали у лењост!“
У старчевој пећини столица није било па су зато ученици који су долазили стајали, и то погрбљено због ниске таванице, што су, природно, тешко подносили. Међутим, после највеће исцрпљености јављала се снага, и они су бодро продужавали бденије. Тако је било и при метанијама и другим подвизима: прожимала их је некаква сила усред највећег умора и крепила их. Старац је целу ноћ стајао на ногама и само је понекад прислањао руке на патерицу, премда се није кривио него је стајао као упаљена свећа пред Богом. Таквих дана би се сузе као два потока лиле на земљу. Он је имао велики дар суза: понекад су се док би читао неки тропар Богородици или светоме, или велико славословље, сузе лиле као из извора. Једном је отац Антим стајао, налактивши се на патерицу. Старац је то приметио и рекао: – „На овај начин ти одобровољаваш ђаволе!“
Ученици су полагали предвиђене метаније, као и сам старац, не одједном, него око сат метанија, а после би се одмарали молећи се стојећи. Једном су неки из старчеве околине питали његовог ученика како се може чинити толико метанија. Он је одговорио: – „У почетку је тешко и сто метанија, а онда са временом, при посној храни бива све лакше и лакше. Не само сто него и дупло више, па и петсто и више може се учинити без нарочитог напора!“
Старац је сваке године боловао једном или два пута, и скоро увек тачно четири дана. Боловао је тако да му је било тешко придићи се, али се лечио увек само метанијама. Чим би осетио да може, он је са великим напором почињао са метанијама, и што их је брже чинио, то му је било лакше, тако да је на крају обично оздравио усред метанија.
Имао је седам ученика. Желећи да сачува усамљеност и тиховање, он је оставио само једног ученика да уз њега живи двадесет пет година на невеликом растојању у посебној колиби, а остале је послао на суседно острво, одредивши им време када могу да дођу ради духовног савета. Понекад и више од месец дана нису могли да дођу до њега. Јер, иако је растојање мало, када дуну јаки ветрови на малом чамцу није могло да се пређе. Кад је тако строг био према својим ученицима шта тек да се каже о обичним посетиоцима?
Још задуго до смрти он је једном рекао ученику Антиму како му је била дата таква молитва да се и за време сна његово срце моли. Тако су се на блаженом старцу испуниле речи цара пророка: ја спавам а срце моје бди. То и јесте наслеђе свих који усрдно траже Господа и који Га налазе у свом срцу где се уселио по Свом обећању:
Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће га; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се населити (Јн. 14, 23). Због тога је потребно добро пазити да се не презре неки сиромашак, ако он искрено поштује Име Тројединог Бога.
Старац се молио овако: нагнуо би мало главу према грудима, седећи или стојећи изговарао би полако са умиљењем и пажњом – „Господе, Исусе Христе, помилуј ме“, везујући сав ум за речи молитве, он је заустављао дах тако да одговара покрету ума.
Једном су на Светло Христово Васкрсење ученици желели да купе сир и питали су за то старца. Он је рекао: – „Браћо, сир у себи носи сласт, а онај који једе слатку храну, бива лишен дара суза!“
Старац Евстратије је био познат као прозорљивац: коме год би нешто рекао, све се тако дешавало до ситнице. Имао је и дар чудотворства: док је још био у Јерусалиму тамо се десила куга, и једна девојка је умирала близу гроба Мајке Божје у Гетсиманији. Већ је била на издисају кад је старац помазао уљем из кандила Мајке Божје. Истог трена је била здрава. Једну жену је двадесет година мучио ђаво. Лечили су је многи лекари, али без успеха. Жена се обратила старцу Евстратију и тражила да се за њу помоли. Старац је наредио да иде у цркву и да се десет дана причешћује Христовим Тајнама. Она је тако и учинила и десетог дана ђаво је повикао њеним сопственим устима: – „Одлазим, одлазим од овог злог старца!“ – Тако се и излечила.
Једном је због нечега старцу требало да из земље ископа ћуп, огромну посуду за чување воде која је била укопана у земљу да се вода не би грејала. Старац је са собом повео три ученика и рекао да извлачи ћуп. Ма колико да су се напрезали, нису га могли извући. Старац је био незадовољан. Удаљио је ученике, узео ћуп једном руком и извадио га, поставивши га пред запрепашћене ученике.
