АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

ЖИВОТ И ПОДВИЗИ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА
ИЛАРИОНА ГРУЗИНА

ПРИЛОГ
 
Писмо управника канцеларије Светог Синода, П. И. Соломона оцу Илариону:
Преподобном и многоцењеном међу јеромонасима и духовним оцима господину Илариону Грузину, на Свету Гору атонску, у скит Мале Свете Ане.
Часни и љубазни оче Иларионе!
Многоцењени архимандрит свештеног манастира Костамонита, господин Симеон, доставио ми је жељено писмо Вашег преподобија, и ја сам с великом радошћу целивао потпис деснице Ваше, и веома сам се обрадовао што сте добро. Од свег срца благодарим Вашем преподобију што ме нисте заборавили, недостојног, и невредног Ваше дажње.
Нека Вам је познато, да је свака Ваша реч за мене наређење, и ја ћу са задовољством учинити све што могу да помогнем господину Симеону. Користим ову прилику да саопштим Вашој љубави да сам се 1860. године, Вашим светим молитвама, поклонио Светом Гробу, све препреке савладао веома лако, и заступништвом и милошћу Божијом сретно се вратио у Русију.
Овде ме је погодила тешка и неизрецива туга: у мом одсуству умро је знаменити духовник и мој старац Макарије (Оптински). Али, Господ нас није сасвим оставио; блаженопочивши старац је оставио достојног наследника по духовним даровима – оца Амвросија, који је сада духовни руководилац мене грешнога.
Морам Вам признати, свети оче, своју слабост. Иако не заборављам мудре савете и поуке Вашег преподобија, ипак их по својој лењости често кршим. Молим Ваше преподобије да ми опрости и да се помоли за мене и за моју супругу која није доброг здравља, и која ми својом болешћу причињава велику тугу и бригу.
Такође молим Ваше преподобије да не прекраћује молитве своје за нашег господара и за Русију. Несрећа је и попуштење Божије што у нашу домовину продиру идеје Запада и протестаната које су се уврежиле у једном делу – не знам колико великом – мојих православних суграђана.
Какви ће бити плодови свега тога за Цркву и државу, не зна ниједан хришћанин. Мој сапутник, Константин [1], нашао је предивно пристаниште: пре шест месеци удаљио се у манастир, и сада свој живот проводи уз ноге оца Амвросија.
Поздравите, од моје стране, преподобног међу јеромонасима господина Саву. Просим свакодневне и богонадахнуте молитве Вашег преподобија, које ће ме сачувати од искушења током целог живота.
Спреман на сваку услугу, слуга Вашег преподобија
1862. године.
Петар Соломон
 
