АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

ЖИВОТ И ПОДВИЗИ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА
ИЛАРИОНА ГРУЗИНА

ЖИВОТ У ИВИРОНУ И ДИОНИСИЈАТУ
 
Али, вратимо наше приповедање у оно време када је отац Иларион живео у келији светих Архангела, поред Ивирона. Ту је он мислио да ће наћи мира, али га посетиоци нису остављали ни на новом месту, тако да је био принуђен да бежи од њих и скрива се код оца Венедикта, у келији светог пророка Илије, где се и причешћивао и живео по пет па и десет дана. Није желео да остане заувек говорећи: „Ти си Грузин и ја сам Грузин, зато лако можемо да западнемо у празнословље.“ Ове посете су, међутим, постале невоља и за оца Венедикта јер, пошто нису налазили оца Илариона код куће, многи су почели да долазе код оца Венедикта, због чега се на крају отац Иларион преселио у дионисијатску келију светог апостола Јакова.
За то је био још један разлог: када су се код њега населили Макарије и Сава, старац је почео да служи литургију сваког дана, а просфоре је узимао из манастира. Више пута се десило да у тим просфорама нађе мишији измет. Као ревнитељ благочешћа, сматрао је да је то увреда за Бога, и отишао је до манастира да им укаже на тај недозвољени однос према литургијском хлебу. Три пута је корио ивиронске проестосе, тим пре што је знао да су за храну они увек имали чист хлеб, али проестоси нису обраћали пажњу на његово убеђивање.
Видевши то, и строго их још једном изгрдивши, старац је оставио келију светих Архангела и преселио се у келију светог апостола Јакова, близу Дионисијата, на молбу дионисијатског игумана. Било је то 1843. године, и живели су тамо, заједно са учеником, све до 1857; ту је и скончао његов ученик Макарије.
Живећи сада близу манастира, старац и поред свих молби ипак није хтео да преузме звање духовника, али је почео да прима све који су му долазили ради духовног савета. Његови одговори на питања су увек имали вид савета, али, премда су се сви према њему односили као према духовнику, он никоме није читао разрешене молитве, осим петорици људи, којима је то неколико пута учинио, побуђен увек неким важним разлогом.
Са духовним питањима су долазили одасвуд, и звали га „духовником над духовницима“. Упоређујући пређашњи живот старчев, испуњен светске славе – са овим садашњим, са исповедништвом, подвижништвом у пустињи, затворништвом, са благодатним пројављењима која су била у његовом животу, светогорски оци су о њему имали тако високо мишљење да су га називали „једним од древних“, и односили се према њему са дубоким уважавањем. Његова је реч била „реч онога који има власт“, и није гледао ко је ко; понекад је говорио пророчки, и његове речи су се увек испуњавале. Познати на Светој Гори подвижник Евстатије, који је касније живео на Халки, говорио је да је отац Иларион прошао свих десет ступњева духовног раста, како је то објашњавао у „Добротољубију“
Келија светог апостола Јакова смештена је на стрмини, око пола сата хода удаљена од манастира. Тамо се веома појачала прехлада старчева, од које је он постојано патио. Често се дешавало да се он удаљи у другу пустињску келију светог Онуфрија.
Августа 1849. године оца Илариона је посетио руски писац и путник по светим местима, Андреј Муравјов; о том сусрету он је записао: „Старац се тешко може видети, али ми је један други грузински подвижник, Венедикт, кога сам посетио у манастиру Ивирону, препоручио да у његово име покуцам на врата отшелника, његовог земљака и друга. Без обзира да дубоку старост, изглед оца Илариона је био необично свеж; руменило је сјајило на његовим образима, али је жута боја његове косе и браде откривала његов узраст; он као да се обновио орловском младошћу у свом недоступном гнезду. Старац ме сместио поред себе и, сазнавши одакле сам, распитивао се за Русију. Шта сте дошли да видите у мојој пустињи? – рекао је уздахнувши – Моје грехе? Или можда има мало у свету лезилебовића сличних мени? Све што сам видео и знао, све је већ давно заборављено; живим овде у забити, док Бог хоће да ме трпи. Али, за Ваше смирење је корисно да посећујете свете обитељи, јер увек има чему да се научите од оних који са добрим намерама ступају на пут трудова.
Желео сам да од њега добијем неки знак благослова, неки предмет, за успомену на наш сусрет. Старац Иларион је ушао у своју цркву и одатле донео бројанице од, како га називамо, имеретинског црног ћилибара. Ако желите благослов од моје недостојности, нека буде са Вама. – Рекавши то, старац ме отпустио с миром.“
У Дионисијату је био један монах, баштован, који је услед неких догађаја изгубио наду у своје спасење, и од тога запао у очајање. Једном је отац Иларион послао Саву у манастир неким послом. Успут, овај је свратио код баштована. Затекао га је како се спрема за пут; хтео је да заувек напусти Свету Гору. На питање оца Саве шта је томе узрок, одговорио је да нема наду на спасење, да узалуд подноси монашке тегобе, и да је зато закључио да је боље провести овај живот у миру, без борбе, па је решио да се врати у свет.
Отац Сава је почео да га убеђује да остане, да се смири и да сву своју наду положи на Бога, а не да пада у очајање за своје спасење. Баштован у почетку није хтео ни да га слуша, а онда је постепено почео да увиђа како би отац Сава и могао бити у праву, да би на крају сасвим пристао да остане, само под једним условом: да отац Сава узме његове грехе на себе. Сава је пристао, положивши његову руку на своју.
На повратку, ђаво је почео да мучи оца Саву помислима, да није по својим силама примио на себе грех брата; већ је и сам отац Сава почео да пада у очајање. Помисли су га наговарале да се и не јави старцу, него да оде некуда. За то време, старац Иларион је духом познао да се његов ученик налази у опасности и молитвом је устао против ђавола. Сава је истог тренутка осетио олакшање у борби против помисли, и решио да се врати старцу, макар и са муком у срцу. Отац Иларион га је дочекао још на путу: „Шта се десило? Отишао си тако весео, а враћаш се утучен? Не бој се! Господ је на себе узео грехе целога света; како онда да не спасе једног човека?“ И отац Сава се потпуно смирио.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.