АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

ДУХОВНИК ОТАЦ АНТИПА – МОЛДАВЉАНИН
(умро 1882)
 
Отац Антипа се родио у Молдавији у селу Калаподешти, 1816. год. Његови родитељи су били веома побожни и живели су у великом сиромаштву. Отац, Георгије Лукијан, служио је као ђакон у сеоском храму; његова мати, Екатерина, касније је ступила у манастир и завршила живот у схими под именом Јелисавета. Лукијан и Екатерина дуго нису имали деце; на крају, молитвама жене, родио се син Александар. Рођење будућег подвижника било је обележено особитом Божјом благодаћу: мати га је родила без болова.
Још у детињству, када је пасао очеве овце у дивљој шуми пуној отровних змија, он је живе змије узимао у своје руке и оне му ни најмање нису шкодиле, чиме је доводио до ужаса све који су га видели.
Иако од Бога обдарен великим духовним даровима, у детињству је отац Антипа био лишен обичних, природних способности: био је веома припрост и веома је тешко усвајао оно што му се каже. Ова двојственост оца Антипе производила је одговарајући утисак и на његове вршњаке. Понекад би они, изненађени пројавом нечег дивног, необичног, са страхом падали на колена пред њим и називали га својим владиком; а понекад би га псовали и тукли за његове грубе поступке. Без обзира на најусрднији труд, отац Антипа дуго није могао да се обучи писмености. Видећи његову неспособност, учитељи су му чак саветовали да је боље да остави школу и изучи неки занат. Отац Антипа је горко плакао:
– „Не, говорио је он, моја једина жеља је да научим да читам; до смрти ћу се бавити само читањем божанствених књига!“
Усрдност, труд и молитва су на крају победили, и свештене књиге су оцу Антипи постале свакидашњи извор духовне поуке. Још је отац Антипа ишао у школу кад му је умро отац, и њихова породица остала без ослонца. Као старијег мати га је дала на учење књиговезачког заната. Храбро трпевши све невоље у туђој кући, уз Божију помоћ он је брзо достигао звање књиговезачког мајстора, вратио се кући, почео да ради самостално и да се брине о породици.
Свега је било довољно код Лукијанових, али срце младог домаћина није налазило утеху у земаљским стварима. Често је, далеко од свих, лијући сузе, призивао Бога не знајући како да стекне мир души: – „кажи ми, Господе, пут, и поћи ћу њиме, јер Теби узнесох душу своју!“ Приликом једног од таквих мисаоних разговора, у двадесетој години живота, отац Антипа је изненада био озарен чудесном светлошћу. Ова светлост је испунила његово срце неисказивом радошћу; сузе су грунуле потоком: тада, као да је у овој светлости осетио вишњи божански позив, отац Антипа је са радошћу ускликнуо: – „Господе, бићу монах!“
Али је Господ, промислом Својим, слао на њега и разна демонска искушења: демони су му се јављали у виду црних Етиопљана или паса. Приликом крсног знамења они су у тренутку, засијавши као муња, ишчезавали. Понекад су попримали и многе друге, одвратне видове, производили ужасан шум и тресак, изазивали страх и ужаснутост у његовој души. А пред наступ демонских искушења у ваздуху се понекад чуо глас који је упозоравао оца Антипу:
– „Спремај се, биће искушење!“
Осим ових демонских искушења, многе невоље и увреде отац Антипа је у разна времена трпео и од људи који га нису подносили због његове искрености и ревносне побожности. Тако се он кроз муке и подвиге уздизао лествицом савршенства.
Једне ноћи је тихо изишао из куће и упутио се у чувени молдавски манастир Њамц. Ту се у саборној цркви са сузама ничице поклонио пред чудотворном иконом Богородице. Црква је била сасвим пуста; одједном је зачуо шум. Завеса која је прекривала свету икону одгрнула се сама од себе. У умиљењу неизрециве радости он је целивао икону. Овако благодатно утешен у храму, с великом је тугом отац Антипа изашао из келије игумана, када је овај одлучно одбио све његове молбе да ступи међу њамецку братију. Отац Антипа се отпремио у Влашку. Тамо га је један невелики манастир примио под своје мирне зидове. Више од две године у пуном самоодрицању радио је он овде на манастирским послушањима. Живот је био испуњен муком и лишавањима. Нису му давали монашку одећу, није имао чак ни келије. Исцрпљен, спавао је где било: у штали, на кухињском поду. Једном је у пољу заспао на сену; сено је било завејано снегом; полусмрзнутог једва су га повратили себи.