Одговор старца Илариона господину Соломону, који је на грчком језику написао отац Сава:
Ваша Висости, побожни и возљубљени у Христу брате, господине Петре, од све душе и из дубине срца желим Вам свако добро.
Добио сам драгоцено писмо Ваше и, прочитавши га, веома се обрадовао из два разлога: најпре, јер сам дознао да је Ваша благост доброг здравља; други, још важнији разлог, и ближи срцу мени и свима вернима, јесте тај што показујете, и као у огледалу означавате својим писмом, искрену и смелу ревност коју у дубини душе гајите према Христу и православним догматима непорочне наше вере, вере Мајке наше – Источне Католичанске Цркве Православне. Ово ме је највише обрадовало, возљубљени брате, јер туга и немир због таквих разорних губитеља и посланика сатане, који смућују срца простијих и неупућених у правилном учењу и разумевању Апостола и осталих отаца Цркве, тај немир је знак и доказ искрене вере и љубави према нашем Богу.
Али ми смо уверени, јер речи Христове нису испразне, да јој ни врата адова неће одолети; јер, иако је истинита вера наша камен спотицања и саблазни за неке, она то није за све. За верне, она је миомирис вечнога живота; за неверне она је мирис смрти, и у смрт их води, јер „позна Господ који су Његови“. Он каже: „Овце глас мој чују и за мном иду, а ја ћу им дати живот вечни, и неће пропасти, јер их нико не може отети из руке Оца мојег; а за туђином не иду, него беже од њега, јер не познају гласа туђина.“ – Па ће тако узалудна бити и намера ових безбожника, јер Цркви помаже Божија благодат, ревност и старање Светога Духа; и стид ће прекрити лица њихова, јер сваки који падне на камен, разбиће се, „а ако он на некога падне, смрскаће га“.
Највећа дужност свештених пастира је да бде како „нас који спавамо“ не би погубили ови мислени вукови.
Учење Христово каже: Царство Небеско је слично човеку који у свом пољу сеје добро семе. Док су људи спавали, дошао је његов непријатељ и посејао кукољ међу пшеницом, и отишао. Ето како наша лењост постаје узроком вражије сетве усред пшенице. Али, ако се са ревношћу старамо, неће отрпети гласа нашега, него ће побећи посрамљени синови погибли.
Блажени и преблажени јереји и божански пастири и остали представници словесних оваца Христових – који очима сна не дају, нити дремања капцима очним, све док не нађу место свето у Господу; народ свети, кажем; храм богоугодни и уточиште и успокојење. Овакви ће имати част и славу разумних вођа које је Господ поставио да му служе. Ови ће бити прибројани освећеним Апостолима Христовим.
Замолили сте ме да се топло молим за његово царско величанство, нашег императора, кога је Господ наш Исус Христос, једини истинити Бог, Цар царева и Господар господара, рекавши да „мноме цареви царују“ – изабрао и предодредио на ову службу, да пасе наслеђе Његово. Сам Господ нека га сачува, као зеницу ока, у затишју од сваког искушења, и да покори под ноге његове „сваког врага и супостата“.
О томе, брате, мене не треба молити, јер ја грешни, иако немам пред Господом смелости као праведници – ма колико ме представљали вишим него што јесам – ја се ипак овог молитвеног заступништва за цара, за Русију и за све православне хришћане прихватам више него радо, јер каква друга важнија брига или делање или жеља могу постојати?
Знак православне вере и искрене љубави према богу јесте молитва. Наш дуг је да имамо срца и мисли увек усмерене ка Богу, и да се молимо за његово величанство императора и сву Православну Цркву. Ово је наша прва и најпријатнија обавеза и према Богу и према људима, иако смо грешни. Ко, браћо, може да замисли православног хришћанина који се не моли за нашег цара, јединог нашег? И ко није дужан да га љуби? Није ли он јединствена похвала хришћана и слава Христа? Јер је само он по подобију Христа – Помазаника по природи – сличан Њему и достојан да се назива царем и помазаником Божијим, имајући у себи Оца који је помазао, помазаног Сина и онога којим је помазан, Духа Светога.
Остали цареви, других народа, макар их било и много, о себи мисле да су велики, али ниједан од њих није и у стварности цар, него се само шепуре високим звањем, али у њима и на њима не почива Бог. А царују само делимично, по снисхођењу Божијем. Зато, ко не воли свог богопостављеног цара, тај није достојан да се назове хришћанином. И то је заиста тако.
Поздрављам и љубљенога брата у Христу, господина Константина, јер сам се веома обрадовао богопријатној вести и блаженом животу који је изабрао по Божијем благослову. Нека му Господ да трпљења.
Поздрављам вас обојцу и ја – смирени Сава јеромонах – поздрављам вас у Христу. Нека, браћо моја, Бог мира и љубави буде са вама.
Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа нека је са свима вама који тако расуђујете и очекујете блажени долазак Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа. А Њему нека је слава и сила са Оцем и Светим Духом, у векове векова. Амин.
Смирени и љубећи Ваше превасходије у Христу брат
1863. године, 4. фебруара. Иларион Грузин
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Будуђи оптински јеромонах Климент Зедерголм.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.