АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ – ГРК
(умро 1869)
Сада испричајмо о чувеном подвижнику старцу Пајсију, који је на Светој Гори проживео осамдесет три године и упокојио се у Господу када му је било више од сто.
Како не жалити што изузетан живот старца није био примећен у своје време. Старац Пајсије је био феномен међу старцима, који су на Атосу проживели скоро век, јер га је памћење изузетно служило и могао је врло прецизно да говори о догађајима прошлих времена. Био је учен човек и упознат са историјским догађајима, а у некима је узео и учешћа за време четрдесетогодишњег живота у Лаври, где је био међу првим проестосима.
Где се отац Пајсије родио, ко су били његови родитељи и какво је име носио у миру – све то ми не знамо. Дошао је на Свету Гору 1785. године и ступио у Лавру. Овде су га одмах одредили за певницу и ускоро је био назначен за типикара. То послушање је обављао скоро четрдесет година, јер је имао изузетан глас и добро је познавао музичку нотацију.
Током година стекао је опште уважење и пажњу старешина. Дали су му велики стан и послугу, и пошто у идиоритмији свако себе издржава како може и уме, он је у односу на друге имао обилан сто, пио је боље вино, а воду уопште није ни користио! После тридесет пет година таквог живота наишао је грчки устанак (1821) и Турци су преплавили Свету Гору. Од старијих лица Лавре само је он са још мало братије остао да чува манастир. У почетку Турци су не једном мучили старца захтевајући новац, а он је све муке трпео без речи, истовремено не престајући да им служи. Његови главни помоћници су били старци Неофит (који се касније преселио у пећину преподобног Атанасија, где се прославио високим животом) и Гедеон, који су од њега примили пострижење у схиму пре него што су Турци дошли на Атон. Пошто је био благоглагољив и услужан, старац Пајсије је за кратко време стекао наклоност паше, и тако му је био по вољи да га је овај својом влашћу чувао за све време свог боравка на Светој Гори. Пре него што су турске војске заузеле Свету Гору, Абдул-Робут паша је имао намеру да посече све монахе које затекне, наводно због тога што су многи од монаха који су отишли са Свете Горе ступили у грчке одреде и учествовали у општем устанку. Али је следовала наредба султана Махмуда да монахе који су остали не убија, него да их само остави без ичега, чак без конопца да се опашу!
После одласка Турака када су се многи од братије вратили, старац Пајсије је помишљао да следује прцмеру и савету оца Гедеона и да се насели у пустињи, али је осећао страх и чак очајање мислећи да није у стању да поднесе лишавање у пустињи после четрдесетогодишњег раскошног живота у Лаври. Духовник је био Неофит Караманлис који је у то време живео у пећини иза скита Капсокаливије. Он му је не једном говорио да се удаљи у пустињу, а онда је једном одлучно рекао: – “Докле ти мислиш да проводиш такав живот? Ево већ четрдесет година како не пијеш воду, него само вино; тебе служе, тебе поштују, а где је твоје покајање! Сада треба других четрдесет година да пијеш воду и да се сам о свему стараш!”
Отац Пајсије је осетио такву жељу и одлучност да је из тих стопа оставио Лавру и од тог времена па до саме смрти, пуних четрдесет година није пио вина, није јео са уљем и уопште строго се подвизавао.
По изласку из Лавре он је пошао духовнику, а тај га је натерао да копа земљу, сеје пшеницу и обавља разне тешке послове, а да уједно држи строги пост.
Проживевши с духовником краће време, он је себи купио келију са већом окућницом у скиту Капсокаливија. Али велика келија је захтевала и велику бригу, што је неспојиво са животом у тиховању, и због тога ју је отац Пајсије оставио и купио малу у том истом скиту, у којој је живео више од двадесет година. После петнаест година примио је ученика кога је постригао са именом Јефтимије. Седамнаест година пре смрти оца Пајсија, Господ је послао на њега тешко искушење: једне ноћи, без икаквог видног узрока изгорела је његова колиба тако да је једва успео да искочи. После тог пожара он је са учеником остао без ичега. Не знајући шта да ради у таквом положају, старац је пошао духовнику у жељи да се смести код њега на заједнички живот. Међутим, видећи код њега велику сметњу тиховању, кроз петнаестак дана он је отишао на своје згариште. Помоливши се Господу он се посаветовао са учеником шта да чине. Мисли и једног и другог су биле управљене на пусту стару келију светог великомученика Георгија, за коју је скит одредио сасвим безначајан откуп. Старац је решио да је узме, али где да нађе новац? И тада се одлучио за подвиг који му до тада никада није падао на памет: упртио је торбу и пошао по целој гори да проси милостињу. Раније је он сам давао милостињу и располагао целим манастиром, а сада сам иде да проси као сиромах. Једва да је гдегде наишао на саучешће, тако да се вратио носећи само неколико пиастера, које је и уплатио скиту за келију. Осгалу суму је старац са учеником доплаћивао мало по мало, када и како је слао Господ.