Са бдењем, постом и телесним напорима, млади подвижник је сјединио умну молитву којој га је научио схимонах Гедеон. Овај се око тридесет година подвизавао у „затвору“ близу манастира. Строг и пун самоодрицања живот оца Антипе се оштро издвајао у општем манастирском поретку. Духовник му је саветовао да иде на Свету Гору. За тим је жудело и срце самог оца Антипе; али је он већ у првим корацима свог подвижништва желео да чује глас у духовним стварима искусног старца.
У то време у Молдавији је чувен по својим подвизима и духовном искуству био старешина манастира Браз, архимандрит Димитрије. Пре старешинства манастиром, он је у дивљој шуми водио строг живот пустињака. Једном је случајно у земљи нашао суд пун златног новца. У суду је био и запис који је објашњавао да новац припада молдавском митрополиту Доситеју, који га је сакрио сазнавши да не може избећи мученичку смрт од руке Турака.
– „Ко нађе овај новац – говорило се даље у запису – тај треба да га потроши на изградњу манастира и три скита. Пошто се заврши изградња трећег скита, наћи ће се моје мошти!“
Известивши молдавског митрополита о свему што је пронашао, отац Димитрије је с његовим благословом ревносно приступио испуњењу последње воље блаженопочившег митрополита Доситеја. „Био је подигнут велелепан манастир – као Њамц“ – говорио је отац Антипа. Била је довршена и изградња трећег, последњег скита, у чијем дворишту је отац Димитрије поручио да ископају за њега гроб. На дан освећења скитског храма дошао је и отац Димитрије, и тада су му објаснили да се гроб, који је он наредио да се ископа, осипа са једне стране. У његовом присуству су довршили копање, и пронашли ковчег са моштима блаженог митрополита Доситеја.
– „Ја сам се удостојио да видим ове мошти, говорио је отац Антипа и целивао сам их: из њих је излазио миомирис!“
Том архимандриту Димитрију се обратио отац Антипа тражећи духовни савет.
Уопште, отац Димитрије је увек задржавао оне који су желели на Свету Гору, овога пута, на опште чуђење, он се сагласио да тамо отпреми оца Антипу, додавши да ће га сам пострићи у монахе. Потом се отац Антипа отпремио на Атос.
У једној од пустињских келија Свете Горе у то време су се подвизавала два његова земљака, молдавски јеросхимонаси Нифонт и Нектарије. Он је желео да код њих постане ученик.
– „Ти си тек недавно примио монашку мантију, одговорили су на његову молбу искусни оци – и следује да се најпре потрудиш на послушањима у манастиру…“
Повиновавши се њиховом савету, отац Антипа је ступио у Есфигменски манастир, где се око три године трудио у кухињи. Ту се читаву годину дана налазио у, за подвижника, највећем и најопаснијем искушењу: од њега је одступила умна молитва и с њом су престале и све благодатне утехе. И ум и срце су били испуњени претећом тамом и бригама. Тада га је само чврста нада у заступништво Божје Матере сачувала од очајања.
Дошао је крај искушеништва и старци Молдављани су примили свог сабрата ради виших подвига у пустињи.
– „Тако, сад треба обући и схиму, ја ћу те пострићи!“ – рекао је једном отац Нифонт оцу Антипи.
– „Ја сам спреман да с радошћу примим схиму; само се плашим да ме тада нећеш пустити самог у пустињу“ – одговарао му је отац Антипа.