Јерусалимски патријарх Кирил II је, кад би бивао у Константинопољу, увек посећцвао старца Евстратија, који му је био духовник и у Јерусалиму. И свештени синод константинопољске патријаршије је ценио старца, и не само што га је ценио него га се и плашио. Дешавало се да старац нешто каже, а да синод жури то да испуни до ижице. А ево зашто. Старац је међу ученицима имао једнога из богате куће по имену Арсеније, чија сестричина је била удата за важног чиновника патријаршије. По сестриној молби отац Арсеније је понекад долазио у њихову кућу ради духовног разговора с њом. Њеном мужу се, изгледа, то није допало, и није желео да Арсеније долази код њих, само га зато није терао да не би увредио жену. После неког времена умро им је био син. Муж је то искористио као повод да прекине Арсенијеве посете. Почео је да прича како је Арсеније враџбинама угушио његовог сина, и молио је у синоду да га затворе у тамницу. Сви архијереји су ћутали, али је један, да угоди том човеку, рекао: – „Да, треба га затворити“. Он се обратио послузи рекавши: – „Приведите га!“ Послали су стражу по Арсенија. Када су га привели у патријаршију, објаснили су му његову кривицу и Арсеније је одговорио: – „Ја сам човек грешан и отишао сам у пустињу да оплакујем своје грехе, а враџбине никакве не познајем!“ У истом том тренутку је обојицу – и архијереја и чиновника – стигла страшна „Божја казна“: архијереј је узвикнуо три пута: -„Ах, ах, ах: и пустио дух. А чиновнику се помрачио ум. Тада су сви чланови синода у један глас рекли: – „Што брже вратите овог монаха. За увреду старца Евстратија провалиће се земља и прогутаће нас!“
Старац Антим (потоњи дикеј у Капсокаливијском скиту) је причао како је ступио код старца Евстратија: – „Живео сам у Константинопољу и будући у свему световњак, нисам знао да уопште постоје пустињаци, него сам као и други мислио да је то било у давна времена, а да је данас немогуће. Десило се да сам о томе повео разговор са једним познаником. Он је порицао моје мишљење, рекавши да и данас постоје аскети – подвижници, испричавши ми о старцу Евстратију који се подвизавао на острву Халки. Чувши то, почео сам да га молим да ме одведе тамо, обећавајући да га наградим колико год затражи. Отишавши на острво, обојица смо пошли ка месту где живи старац. Кад смо пришли, у његовој пећини су била тројица ученика који су се у то време бавили молитвом. Приметили су нас и почели да се крију у мраку. Пришавши пећини осетио сам неисказив миомирис, али на моју жалост, ни старац ни његови ученици који су живели недалеко у посебним колибама, нису нам отворили. Свуда је владала мртва тишина, као да никог није било код куће. Куцали смо на сва врата и нисмо добили одговор, па смо се вратили у манастир Богородице, где је школа. Ја сам платио свог водича и отпустио га. Горући од жеље да видим старца, вратио сам се пред пећину после заласка сунца. Не знајући пут, пробијао сам се кроз грмље. Десило се да је, када сам пришао, старац стајао пред пећином. Молио се лицем окренут истоку и наслоњен рукама на патерицу. По источном рачунању било је око два сата ноћу. Ја сам могао видети само старчеву главу коју он као да је кретао у молитви.
Она се лагано њихала. Из далека сам учинио поклон и рекао: – „Благослови оче!“ Старац је питао: – „Ко си ти?“ Одговорио сам: -„Хришћанин из Константинопоља који је дошао до ваше светости да се исповеди!“ Старац је одговорио: – „Ја то не могу да обавим, него иди у град, тамо су свештеници и архијереји; њима се исповедај!“ Почео сам да га молим и рекао да сам дошао баш код њега. Чувши то старац је рекао: – „Ти не можеш очувати или понети оно што ћу ти рећи!“ Ја сам га убеђивао да ћу понети; само нека ме прими на исповест. На крају је старац рекао: – „Хоћеш ли да будеш монах, ако те исповедим?“ Одговорио сам да имам сестре које издржавам својим радом. Али кроз пет или шест година, када се оне удају, моћи ћу да ступим у манастир. Старац је, испитујући ме, рекао: – „Остави их и ступај ако хоћеш одмах, а ако мислиш да према њима имаш дуг, нека грех падне на мене!“ При том је моју руку положио на своју да ме утврди. Затим је рекао: – „Ти само заволи Маријин део. Њу је похвалио Господ!“
Шта се ту могло? Решио сам да останем. Старац је позвао једног од ученика и уручио ме њему рекавши: – „Узми га на десет дана и научи га монашком правилу. После му одреди посебну келију!“ Вероватно је старац хтео да испита моју вољу, јер ако нема потпуне, ватрене одлуке, нико се тамо не може одржати. Јели смо једном дневно, у десет сати по источном: само хлеб и пресну траву. Од тога сам дошао да такве изнурености да су ми се тресле руке и ноге, и цело тело. Али када је било време да се чита одређено правило, ни сам не знам како и откуда, долазила је снага, и ја сам осећао необјашњиву унутрашњу радост. Када смо се окупљали код старца на бденије, сви његови ученици и ја с њима, у пећини се није могло усправно стајати, јер је таваница била врло ниска. Када би старац с неким говорио, никада не би седео. Стајао је гледајући лицем према истоку, лако се ослањајући на патерицу, и тако разговарао.