Главна црта старца Пајсија је била свеобухватна љубав. Ова љубав се изражавала и речју и делом. Ако би се некад десило да примети да некоме нешто недостаје, на пример лук, одмах би трчао да га начупа у својој баштици која није могла да задовољи ни потребе њега самог са учеником. Осрбито је изражавао љубав према онима који су га вређали и мрзели. Дешавало се да пође на сабор стараца, по обичају скита, на коме је био дужан да учествује. Тамо је гледао да ништа не говори, особито ако су о неком питању оци спорили. Познати тамо старац Венијамин би почињао одмах, још на самом скупу, да виче на њега због такве ћутљивости, да га грди и напада. Старац би кротко одговарао: – “Опростите, Господа ради, ја сам увек сагласан са свим што вама Господ укаже да треба чинити” – и поново би заћутао. Чим би се вратио кући, он би замесио хлеб, испекао лепињу и носио још врућу оцу Венијамину, са љубављу говорио с њим, давао му лепињу не би ли тиме показао како се на њега ни мало не љути. Када би га неко вређао, старац се увек трудио да учини неко послужење томе који га је увредио. Он је често говорио: – “Љубав која се не показује и на делу, макар и најмање, није савршена!”
Старац је претрпео многа искушења од ђавола. Пред крај живота, када је већ ослепео, демон је стао пред њега и рекао: – “Ти све једнако: “Господе Исусе”! Нек ти Исус онда отвори очи! Видиш, Он теби не помаже, тако да Га ти узалуд дозиваш”. Старац се прекрстио и проклео демона, а овај је ишчезао. Тим поводом старац је говорио свом ученику крепећи га: – “Држи Исусову молитву, не попуштај, и не бој се непријатеља!”
Као што је већ било речено, пред долазак Турака на Свету Гору, отац Пајсије је постригао касније чувене старце Неофита и Гедеона. Неофит је, поживевши у пећини преподобног Атанасија, починуо у Господу 1860. године; а Гедеон, који се подвизавао у Капсокаливији, у келији Благовештенској, лежао је на одру већ две и по године. Он је желео да посети старца Пајсија, али због тешке болести која му није дозвољавала да устане из кревета, то није могао да испуни. Тада је послао свог ученика Дамјана који је у његово име рекао оцу Пајсију: – “Послао ме старац да ти кажем оче овакве речи: “пошто сам не могу да дођем, шаљем ученика да с моје стране учини метаније и каже – пошто си ти мој старац, онда сачувајмо ред, иди ка Господу најпре ти, и тамо припреми место за мене!”” Када је старац Пајсије чуо ове речи, обрадовао се духом и рекао: -“Благодарим оца Гедеона за ову вест. Он је био узрок мог одласка у пустињу, и ја овде завршавам своје дане!” Говорећи ове речи старац се заплакао. Поћутавши мало додао је: – “Реци оцу Гедеону да је наш крај близу. Нека се мало стрпи, ускоро ћемо се видети!”
На празник светог великомученика Артемија, 20. октобра, старац Пајсије је изашао из келије и сео да би се огрејао на сунцу. Дан је био јасан и топао али је старац осетио да је назебао; вративши се у келију легао је на кревет и покрио се, али никако није могао да се згреје. После тога није устајао десет дана. За то време ништа није јео, припремајући се за прелазак у други живот, а свој дух је хранио свакодневним причешћем Светим Тајнама. Последњег дана, његов ученик, видећи како се старац топи, предложио му је да над њим обаве јелеосвећење. Старац се сложио рекавши: – “Како год можете, сада ми помозите!” Целе те ноћи ученик Јефтимије је преседео уз старчев одар питајући га шта да чини после његовог одласка. Старац је одговорио: – “Чедо моје, ако хоћеш да се спасеш онда се не секирај о свом животу. Исповедај се и причешћуј често; имај љубав према свима; оне који те не подносе заволи свим срцем, чим год можеш послужи им; нека те увек руководе страх Божји и мисао на смрт. Кад год се зарумени јутро размишљај – да ли ћу дочекати вече?, а увече – да ли ћу видети јутро? Радећи тако имаћеш истинско покајање, а о телесним потребама и о хлебу не старај се; ради мало рукодеље и буди њиме задовољан. Господ ће се старати за тебе, само не тражи изобиље и сувишак, него буди задовољан малим. Такође, не оптерећуј своје мисли келејним пословима: то треба да се уради, ово да се заврши и слично, јер због такве бриге нећеш имати душевни мир и истинско покајање. Држи непрестану молитву Исусову, пажњу и не бој се да се често причешћујеш Светим Тајнама!”
Још пре зоре дошао је духовник, Молдављанин, отац Доситеј, и јеромонах који је с њим служио. Причестили су старца и почели да обављају јелеосвећење. До половине је старац слободно владао рукама, могао је сам да их пружа и обрће ради помазања; али после трећег Јеванђеља је ослабио. Снага старчева се гасила све више и више, и с последњом молитвом, као да је заспао, старац је починуо.