– „Наравно да те нећу пустити, рекао је отац Нифонт, ти си нам овде потребан!“
Отац Нифонт је већ тада помишљао како да на Светој Гори створи самостални молдавски скит, и био је свестан да ће му за тај посао отац Антипа бити веома користан, зато је и желео да га сам постриже, како би онда по духовном закону био са њим заувек везан. Отац Антипа је разумео старчев циљ и то га је безмерно оптерећивало. У недоумици по питању схиме, и старац и ученик су решили да се обрате схимонаху оцу Јефтимију, који је био њихов заједнички духовни руководилац. Овај је стао на страну оца Антипе, па су по његовом савету оца Антипу постригли и оставили му пуну слободу да се ода пустињачком животу. Отац Нифонт је врло нерадо отпустио свог монаха у пустињу. Његова мрзовоља се показала чак и на тај начин што му није дао ама баш ништа од предмета неопходних да се макар мало скући. Само са голим рукама ушао је отац Антипа у полуразрушену пустињачку колибу. Она је била потпуно празна, само је у предњем углу на поличици нашао малу икону Богородице, на којој се од дугогодишње гарежи једва разабирао лик. Отац Антипа се веома обрадовао свом проналаску. Осећао је да је стекао изузетно богатство. Узевши са собом икону и не часећи часа, упутио се ка познатом иконописцу јерођакону Пајсију који је са светих Кијевских гора прешао на Атон. Молио га је да му очисти икону, али што је могуђе пажљивије, да је не повреди, а нарочито да је ни најмање не поправља бојама. Отац Пајсије није пристајао да под тим условима узме икону, и попустио је само после дугих молби оца Антипе. После краћег времена вратио је икону савршено нову, кунући се да је она тако заблистала после првог најобичнијег оплахивања водом, и да је та појава веома изненадила и њега самог. Икона Владичице, која се после дугогодишње таме оваквим чудом појавила у пуној светлости, касније се прославила многим благодатним знацима. Сада се та икона налази у Валаамском манастиру.
У полуразрушеном кућерку се није могло живети; а средства за поправку отац Антипа није имао. Једном је ишао недалеко од своје пустиње; одједном га је зауставио непознат монах.
– „Оче, добри људи су ми дали пет дуката и замолили ме да их предам најсиромашнијем пустињаку. Помоливши се, решио сам да их дам првом кога сретнем. Узми их, биће да су ти потребни!“
Са благодарношћу, као из Божије руке, отац Антипа је примио новац. Онда је позвао једног сиромашног келиота – тесара и овај је приступио поправци његове келије. Током четири дана послови су текли успешно; петог дана тај монах се опасно разболео силним нападом колере, и од изнемоглости пао недалеко од келије. Већ су га тресли грчеви. Отац Антипа се јако узнемирио. Немајући снаге да болесника одвуче у своју келију, гоњен необјашњивом силом, као своју једину наду, изнео је икону Богородице и поставио је на узвишење насупрот мајстора који је лежао на земљи; сам се повукао у густиш где је почео да моли Господа за његово оздрављење. Молио се дуго; а када се вратио ка своме кућерку, задивљен и са великом радошћу је видео како је болесник већ сасвим здрав и на послу.
– „Исцелила ме твоја икона, објаснио је он оцу Антипи. Она је чудотворна: лежао сам као мртав, а онда сам одједном осетио да од иконе према мени истиче необјашњиво животворно, топло дисање. Потпуно сам се угрејао, и у трену стао на ноге здрав!“
За кратко време келија оца Антипе је била готова и његови дани су стали да теку мирно. Пустињак је са духовним подвизима, по нужди сјединио и мирно рукодеље – израду дрвених кашика, које је продавао у Кареји да би се прехранио. Ради поука о духовном животу он се обраћао јеросхимонаху оцу Леонтију који је живео у скиту Лако. Са њим је и касније био у најтешњим духовним односима; само се с његовим благословом одлучивао на нове кораке.
