АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ ВИСАРИОН – ГРУЗИН
(умро 1892)
 
Отац Висарион се родио 1807. год. у Гуријској кнежевини, области Грузинског Царства. На светом крштењу му је било дато име Василије.
Његови родитељи, протојереј Максим и Ана, припадали су племићкој породици Кикодзе. Његов отац је био при двору кнеза Гурије, Мамија Гуријели, који је умро 1810. год., ускоро после тога што је своју кнежевину дао у поданство Русији.
У оно време, образовање младих људи је почињало код куће, под руководством старијих чланова породице, и завршавало се иза манастирских капија. Као уџбеници служиле су богослужбене и светоотачке књиге. У стара времена, током столећа, у Грузији је постојао обичај да се сваке три године у Атину пошаље по 12 младића да би тамо стекли више образовање. При том су углавном бирали децу познатих кнежева.
Деда Василијев, јереј Герасим, када је постао удовац, ступио је у манастир „Намарневи“ у Кутаијској губернији, и овде се под његовим руководством налазио млади Василије неколико година. После смрти деде, Василије је одмах напустио своју домовину и отишао на Свету Гору Атонску. Ово се десило овако: сусед Василијев је путовао у Јерусалим, а отуда је при повратку посетио и Свету Гору. Ту је он нашао духовника оца Венедикта, који га је по његовој молби постригао у расофор. По повратку у Грузију он је много говорио о узвишеном животу његовог духовног оца, светогорског старца. Међу слушаоцима био је и дете Василије, и он је пожелео да одмах оде у Свету Гору ка старцу. Своју намеру је открио оцу али овај се није сложио и није хтео да га пусти. Тада је Василије сам почео да скупља новац, и саопштио оцу намеру да се обавезно упути на Свету Гору.
До Кутаиса је пошао пешке. Ту је добио пасош и пошао даље све до обале Црног мора где је нашао брод који је требало да се упути у Цариград.
За време пловидбе Василије се упознао са једним трговцем Јерменином. Сазнавши од Василија за циљ главног путовања и оскудност средстава којима је располагао, посаветовао му је да, када пристану у Трапезунту, сиђе на обалу и обрати се за помоћ турском паши, човеку који је био веома милостив према хришћанима. Василије је прихватио савет, и тек што је брод бацио сидро у пристаништу, он је заједно са трговцем чамцем отишао на обалу. Отпративши га до пашиног дома, Јерменин га је оставио да сам уђе. Паша је наредио да га пусте. Но Василије се није збунио и као хришћанин није се понизио пред муслиманом. Улазећи у собу, где је по источном обичају подвивши ноге седео паша, Василије му се са поштовањем поклонио и, пришавши ближе, целивао место поред паше на дивану. Касније, када се о томе причало, на питање зашто није целивао паши руку или колено, како је обичај у Грузина, он је одговорио: – „А како да га целивам у руку или колено, па он је Турчин?“
Паши су објаснили да овај човек има намеру да путује у Јерусалим, али нема новца, и да моли да му се укаже милост. И паша је наредио да му се изда 180 лева, сума која је била знатна.
Дошавши у Цариград он је убрзо нашао брод за Свету Гору, и после извесног времена, најзад, ступио на њену освећену земљу. Било је то 1834. год. а Василије је био у својој двадесет осмој. У Кареји га је срео један грчки монах који је знао грузијски, јер је неко време провео у Грузији на метоху Иверског манастира. Сазнавши о циљу његовог доласка на Свету Гору, он га је упутио оцу Венедикту.
Овај последњи се одмах обрадовао, а обрадовао се још више када је сазнао да је младић писмен и да уме да пева. – „Одавно сам, говорио је старац, желео да имам ученика и да живим одвојено у келији, али нисам нашао Грузина. Онда су решили да живе у келији светог пророка Илије, и ускоро је отац Венедикт постригао Василија назвавши га Висарионом. Живели су око 30 год. заједно и отац Васарион се пењао лествицама подвижништва. Поседовао је смиреноумље и простосрдачност, и све више је долазио у стање малог детета. Научен од свог старца, веома је марљиво прионуо на умносрдачну молитву. Неки монах Јаков из Иверског скита, који је понекад бивао код њих на литургији, говорио је да је отац Висарион прислуживао са таквом побожношћу, да се могло помислити да је то анђео, а не човек. На велике манастирске празнике он је долазио и прислуживао тамо где су га позивали. Најчешће је помагао саборним старцима, помагао њиховим ученицима да спремају и служе храну. Манастирски аргати, сазнавши за доброту оца Висариона, увек су се трудили да буду на местима где је он помагао. Дешавало се да, када он носи велнки послужавник са тањирима, окруже га неколико људи и моле да им нешто удели. А отац Висарион, као да не обраћа пажњу ни на шта, скоро половину послужавника раздели људима који га прате. Искушеници који су ово приметили, почели су да се жале својим старцима; али ови, знајући простосрдачност карактера оца Висариона, чинили су прстом знак да се ћути.
Пред крај живота старац је много патио од реуматизма уобичајеног на Светој Гори: прсти на рукама су му били искривљени, а када је лежао, био је принуђен да једну руку увек држи високо у петљи, причвршћеној за таваницу. Малокрвност болесног старца му више није давала могућности да се огреје ни одећом ни прекривачима. Могао је мало да се огреје само врелим чајем.
За све време свог живота на Светој Гори, старац се усрдно бавио непрестаном Исусовом молитвом, и у том молитвеном стању је пребивао до свог последњег даха. Када су приметили да је сасвим занемоћао, стали су да пажљиво следе за последњим покретима старца. Он је у тој мери ослабио, да није био у стању да изговара умну молитву, него је само непрестано шапутао: „Упало, Упало …“, то јест „Господе“.
7. октобра 1893. год. увече, он је одједном почео да говори да је дошао протојереј Георгије – старији брат његовог ученика Христофора. Монаси су га питали: – „А где је он?“ Старац је одговорио: – „Зар не знате да је стигао на Свету Гору, и са њим још неки?“ Сви који су се ту затекли схватили су старчеве речи као бунцање, и нису на њих обраћали пажњу. Међутим, заиста је тог дана у Дафни из Грузије стигао протојереј Георгије у пратњи још двојице Грузина. Другог дана ујутру они су дошли у грузинску келију светог Јована Богослова, и без одмора, одмах замолили да их упуте ка келији сзетог пророка Илије, желећи да се без одлагања виде са братом и старцем Висарионом. Почела је да пада киша, али је отац протојереј рекао да осећа неодољиву жељу да се што пре види са старцем, па је одмах пошао.
Када су старцу казали да је стигао отац Георгије и донео му писмо од његовог рођеног брата – епископа Имеретинског Гаврила – он је слабим гласом проговорио: – „Дајте ми моје писмо!“ – и узевши га у руке, не отварајући, целивао писмо и вратио га, не упитавши шта то у ствари брат пише. Краће време провевши са оцем протојерејем он већ више није говорио, него је све време пребивао у молитвеном стању и са молитвом на уснама тихо предао дух свој у руке Божје 9. октобра 1893. г.
Старац Висарион је на Светој Гори проживео 58 год. и све на једном месту. Укупно је проживео 86 година.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.