АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

ЖИВОТ И ПОДВИЗИ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА
ИЛАРИОНА ГРУЗИНА

БОРАВАК У ТУРСКОЈ И СМРТ ЦАРА
 
Ахалцихски паша, чувши такве вести, послао је почасну коњичку стражу у сусрет цару, а онда је и сам са свитом изјахао ван града, и по турском обичају приредио целу коњичку параду, у част доласка драгог госта. Паша је цара примио с великом радошћу, па је тим поводом у граду настао прави празник, а посебно за угњетене хришћане. За цара су биле одређене богате одаје, из благајне су дате велике суме за његово издржавање, а сам паша га је сваке вечери посећивао, тешећи га и уливајући му наду на повратак, и на васпостављање Имеретинског царства. Такође је отпремио у Цариград чиновника, да извести султана о доласку Имеретинског цара у Ахалцихски пашалук, и да пред султаном заступа несрећног цара. Паша је желео да наговори султана, да пошаљу војску која би казнила непослушне Имеретинце, који су својим вероломством и издајом навукли толико невоља на главу цара Соломона.
Прочитавши извештај Ахалцихског паше, султан је написао ферман следеће садржине: „Отоманска влада прима Имеретинског цара Соломона под своју заштиту, обећавајући му пуну слободу и безбедност, све док му се не врати његово царство. За издржавање цара и његове свите, нека се издвоје средства из доходака од стране робе у Ерзеруму и градовима ерзерумске области, такође од десетине коју Турска убира од пшенице, јечма, крупне и ситне рогате стоке и домаће перади.“ Међутим, била је одбијена царева жеља да се јави Султану у Цариград. Што се тиче слања војске, да се смири побуна царевих противника, паша није примио никаква наређења, али није било написано ни да се у Имеретију не шаљу добровољци (башибозуци). О враћању цара на његов престо било је речено да треба чекати заоштравање односа Русије и европских држава, а до тог времена нека живи у граду Ерзеруму.
Добивши тако милостиви одговор, цар Соломон се ободрио, изашао из свог тмурног стања и решио да зарати против Имеретије, како би казнио своје вероломне поданике. Уз сагласност паше, објавио је да тражи добровољце, све који желе да послуже части и слави турског оружја, не би ли прогнали руску војску из Имеретије. И нашло се довољно много пустолова, људи који су више желели пљачку и проливање хришћанске крви, него да укажу помоћ несрећном цару.
Право је чудо, како је цар могао да се реши на једно тако небогоугодно дело! По целој Имеретији су били послани верни цару људи да подигну народ на устанак. Народ се поделио: једни су били за цара, а други против њега. Ови су се придружили руској војсци, и слали цару поруке да не желе више да га виде на престолу. Молили су га да се удаљи из Имеретије. Али цар се на то није обазирао, и почео је рат. У турској војсци је избила куга, која је и у Имеретији истребила много мирног народа. Рат није био успешан по цара Соломона. Руска војска га је разбила, па је морао да се врати у Ахалцих.
У тим, за цара тешким тренуцима, протопрезвитер Јесеј Кончавели је оставио домовину и отпремио се у Ерзерум, да своме господару послужи у невољама које су га сустигле.
Ерзерумски паша Вааме-Емин је цара примио срдачно, одредивши му добар смештај и издржавање. Али тај мир није дуго трајао, јер је генерал Тормазов, делећи нештедимице поклоне, стао да мами грамзивог Турчина на своју страну. Захтевао је од њега да цара у свему и што више притесни. Због тога је паша почео врло рђаво да се односи према цару, преместио је њега и свиту у стару касарну у којој су чамили неколико година, а од издржавања које је цар требало да добија, паша је за себе задржавао половину.
Цар је на крају изгубио стрпљење и, не рекавши паши ништа, оседлао коње, наоружао се као за рат, и спремио се да оде у Трапезунд. Када је за то сазнао паша, послао је јаничара са молбом да му се објасни тако неочекиван одлазак. Цар је одговорио да је узрок одласка у незаслужено лошем односу паше, и да он више не може да живи у његовом пашалуку, па зато одлази у Трапезунд, да би одатле о свему обавестио султана. Паша је на то рекао да без султановог одобрења цар нема право да излази из Ерзерума, и саветовао му је да се смири, обећавајући са своје стране бољи однос. Цар се повиновао и вратио се, али је чекао други повољан случај.
И није морао дуго да чека. Маја 1812. године, за време турског рамазана, када су се Турци после ноћне гозбе предали сну, цар је скупио своје људе, оседлао коње и журно изјахао из Ерзерума. Када су се приближили граници Вајбуртског санџака, приметили су да их гони одред јаничара. Цар је решио да не бежи, него да са њима ступи у борбу.