У међувремену, замисао оца Нифонта о изградњи молдавског скита почела је мало по мало да се остварује. У Молдавији у граду Јасах имали су своју цркву – метох; на Светој Гори су купили земљу, на којој су се брзо дизале поједине скитске зграде; број братије је растао. Тада су оци – градитељи стали да моле оца Антипу за помоћ, и овај је пристао, послушавши савет духовних отаца. Посветили су га у јерођакона, затим ускоро у јеромонаха и поставили за економа. Обављајући наизглед не тако значајну дужност, отац Антипа је, по мери својих снага, ревновао о поштовању општежитељних правила. Једном је отац Нифонт у општој братској трпезарији благословио економа да за њега и једног госта припреми посебно јело. Економ није припремио; игуман се разљутио и наредио му да за казну чини метаније.
„Метаније ћу чинити с радошћу, одговорио је економ, али молим да ми опростите: то што сам учинио било је с циљем да се избегне саблазан и спотицање братије! Пошто си ти сам одредио добар типик по правилима светих отаца, не би требало да их ти и нарушаваш, јер старешина у свему треба да буде пример за све. Тек тада ће наше оптежиће бити чврсто и трајно“.
Од тих речи се отац Нифонт потпуно смирио, и захвалио је оцу Антипи за његову благоразумну ревност.
Послови око довршења скита захтевали су да отац Нифонт три године проведе у Молдавији; за све то време управа над целокупним оптежићем била је предата оцу Антипи. Између осталог, он је испуњавао дужности духовника. Са повратком оца Нифонта на Свету Гору дошло је за оца Антипу време да се заувек растане са светим местом дугогодишњих подвига, за које је био везан свом душом и о коме је до краја живота сачувао најлепше сећање: отац Нифонт га је одредио за економа скитског метоха у Јасу. Пребачен неочекивано из тих предела Свете Горе у многоструку узрујаност брига и послова бучног града, отац Антипа се пре свега старао да и овде као и у свом минувшем животу у пустињи, потпуно испуњава сва монашка правила по атонском типику. Тако му је заповедио и отац Нифонт отпремајући га у Јаси. Против свега што је у обиљу искушења могло лоше да утиче на душу подвижника, искусни духовни ратник се наоружао моћним оружијем – постом. Често по два или три дана, а понекад чак и недељу, потпуно се уздржавао и од јела и од пића.
Сам водећи строг живот, свом душом прионувши за свету веру и побожност, отац Антипа је у свакој прилици с ревношћу разобличавао свако одступање од црквених правила које би приметио. Таква његова ревност, удружена са једноставношћу и искреном љубављу, и његов поучни, дубоком духовношћу проникнут говор, као и пример његовог сопственог живота, ускоро су пред њим отворили људска срца. Особито га је добро примио молдавски митрополит; поставио га је за духовника двају женских манастира и сам са њим разговарао о духовним питањима.
За време свог светогорског подвижништва, од предугог поста, отац Антипа је обично осећао велику горчину у грлу; у Молдавији, међутим, после две године, ова горчина се претворила у необичну сласт. Не могући да објасни ову појаву, он се обратио молдавском владики. Митрополит му је рекао да је такав осећај у ствари плод поста и умносрдачне молитве, и да је он благодатна утеха којом Господ охрабрује подвижника на његовом спасоносном путу.
– „Тако о томе говори преподобни Исак Сирјанин“, завршио је своје објашњавање митрополит. „Сам Господ, љубављу Својом, горчину испосничког огња претвара у Своју неисказиву сладост“.
Опште поштовање и љубав према оцу Антипи чинили су да његови послови у управљању метохом иду не може бити боље. Средства за одржавање метоха као и за помоћ скиту знатно су увећана. Са свом ревношћу служећи молдавском скиту, и одазивајући се са свом љубављу духовним потребама свих који су код њега тражили савет у делу спасења, отац Антипа је својим срцем непрестано тежио усамљеној Атонској Гори. Често је молио оца Нифонта да га врати на Свету Гору; али отац Нифонт је са њим имао сасвим друге планове. Видећи корист од делатности оца Антипе за своје општежиће и опхрван множином разних потреба за довршење скита, као и оскудношћу средстава, отац Нифонт је одлучио да пође у скупљање прилога у Русију и да са собом поведе оца Антипу.
