АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
СТАРАЦ ЈЕФТИМИЈЕ – ГРК
(умро 1866)
О старцу Јефтимију, коме су се за савет обраћали отац Антипа Валаамски и игуман Нифонт (овај последњи као његов духовни син по пострижењу), немамо подробно сведочанство. Сазнали смо само следеће.
(Из записа оца Пантелејмона): Старац Јефтимије је родом био Грк и родио се 1770. године на острву Имрос. Неко време је радио као учитељ, али пошто није био оптерећен супружанским везама, рано је почео да помишља на спасење душе, те је решио да ступи у монаштво. Са тридесет година се отпремио на Свету Гору и овде се населио у скиту Свете Ане код једног старца. Како је говорио отац Нифонт, он је у скиту био стуб ослонац.
Годину дана пред свој одлазак у вечност старац Јефтимије је био веома болестан. Сви који су духовно били са њим у вези долазили су да се опросте. Припремајући се за смрт он је као искусан подвижник говорио за опроштај: – “Оци, старајте се увек да сте спремни, да вас тај час не би затекао, јер тада већ ништа нећете моћи да учините!” Говорио је то са таквим одушевљењем да су сви били ганути видећи с каквом решеношћу ступа на двери смрти, и сви су од тога имали велику корист. Али од те болести старац није умро, него је потпуно оздравио.
Још за живота био је удостојен откривења о смртном часу. О важности тог тренутка када душа излази из тела, старац је говорио овако: – “Ако неко чује за душу која је отишла, ма где био и ма чиме се бавио, нека одмах остави све и нека се моли за умрлог. Макар и њему самоме молитве других биле потребне, макар и своје правило још не испунио, нека тог часа заборави себе и свако друго дело, и нека се моли за почившег”.
Старац Јефтимије је особито волео молдавски скит. Немајући могућности да се често види са старцем, игуман Нифонт га је дуго молио да се пресели к њима у скит, али се отац Јефтимије није слагао, не желећи да остави своје тиховање. Бог је, видећи искрену жељу оца Нифонта и његовог братства, Својим промислом учинио да се збуде по њиховим молбама. Игуман је позвао старца на освећење скитског храма. Старац је кренуо будући сасвим здрав. Обилазио је цео скит, разгледао нове зграде, био на свим службама и у трпезарији, и после два дана причестио се Светим Тајнама. После тога је дошавши у келију, у стању неисказиве радости, од чијег изобиља је почео да пева тропаре и стихире, што се другима показало врло чудним. Усред певања старац је предао свој дух Господу. Они који су томе присуствовали помислили су: – “Какав чудан обичај има овај старац да гласно пева”. Тек што је заћутао, погледали су и видели да је старац већ умро са изразом велике радости на лицу. Када смо после тога посетили келију Рождества Богородице у скиту Свете Ане, где је живео старац Јефтимије, замолили смо његове ученике да кажу нешто од старчевих поука. Тужно су одговорили да не могу да предају силу и убедљивост онога што је старац говорио: – “О, да сте га затекли у животу и од њега самог чули реч! Ми не можемо да пренесемо оно што је говорио, јер је сам његов говор имао благодатну силу и продирао у дубину душе”.