У то време, туда је пролазио државни великодостојник из Цариграда. Поздравивши цара, пројахао је даље; а када је стигао до одреда јаничара питао је чиме треба објаснити њихово тако брзо јахање. Када су му објаснили да су их послали у потеру за Имеретинским царем, и да је паша Вааме-Емин наредио да га ухвате живог или мртвог, великодостојник је, са уобичајеном турском иронијом, рекао: „Акилсизларинин казандиги, акли, саабилах ејмишлах“, то јест „Безумни скуваше, а умни посркаше“. Затим је, обративши се команданту одреда, рекао: „Да, брате! Види се да си ти верни слуга своме паши, али не и султану; и какву ће ти корист донети та служба? Ако се деси да и ухватиш цара, страдаћеш за то, јер ћеш тиме увредити његову част. А ако ти они изиђу на мегдан, знај да су тако наоружани да могу одбити и читаву војску. Од све ове муке нећеш имати никакве користи, сем што ће ти одлетети глава, као лубеница. Паша те неће заштитити од гнева султановог; и он сам ће морати да мисли о сопственој глави. Боље ће ти бити да се вратиш натраг.“
Тако је цар продужио пут и другог дана стигао у град Бајбурт. Тамо га је срдачно примио муселим и два дана их гостио, а на трећи дан су кренули у Гимиш-Хану, где их је дочекало грчко православно свештенство, па су и тамо остали два дана.
Одатле су, најзад, после дводневног пута, доспели у Трапезунд. Паша тог града, Осман-Хази-Назар-Огли био је пореклом од грузинских кнезова, и није знао шта да чини од радости како би достојно дочекао Имеретинског цара, па је позвао конзуле страних држава и православно свештенство и решио да сви заједно изиђу ван града на дочек. Пријем је био тако срдачан да је то умногоме утешило цара. Затим је паша саопштио у Цариград о доласку Имеретинског цара и његове свите, и питао какво је наређење о достојном пријему таквог госта. Цар Соломон је са своје стране послао изасланика, кнеза Јована Леонидзе, са поруком у којој је султану објаснио своје невоље и злостављање које је морао да трпи од ерзерумског паше. Када је султан прочитао ту поруку, од саосећања је чак и засузио, како је сведочио кнез Леонидзе. Онда је дуго седео замишљен, па је одједном рикнуо као лав: „Аман, џелат“, па, пошто се џелат појавио, написао је малу цедуљицу и ударио на њу печат; затим је џелату издао овакво наређење: без одлагања отићи у Ерзерум, тамо одрубити главу паши Вааме-Емину, његово имање конфисковати, а жену и децу послати у ропство; а да се после двадесет дана врати у Цариград са пашином главом, с тим да најпре сврати у Трепезунд и главу покаже цару.
Стигавши у Ерзерум, џелат се појавио пред пашиним конаком и, не улазећи унутра, позвао га на улицу. На пашин крик скупио се малтене цео град. Џелат је извадио султанску наредбу и прочитао је наглас, пред свима. Кукавног пашу су шчепали, бацили га на колена и џелат му је ту и одрубио главу. Када је касније стигао у Трапезунд, показао је главу цару. Видевши је, цар само што се није онесвестио, па је наредио да што брже однесу тај трофеј с његових очију.
У међувремену, кнез Леонидзе, кога је у Цариграду задржао султан, примио је из благајне богате дарове на царево име; видећи такву добронамерност султана према Цару, многи турски великодостојници, а међу њима понајвише паше грузинског порекла који су служили код Турака, и сами су приложили своје дарове, тако да се кнез Леонидзе вратио на броду који је био претоварен поклонима.
Убрзо затим, султан Махмуд је написао цару да Русија, тренутно везана ратом против Наполеона, неће моћи да се противи његовом повратку на престо, па му је предложио да се придружи војскама које су водили паше Ерзерумски, Трапезунски и Потијски, и да крене на Имеротију. Ова посланица, међутим, није обрадовала цара и он је са тугом ускликнуо: „Зашто ли сам се зачео у утроби мајчиној, ако су због мене такве беде дужне да се обруше на хришћанске крајеве!“ Написао је одговор султану да је надасве захвалан због бриге о њему, али моли да се поход одложи три месеца, позивајући се на болест и нездраву климу потијске тврђаве. Затим је сакупио све своје људе на савет, и предложио им да тајно изађу из Трапезунда морским путем у Крим, а отуда у Санкт-Петербург, ка руском императору, ради мира с њим.
Али, одређени рок је прошао, па су били принуђени да крену у Поти. Када је цар тамо стигао, а иза њега турска војска, кнезови из Кутаиса, Мингрелије и Грузије су му написали да више не би требало да покушава са повратком на имеретински престо уз оружану помоћ Турака.
На овом месту се прекида запис који је састављен по речима монаха Гаврила Грузина, по молби духовника из Русика, оца Јеронима. Отац Гаврило је подробно знао живот старца Илариона, али, на жалост, његово сведочење није доведено до краја, јер се тешко разболео, а убрзо и умро – 27. октобра 1865. године.
Цар Соломон II се вратио у Турску, где је и умро у Трапезунду 1814. године.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.