– „Не пушташ ме на Свету Гору – рекао је отац Антипа игуману када му је овај објаснио своју одлуку – него ме водиш у Русију; ја осећам да ћу, чим пређемо границу, већ бити руски а не ваш!“
Тек што је отац Антипа крочио у Русију под руководством оца Нифонта, игуман се вратио у Молдавију а отац Антипа је, не знајући руски језик, остао сам. Као код својих, био је смештен у породицу једног трговца. Свој испоснички живот је проводио у издвојеној кућици у воћњаку, посвећујући готово све време молитви. У међувремену, скупљање прилога је текло веома успешно. Ускоро су велике сале трговачке куће биле пуне скупоценим сасудима, одеждама, ризама и осталим прилозима московских дародаваца; са звонима је све укупно вредело више од 30 хиљада рубаља. Када су све те ствари биле отпремљене на Свету Гору, отац Антипа је био весео при самој помисли на радост коју ће причинити његовим оцима; али товар није дошао до скита. Брод на који су биле укрцане ствари потонуо је са свим путницима и теретом за време буре на Црном мору. Оне ноћи када се десила катастрофа отац Антипа је био на молитви. Одједном је прсло стакло ормарића у коме је био смештен лик Богородице, што га је отац Антипа узео из своје светогорске пустиње. Спољашњег узрока за то није било. Отац Антипа је схватио да је неочекивано разбијено стакло било весник неке несреће и стао мирно да чека разјашњење. Када се све сазнало, због неуспеха су се растужили атонски оци, а московски добротвори изгубили елан. Духом није пао једино отац Антипа. Док су ствари у Москви лоше ишле, отац Антипа је у Петрограду сакупио значајну суму новца. Да би је послао на Свету Гору, требало је заменити за златну монету; међутим, по највишој наредби, исплата злата из главне благајне је била забрањена у то време. С једне стране знајући невољу молдавских стараца, а с друге видећи непрелазне препреке, отац Антипа се са молбама за помоћ обраћао разним утицајним особама. Када су га сви одбили и када више није било никаквих разумних нада, отац Антипа је пао ничице пред светогорску икону Богородице и почео да је моли за заступништво. За време молитве чуо је глас који као да је долазио од иконе: „то је ствар митрополита!“
– „То баш и није био глас него нешто што је долазило у ум“ – објашњавао је касније отац Антипа. И заиста, изнад сваког очекивања, када се заузео митрополит, по наредби министра финансија учињен је изузетак за оца Антипу, и скупљен новац је у виду златника био послан на Свету Гору.
Ускоро су поново почели да стижу прилози. У оца Антипе је било много искрених ученика. Оба митрополита – петроградски Исидор и московски Филарет, били су према њему благонаклони и разговарали са њим о духовном животу. У једном од разговора са митрополитом Филаретом, на питање: – „шта је најнеопходније ономе који се бави умном молитвом?“ – ревносни молитвеник је одговорио: – „Трпљење!“
Митрополит петроградски је за њега чуо само случајно: једном је отац Антипа допутовао из Москве да би од синода добио књигу за уписивање прилога. Био је, као гост, смештен у Александроневску лавру, у једну келију са свештеником који је тог дана допутовао. Ускоро је наступио велики пост. По свом обичају отац Антипа је ишао на све службе, а у келији је и дању и ноћу обављао и службу на румунском језику и испуњавао монашко правило. Јело и пиће није уопште узимао. Прошао је први дан поста, прошао је и други, и трећи, а он је једнако тако чинио! Сусед по келији оца Антипе са дивљењем је гледао такав живот. Крајем недеље, отишавши својим послом код митрополита, говорио је и о оцу Антипи, те је митрополит обратио пажњу на подвижника.
После извесног времена, митрополит се на путу за Вороњеж, на откривање светих моштију светитеља и чудотворца Тихона Задонског, зауставио у Москви, и тада му се јавио отац Антипа. Када је митрополит сазнао да и он жели да буде присутан откривању моштију, позвао га је да служи са њим. Веома се обрадовао отац Антипа. Свестан величине тренутка, почео је да се припрема: четири дана није узимао ни јело ни пиће, иако се тих дана налазио на путу.
