АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ ТЕОФИЛ „АГИА ПСИХИ“ – ГРК
(умро 1870)
 
Оца Теофила су у скиту звали Теодорит. Родио се 1777. године и по занату је био столар, али је више од тога радио на суду: било каква парница хришћана с Турцима да се повела, увек су звали њега, јер је турски језик знао савршено. Али, видевши таштину свега тога, дошао је у Свету Гору и ступио у Русик. То је било око 1800. године, при игуману Сави, када су намеравали да приступе копању темеља за зидање новог манастира на обали. Из Русика, Теодорит је отишао старцу у скит Капсокаливију, где је живео шест година, а у време грчког устанка је већ живео у Новом скиту, где се постригао у мантију са именом Теодосије. У схиму га је постригао његов духовник из скита Свете Ане, Јоасаф, назвавши га Теофилом.
Знајући добро турски, он је и ту са успехом пред Турцима заступао многе монахе, ослобађајући некога од смрти, некога од невоље, подмећући често сопствену грбачу уместо оних за које је молио. Видећи његово добровољно страдање многи су Турци говорили: – „Зашто ли се овај залаже за кривце који су заслужили казну?“ па су му саветовали да се удаљи са Свете Горе. Али, добровољни мученик је био спреман да за своје ближње и живот положи. И у Солуну је заступао светогорске монахе и многе је избавио из затвора.
Име „Агиа Психи (света душа)“ наденули су му становници скита за изузетну доброту и љубав која је обухватала све. Друкчије га нису ни звали, и многи чак нису ни знали његово право име.
Од турских батина постао је прави инвалид: рука пребијена, кичма ушинута и цело тело изранављено.
Спасао је такође и многе дечаке од турског насиља, а један од њих је касније постао игуман Кутлумуша.
За време грчког устанка, оно мало становника скита који су остали, оскудевали су у свему, а пре свега у хлебу. Хранили су се кестеном и травом. Једном је дошао чиновник од солунског паше, и Агиа Психи му је рекао: – „Поручи паши да умиремо од глади, а и ваши војници немају шта да једу. Нека пошаље пшеницу!“ – Од тог времена паша је почео да шаље хлеб.
Сви су се плашили Турака и њихове суровости, али је „Агиа Психи“ имао особиту смелост када им се обраћао и заступао за све. Турци су много пута поступили по његовој жељи, али би га понекад и добро претукли.
Када је паша дознао да је на Светој Гори остало много дечака, наредио је да их све сакупе. Хватали су кога су стигли: и искушенике и светске – око триста душа, а онда су их потурчили у Солуну. „Агиа Психи“ је био тамо и видео их пре него што је обављен муслимански обред. Рекао је паши: – „Зашто си покупио дечаке?“ Овај је одговорио: – „Наш пророк Мухамед је наредио да хришћанског дечака, ако га нађемо, благим речима убедимо да прими вашу веру, а ако дечак буде заробљен, онда да то учинимо насилно! Ето како се наш пророк бринуо о распростирању наше вере!“ – „Ваш пророк вас води право у пакао, а ви га слушате!“ – побунио се отац Теофил. Један Турчин је хтео на месту да га убије, али се зауставио и рекао: – „Требало би те убити, али нам је жао и остављамо ти живот. Само ти батали заступање за ове дечаке!“
Када су у солунску тамницу затворили представнике Атона, међу њима су била и два јеромонаха из Новог скита, Јосиф и Герасим, и братија је молила „Агиу Психи“ да оде у Солун и измоли њихово ослобођење. Претрпевши свашта од Турака, јер су једном чак и пуцали на њега из чисте забаве, он није хтео да иде, али када је помислио на то како затворени пате, није се уздржао и из сажаљења је кренуо. Од паше је измолио да пусти она два јеромонаха. Но када су отишли да их ослободе, многи други тамо затворени почели су са сузама да моле „Агиу Психи“ да се заузме и за њих, падајући му пред ноге и љубећи место где је стајао, називајући га оцем и добротвором. Њихов очајнички положај и горке сузе дубоко су дирнуле „Агиу Психи“ и, без обзира на све тешкоће, он је поново отишао код паше. Господ му је помагао и паша је одмах пустио још 23 човека.
Једном на Светој Гори Биле-паша је у друштву питао „Агиу Психи“: – „Како ви гледате на нашег пророка Мухамеда?“ – „Ми с њим никаквог посла немамо, то је ваша ствар!“ – „А шта сматрате да је Христос?“ – „Нема шта да сматрамо, него како јесте: Исус Христос је Бог истинити Који је створио небо и земљу, анђеле и људе, море и све што видимо својим очима“. На те речи паши као да је позлило: пао је у несвест. „Агиа Психи“ се препао и прекрстивши руке на грудима чекао неминовну смрт. Капетан који је ту био на коњу извукао је мач и хтео да посече „Агиу Психи“, али је у то време паша почео да се придиже. То је скренуло пажњу капетана и он је скочио са коња и питао пашу: – „Шта се то с тобом десило и зашто ступаш у овакав разговор, ако се не осећаш добро?“ Паша је одговорио: – „Ја сам разговарао са многим Грцима, али ни од кога нисам чуо овакве речи. Ово мора да је неки нарочити човек!“ Могло се помислити да ће после одласка Турака са Свете Горе сви којима је „Агиа Психи“ помогао пожурити да му узврате, и да ће бити обезбеђен у свему до краја живота. Али, тако није било. Када су га питали зашто живи у таквој беди, он је рекао да је приликом устанка већи део монаха отишао на разне стране и мало се ко вратио, а сви које је он ослободио су помрли. Он сам, имајуђи колибу у Новом скиту и бавећи се рукодељем скоро никуда не иде и, природно, мало га ко зна и помаже. На крају су од њега одузели и саму колибу. Ево како је то било: када је скит био у спору са манастирима око пореза и када су патријарха замолили да рашчисти ствар, међу потписаним старцима Новог скита „Агиа Психи“ је био први. У манастиру светог Павла су за то дознали, па су продали његову колибу и он је остао без игде ичега. Старцу келије светог Јована Богослова, оцу Мелетију, дошла је помисао од Господа да га прими у келију и држи га тамо као старца, за шта му је „Агиа Психи“ био дубоко захвалан.
Старац је умро 1870. године.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.