АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
СТАРАЦ ТЕОДОСИЈЕ – БУГАРИН
Отац Теодосије се родио у Бугарској, у Великом Трнову. Ту је пет година похађао духовну школу и добро изучио старогрчки језик. Дошавши на Свету Гору 1830, ступио је у скит Капсокаливију код неког старца Антонија, Грка, сурове и љуте ћуди, који не само што га је исцрпљивао тешким пословима, и није му давао да заспи, него га је још и на разне начине мучио. Неколико пута га је терао од себе али је овај сматрао да старац искушава његову љубав и постојаност, па се увек враћао и трпео исте суровости. Старац га је такође неколико пута слао у Русик са поруком за грчког духовника оца Макарија, да његовог ученика ставе на послушање у кухињу и да му не дају никакве олакшице, него да га оптерете свакаквим пословима.
Једном је прогнани ученик дошао до свог рођака, јеромонаха Пајсија, који је касније постао старешина Илинског скита, а тада је још увек живео на Капсокаливији, и испричао му све шта се дешава, тражећи од њега савет. Тај му је саветовао да се више не враћа оцу Антонију, па је отац Теодосије отишао код другог старца, али је тада отац Антоније, предомисливши се, дошао ка оцу Пајсију и замолио да каже ученику да се врати, обећавши да ће га пострићи. Отац Пајсије је поверовао али се нови старац, отац Теодосије успротивио. Сматрао је да не треба имати поверење у његова обећања, јер неће издржати, него ће по својој старој навици опет чинити што и раније. Тако се и десило: старац га је примио са радошћу и у присуству оца Пајсија хвалио његово послушање и стрпљење о чему се он тако уверио да сада жели да га постриже. После пострига нису прошла ни два месеца, а старац је опет истерао оца Теодосија. Тада су се њему обратили скитски старци, покушавши да га уразуме, и укорили га за непостојаност и суровост. Отац Антоније се покајао и заплакао, јер је отац Теодосије већ добио сушицу, кашљао и много патио. Примивши ученика натраг, живели су једно време у миру, а онда се и сам старац разболео. Видевши да му се приближава крај он је скрушено молио за опроштај говорећи: “Ја сам те убио, чедо моје, опрости ми!” Тако је често говорио, а на самој самрти је својим покајањем довео до суза све који су присуствовали. Његов ученик је плакао неутешно.
На Капсокаливији је отац Теодосије уз старца живео деветнаест година, а после њега још седам. Онда је прешао у скит Мале свете Ане и сместио се у келију Успења Божје Матере. Сада је већ толико патио од болести да је по два пута месечно готовио умирао а дисање се гасило од силног притиска на груди, тако да су околни пустињаци често долазили да се са њим опросте. Али он би се одједном на чудан начин као повратио и оживео би тако да је сва болест, осим слабости, пролазила. Једном су у недељу дошли суседи, опростили се, припалили свеће, окадили и не приметивши више знаке живота код старца који је лежао без даха и охлађен, отишли. Међутим, он је предвече осетио олакшање, почео да дише и толико се поправио да су га монаси из Русика, свративши да га посете, нашли већ скоро сасвим здравог и дуго су са њим разговарали. Сурови поступци оца Антонија и његова непоколебљивост изградили су у њему дубоко смиреноумље. Код њега није болест била узрок сталног сећања на смрт и непрестаног пребивања у умној молитви, него је болест била само средство да се развије већ стечена навика унутрашњег делања. У умној молитви се отац Теодосије тако узвисио да га је велики међу подвижницима старац Иларион Грузин сматрао духовним другом, а многи су код њега ишли по савет.
Болест старца се, идући својим природним путем, јако погоршала, будући да се он није лечио. И он би одавно умро да није био у стању да сам себи помогне. Благи Господ је за његово примерно трпљење на њему показао два чуда: продужио му је живот изнад било каквог људског очекивања, и послао му таквог ученика кога су сви који су га знали звали анђелом. То је била оваплоћена кротост и преданост старцу, која је ишла дотле да је он сам често заборављао на храну и одмор, старајући се о болесном старцу. Његово име је било Гаврило.
На питање о ученицима отац Теодосије је одговорио: – “Ученик има двоструку борбу: једну му налаже старац, а другу ђаво. Због тога су незаобилазне слабости, ма како да је иначе ученик добар. Данас он старца види као светог, а сутра напротив. Враг уноси разне помисли против старца, и што год ученик више поштује и уважава свог старца, то се више ђаво труди да разруши ту љубав, како пише свети Теодор Едески. Ево шта треба чинити у таквом случају: враг убацује помисао, а ми јој окрећемо леђа. И ако тако стално будемо избацивали помисли које нам убацује, остаћемо неповређени”.
– “Боље је човеку да се подвизава до смрти и да не види благодат, него да је добије, па да је изгуби, јер ће такав бити осуђен као недостојан. Сва наша дела имају неки крај, само покајање нема краја до смрти. Ако неко раније напусти покајање, па макар био и свет, погинуће. Свети оци су се подвизавали до смрти – све више и више! Светим крштењем човек стиче савршену благодат као поклон, али је после дужан да се сам труди и тада се благодат постепено открива. Господ је понекад давао благодат светим оцима ради користи многих, али је овде пустиња и то није потребно, него је довољно што долазе још млади, и помоћу благодати успевају да живе на оваквим суровим местима!” О помислима старац је рекао: – “Ако мрежом можеш да уловиш ветар, онда ћеш уловити и помисли. Али ми можемо да их не примамо, да их одбацујемо и да се непрестано перемо покајањем: “опрости Господе, сагреших, кајем се!””
– Пошто старац није имао средстава за живот, његов ученик је радио без престанка. Али и тада им није било довољно да се исхране па је ученик, чим старац осети мало олакшање од своје болести, журио да људима, који су саучествовали њиховим невољама, каже у чему је највећа њихова нужда. Тада би их они снабдевали ко је чиме могао.
Када су питали оца Теодосија како је подносио батине старца Антонија, он је испричао следеће: – “На Капсокаливији је уз море живео старац Јоаникије Бугарин са искушеником Матејом, такође Бугарином. Старац је са њим поступао тако строго да је непрестано викао на њега и тукао га жестоко, а ученик му је само падао пред ноге и говорио: – “Опрости, опрости, оче!” Овај га је тукао ногом, штаком, и чим је год стигао. Ученик је осећао такво страхопоштовање пред старцем да у његовом присуству није смео да седне, него је само чучао, а при узвику старца он се само скупљао од страха, уважавања и страхопоштовања према њему. Тако је са њим провео све до смрти. А старац је са њим поступао као са псом, и чинио то у духовном разуму, на корист ученика, док је другима говорио да има анђела. После смрти ученикове кости су мирисале”.
О себи је Теодосије говорио: – “Мој старац је са мном строго поступао зато што нисам имао ни послушање ни старање, и све то ми је било на корист, на поуку мојој души”.