Друге године свог боравка у Русији, тек што је отворена пролећна пловидба, отац Антипа је посетио Валаамски манастир. Свом својом душом заволео је тада усамљене и тихе, зелене валаамске пределе и чим је завршио своје послове око скупљања прилога, са благословом својих молдавских стараца 6. новембра 1865. год. поново јс дошао у Валаам. Мала, издвојена келија у скиту Свих Светих, примила је овде ревносног љубитеља безмолвија и молитве.
Велики су били молитвени подвизи оца Антипе у пределима Свете Горе и усред светске буке молдавских и руских градова; али су тамо подвизи били прекидани било рукодељем било општењем са светским људима и пословима око прилога. А у Валаамској усамљености молитва је постала његово једино и искључиво дело: она је испуњавала читав дан и скоро читаву ноћ. Осим строгог испуњавања црквеног богослужбеног типика, отац Антипа је свакодневно читао два акатиста Богородици, и чинио по 300 метанија са молитвом за спасење свих умрлих. Списак свих које је помињао је био веома дуг. помињао је све дародавце и приложнике за многе године, све познате. То помињање је трајало више од сата. У одређено време између црквених служби и метанија, он се бавио умном молитвом. Када је служио у манастиру, а такође и сваке суботе, када се причешћивао у скиту, најпре је у келији обављао целокупну службу на румунском језику. Братија је више пута примећивала каквим се горким сузама он заливао за време молитве коју је обављао с пуном пажњом.
Прве недеље великог поста никада није узимао ни јело ни пиће; са истом строгошћу он је држао пост и понедељком, средом и петком, током целе године, и у предвечерје празника Рођења Христовог и Богојављања. Чак и пред смрт када је био болестан, или када је од високе температуре његово грло било потпуно сасушено, он није желео да олакша своје муке гутљајем воде. За остала четири непосна дана у недељи, њему је била довољна храна коју су му доносили за ручак у суботу.
Када је долазио у манастир, отац Антипа се, међутим, прилагођавао манастирском поретку. Долазио је 3 пута годишње: на Божић, на Велику и Светлу недељу, као и на Духовску недељу. Осим тих одређених дана, долазио је понекад још и ради духовног разговора са њему блиским људима који су посебно ради њега допутовали у Валаам. Иако су га доласци ових људи јако оптерећивали, увек се на њих одазивао са свом ширином своје безграничне добродушности. Тада је по цео дан затворник знао да буде и у друштву жена, да пије чај и да једе.
– „Како можеш да спојиш дуг скитски пост са тако неочекиваним разрешењем?“ – у недоумици су питали неки од валаамских отаца.
– „Сасвим лако“, одговарао је он речима апостола Павла: Усвему и свачему навикох сит бити и гладовати, изобиловати и оскудевати (Фил. 4, 12).
– „Баћушка, ти много говориш са женама; није могуће да те после никада нису нападале ружне мисли?“ – питао га је у последње дане живота један од верних ученика.
– „Никада!“ – одговарао му је отац Антипа који је сачувао девственост и чистоту.
– „Такве мисли не могу напасти оца који воли дете, тим пре не могу напасти духовног оца. Једина жеља у односу на моја чеда духовна, био је њихов духовни успех и вечно спасење њихове душе“. Међу поштоваоцима оца Антипе било је и имућних људи. На његов предлог, радо су чинили прилоге за нужду манастира у Русији и на Светој Гори. Знајући праве потребе обитељи, отац Антипа уопште није одобравао њихову склоност ка сувишним, пребогатим грађевинама.
