АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

ДУХОВНИК ОТАЦ ДОСИТЕЈ – МОЛДАВЉАНИН
 
Изузетан подвижнички живот имао је и други ученик духовника оца Илариона Грузина, духовник отац Дoситеј, родом из Молдавије. Он се замонашио у својој отаџбини; као осамнаестогодишњак ступио је у манастир Калдорашани и десет година провео у њему. Када је дошао у обитељ зажелео је да види како се братија труди на општем послушању. Тамо је био и отац Леонтије, који је у то време имао чин јерођакона. Приметивши Доситеја, отац Леонтије га је питао: – „Зашто си дошао овамо?“ – „Да ступим у манастир“.
– „Јеси ли писмен?“. – „Како да не, чак доста добро“. – „Ако си писмен, знаш ли нешто од светих отаца?“ – „Наравно, знам подоста!“
– „Испричај онда нешто, молим те, ја сам човек неписмен а желео бих да чујем њихове примере и поуке“. И Доситеј је почео да прича како тај и тај отац говори то, а други неки то и то. Леонтије је даље запиткивао и овај га је поучавао све док није звонило за вечерњу. И одједном, на вечерњи Доситеј види да је онај кога је он цео дан иоучавао као неписменог служио као јерођакон, и да је стао за певницу да пева и чита. Тада је он рекао самом себи: – „Види какви су овде монаси. Од сад стави прст преко уста!“
После десет година проведених у Калдорашанима, Доситеј је пожелео да оде на Свету Гору која је погоднија за пребивање у умном делању и за стицање плодова покајања. У почетку је живео при духовнику оцу Леонтију у скиту Лако, а онда шест година у скиту Капсокаливија; на крају је прешао у изузетно тихо место, у пећину преподобног Нила Мироточивог.
Живот оца Доситеја био је веома духован; његова реч је била испуњена расуђивањем и топлотом који су извирали из сопственог искуства. О умносрдачној молитви имао је продубљена знања, особито из разговора са његовим старцем Иларионом Грузином.
(Из записа оца Пантелејмона): Старац Доситеј је говорио: – „Ма каква добра дела да врши човек, брига о души је виша од свега. Свети оци пишу: „Ако човек у мислима својим чврсто не представи да је већ три године мртав и погребен, не може се учврстити у врлини. Уколико не мисли о смрти, неће моћи да постави ни темеље, а камоли да достигне крај. Почетак врлине је одрицање од свега материјалног; после тога почиње учвршћивање врлине, али је то први праг који се не може мимоићи“.
– Онај ко добродушно трпи искушења која навиру, Богу је угоднији од неког ко је стекао велике врлине. Кад долази искушење, добро је молити се најпре да нам буде даровано стрпљење, да Господ помогне да претрпимо, а затим треба благодарити Господу што кроз искушења Он помаже нашем спасењу; при том се треба молити да време искушења прође без штете за душу. Спасење не долази друкчије него кроз искушења, јер онај ко одбацује искушења, тај одбацује и спасење, а осим тога остаје без искуства. А ко је у стању да претрпи са захвалношћу, томе је лако и он постаје слободан и искусан.
– Ма колико да је човек грешан он не сме да очајава, јер је наша велика нада у патњи Христовој, у крви Његовој коју је пролио за нас. Свети оци пишу: „Макар се човек у врлинама својим узнео и до небеса, дужан је да се моли због грехова, то јест да му се опрости мноштво грехова његових“. Свим светим оцима, чак и оним највећим, дешавало се по вољи Господњој да склизну у неке грешке, да би били смирени у помислима, и да се не би гордили врлинама. Свети Исак Сирјанин пише: „чак и ако си чудотворац, ако васкрсаваш мртве, моли се да ти се опросте греси!“ Оци говоре да ми не треба да желимо мир у овом свету, него да узљубимо рад, зној, искушења, увреде; јер нама је спремљена радост у будућем веку, вечно весеље од Бога. Када се човек радује у искушењима, тада познаје свој напредак.
Свети апостоли, свети мученици и сви преподобни оци прошли су у искушењима овај живот и посветили се. Цар Саворије је љуто мучио свог сина. Када су почели да деру кожу са њега, овај је ускликнуо: „Како је слатко страдати за Христа!“ Кнежеви, царски синови, и сами цареви су све остављали, живели у крајњој беди и трпели разна искушења и на тај начин постали свети, као на пример Јоасаф царевић, Арсеније Велики и много много других.
– Ако испуњаваш црквено правило не треба се тиме ограничавати него непрестано пребивати у умној молитви, јер ће иначе оно што си стекао кроз правило да се изгуби, и неће оставити никаквог плода.
– Ко о Богу мисли с љубављу, о томе и Бог мисли. Сва наша брига о ономе што је неопходно за живот, остаће на крају овде а молитва ће прионути за душу и са њом ће поћи и у гроб.
– Ако се човек вољно и са принуђивањем прихвата подвига ради спасења душе, тада све постаје лако.
– Ко посећује и теши пустињске оце који се труде и подвизавају и живе у пустињи ради љубави Христове, тај ће имати велико уздарје од Бога“.
О старцу Доситеју ништа више није познато; ако се удостојио милости Божје, онда ће се сетити и он нас, као што смо се и ми њега сетили и написали ово мало ради опште користи.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.