Када сам већ био примљен као ученик старчев, једном сам му рекао: – „Оче, плашим се да живим без послушања, овде је свет врло близу!“ Старац је одговорио: – „Не бој се, само се држи онога што ти говорим: главно је да имаш жарку жељу за подвигом. Најпре чини метаније, затим стој на молитви око сата, мало приклонивши главу на груди, и ослонивши мало подбрадак. Затим читај светоотачке књиге и свето Јеванђеље. Ако нема суза, ударај челом у земљу. А пре читања, ако ти је веома тешко да стојиш на молитви, седи сат или сат и по молећи се, а онда мало читај. Све то чини са умиљењем и сузама, а приликом молитве пази да се ум бави само речима молитве. Тако ради до деветог часа. Ноћу, после спавања, када станеш на молитву и сан почне да те обара, треба клекнути на земљу, и бити упоран до зноја и крви, зато што је одређен час наш дуг пред Господом. Треба прочитати јутрење, а ђаво долази да смета. Међутим, ако пролијемо зној и крв, ништа му неће успети!“
Отац Евстратије је служио Божанску Литургију сваког дана, и тек две године пре смрти је напустио ово правило. У његовој пећини, где је сада преко камења положено његово тело и затрпано пола аршина, са источне стране је била изграђена црква, то јест само олтар у коме је престо био у удубљењу стене, жртвеник у истој тој стени, а на северу умиваоник и кадионица. Ту је старац Евстратије свакодневно обављао бденије, а ујутру литургију. У углу, са јужне стране од прага, била је намештена постеља и мало прозорче поред кога је лежало неколико књига које је он дању читао. Нису га виђали како спава, јер је он дремао само ујутру, па и то седећи или стојећи, а одмах после тога би или чинио метаније или почињао са читањем.
Ученике је учио да црквено правило испуњавају без пропуштања, и са извесним продужавањем. Када би код неког приметио духовни полет и успех, дозвољавао му је да се бави умном молитвом, али не одједном него постепено, говорећи: – „Свакоме је неопходно да испуњава црквено правило, али је све то лишће, а неопходно је да дрво украсимо и плодовима, и тај плод рађа умна молитва која доводи до суза. Сузе су плод. Монах треба увек да плаче!“
Сам старац је, када се молио, имао марамицу на патерици. На њу су капале сузе које су се лиле као два поточића и које он није стизао да брише, или, тачније речено, није могао на то ни да обраћа пажњу будући у стању духовне узнесености. Често су ученици примећивали да старац није осећао ни видео оно што се дешавало око њега. Ученици су разумели о каквом се стању ради, али се нису усудили да га питају. Он сам о томе није ни са ким говорио. Са неким световњацима је говорио о догађајима који ће се десити, а када се све то испунило, они су почели да говоре о његовом дару пророштва. Отац Евстратије је рекао ученицима: – „То говоре световњаци. И нека говоре, а ви не верујте. Може ли човек у данашње време да има дар пророштва и да предвиђа будућност?“ Старац се веома трудио да све убеди како он ништа нема и ништа не зна.
Када се старац разболео тако да више није могао да се стара о себи, прешао је код ученика Макарија где је и умро. Због тесноће колибе Макарије је доградио још једну собу у којој је лежао старац на убогој простирци са танким душеком и без посебног покривача. Старац је сачувао јасну свест све до смрти. Када се по околним местима пронела вест о његовој болести, око пећине се окупило петсто људи у жељи да се удостоје да присуствују његовом представљењу и да му одају последњу почаст.
За живота је старац мало примао посетиоце, иако су међу њима понекад бивали архијереји и важни државни чиновници. Народ који се окупио желео је да од њега добије последњи благослов, али старац никога није примао и молио је да га не узнемиравају. Но народ, у љубави према њему, није одлазио. Тада се старац усрдно помолио Мајци Божјој да Она учини да при његовој смрти не буде никог од туђих људи. Тако се и десило: време је било тако лоше да нико није излазио, па су зато у часу његове смрти око њега били само његови блиски.
Један од старих Светогораца, отац Харитон, Зографски пустињак, је причао: – „На једном острву близу Константинопоља славно се подвизавао старац који је целог свог живота сваког дана чинио три хиљаде метанија. Имао је велики дар умно-срдачне молитве. Његових седам ученика су били таквог живота да би сваки од њих могао бити изврстан духовник у било ком светогорском манастиру. Велики је то био старац!“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.