– „Много сам видео манастира – говорио је он, и свуда се граде и обнављају; али узрујавања око градње, то су дела сујетна, светска. Монаху је живот у цркви, а његов посао је правило!“
Ништа не траживши на земљи, сав свој ум усмеривши ка Богу, отац Антипа је с радошћу подносио све грдње, увреде и замерке. Дубоко смирење и стална спремност на самоосуду дали су му могућност да увек сачува непомућен дубоки душевни мир. Живео је у крајњем сиромаштву. Његова келија је била потпуно празна: у њој није било ни кревета, ни столице; уместо аналоја био је ту мали сточић, а уз њега још и дрвени жезал с пречком на који се, у борби против сна, ослањао када је изнемогавао за време бдења. На поду је лежала власеница на којој се предавао кратком сну. Сам живећи у таквом сиромаштву, отац Антипа се са пуном љубављу одазивао на сваку потребу братије. Заволевши свом душом Валаам, он је говорио: – „Ја имам само једну драгоценост, то је моја икона Богородице, и никоме је нећу дати; оставићу је Валаамском манастиру!“
Проводећи многе године у строгом подвигу, отац Антипа ни мало није нарушио своје здравље; и уопште имао је здрав, снажан организам. Лекарима и лековима никада није прибегавао. Прихватао је болест као из руке Господње и од Њега је очекивао и излечење. Судећи по његовом бодром изгледу, тешко је било претпоставити да ће се он тако брзо преселити у горња насеља. Током само једне године, снажан кашаљ га је потпуно измождио и сасушио, па га постепено привео мирној смрти.
И у години своје болести, Велику и Светлу недељу отац Антипа је провео у манастиру. На Велику суботу био је на божанској литургији. После је рекао свом најближем учеиику:
– „За време причешћа био сам у олтару и погледао сам кроз јужне двери у цркву: монаси су се већ причешћивали и лица неких од њих су сијала као сунце. А раније ништа слично нисам видео!“
У дубоку јесен исте те године стајао је једном отац Антипа у својој келији на молитви. Одједном се подигао шум: светогорска икона Мајке Божје се сама подигла с места; друге иконе које су тамо биле су пале. Икона је тихо кренула по ваздуху, прешла читава два метра и зауставила се на грудима оца Антипе. Старац се ужаснуо. С побожношћу примивши икону, поставио је на њено место. Сав у сузама умиљења он је ово јављање открио тек три дана пре своје смрти.
Болест оца Антипе се развијала брзо. По његовој жељи над њим је извршено јелеосвећење. Видно се гасио. Два дана пред смрт оца Антипе у манастирском храму се служила вечерња. Одједном је нешто снажно ударило о под. То је пао искушеник – старчић оборен нападом апоплексије. Када су јавили игуману, он је благословио да узму свету воду и њоме освеже болесника: мислили су да се онесвестио. Показало се међутим, да је он већ умро. Те ноћи особито се мучио и отац Антипа: пред јутро му је било лакше и он се обратио ученицима око себе са питањем:
– „Ко је то умро у манастиру?“ Будући да у скит из манастира још нико није дошао, ученици су одговорили:
– „Нико!“
– „Не, умро је“, настојао је отац Антипа. „Умро је старчић у цркви. Било му је тешко. Игуман је наредио да се да вода … није помогло … умро је!“
Ученици су га слушали не знајући шта да мисле. Тек око једанаест сати у скит је дошао духовник, и тада се објаснило да је отац Антипа, лежећи у скиту, на удаљености од три километра, говорио о догађајима као да се они дешавају пред његовим очима.
Последње ноћи отац Антипа је често подизао руке к небу и дозивао свог вољеног светогорског старца, духовника оца Леонтија:
– „Леонтије, Леонтије, где си Леонтије?“
– „Баћушка, с ким ти то говориш? Нема овде никога!“ – нагнувши се над старцем рекао је келејник. Старац га је напрегнуто погледао и лагано прстом куцнуо у главу.
Пред јутро, осећајући већ близину свог одласка, и желећи да се причести Светим Тајнама, отац Антипа је замолио да пожуре и обаве литургију. Удостојивши се да са пуним разумом прими Божанствене Тајне, отац Антипа се погрузио у лак дремеж. Прошла су два сата, његов најближи ученик је почео да чита акатист Мајци Божјој и у то време је тихо и заувек отишао отац Антипа, који је целог живота свакодневно изговарао похвалне химне Царици Небеској.
Умро је он у недељу, 10. јануара 1882. год. у шездесет шестој години старости.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.