(Из белешки оца Пантелејмона): Ученик оца Пајсија, Јефтимије, живео је са њим двадесет пет година. Приликом разговора о свом старцу сетио се случаја који је сведочио о степену у коме је старац усвојио умносрдачну молитву. Јефтимије је био врло прост човек, па је то својство, заједно са послушањем старцу, послужило као нека врста оруђа за стицање велике благодати Божје која је у њему деловала као у савршенима, у потпуности му узносећи ум к Богу. Једном је старац Пајсије разговарао са једним монахом о Исусовој молитви, о томе да она код савршенијих замењује све остале молитве. Јефтимије је седео недалеко и, чувши то, почео у себи да размишља: – “Зар оно правило које читамо, разне молитве и тропаре Господу, Царици Небеској и светима нису молитва? Није ваљда да такве молитве не стижу до Господа?”, и он је посумњао и није поверовао у оно што је старац рекао монаху. У том тренутку обузело га је чудно осећање, као да је престао да дише, и постао на неки начин затворен у самог себе; његова глава је постала лака тако да је није осећао и његова душа је била обасјана неисказивом светлошћу; ум је био уздигнут ни сам не знајући како ни куда, и пред њим су се откриле чудесне тајне. Јефтимије је запао у духовно усхићење какво се дешава код оних који се баве умном молитвом, за које време опседнутост ума и свести духовним предметом бива тако силна да све што је спољашње не осећамо. И како су се уз то још откривале и велике тајне, он је осетио велики страх али је одмах радост обузела његову душу која је као поскакујући говорила овакве речи: – “Велик си Господе и дивна су дела Твоја и ни једна реч није довољно велика да опева Твоја чудеса!” Тело је у то време било као без тежине, слободно, и Јефтимију се учинило да се његова душа одваја од тела, па је он почео да моли Господа да не узме сада његову душу јер још није спремна, а он ће о томе проповедати свим људима. Тада је чуо глас: – “Устани и гледај шта се дешава!” – “Ја сам, говорио је Јефтимије, устао и уопште нисам осећао тежину тела. Тада је светлост, која је била у мени рекла: – “Јефтимије, верујеш ли сада то што говори старац, или још увек живиш у пређашњој невери? Ако не поверујеш у потпуности, ја ћу одавде отићи!” Тада сам ја ускликнуо: – “Верујем, Господе, али се молим, не узми сада моју душу, јер нисам спреман а ја ћу исповедати Име Твоје пред свим људима!” Тада сам у себи чуо глас: – “Ето о чему су они говорили, ето каква је њихова молитва; зато веруј ономе што су говорили!””
Када је дошао себи, деловање светлости се продужавало и његово срце је скакало од радости, а старац Пајсије је у то време још увек разговарао са монахом. Дошавши себи, Јефтимије је схватио да су његове очи биле као укочене; за време озарења душе светлошћу, оне су биле отворене и остале су усмерене у ону страну куда је гледао пре почетка виђења. Дуго је трљао очи и подизао трепавице али оне се нису померале: тако је прошло много времена и он је већ почео да очајава да неће моћи да их доведе у пређашње стање, па је завапио к Царици Небеској за помоћ. А онда су се капци покренули.
Док смо тако с оцем Јефтимијем разговарали о љубави старца Пајсија према непријатељима, неко је приметио да је тешко волети непријатеље од свег срца када видимо њихова намерна злодела. Јефтимије је следујући за својим старцем, рекао: – “Кад не би било тешко, не би било ни награде. Спаситељ је рекао: – Онај који ме љуби, заповести моје држи. А Његова заповест и јесте да љубимо ближњег, па и непријатеље своје, и тада постајемо чеда Божја, као што Сам Господ говори у Свом Јеванђељу. Зато што је врлина напор, Господ је и рекао: – Много је званих а мало изабраних. Рекао је да ће мало бити оних који ће се подвизавати испуњавајући Божје заповести”…
Три месеца пре смрти старца Пајсија један руски монах и његов рођени брат су били код старца и дуго са њим разговарали. Предмет разговора је био често причешћивање Светим Тајнама Христовим. Најпре је старац питао мирјанина колико пута се он причешћује. А када је овај рекао – једном годишње, старац га је умилно поучио да се треба причешћивати сваки месец или у најмању руку за време сваког од постова. Мирјанин је рекао да због свакодневних послова он то не би могао да испуни. Старац се није сложио и рекао је: – “Ако неко зажели, макар у њега послова било и сто пута више, макар управљао и целом земљом, наћи ће време као што налази и за земаљске послове”. Затим је говорио о неопходности честог причешћивања, јер се преко ове Тајне ми ближе сједињујемо с Господом и бивамо један дух с Њим, а без сједињења с Господом у овом животу, како ћемо се с Њим сјединити у будућем? Мирјанин се поново успротивио говорећи: – “како се можемо тако често припремати за ову Тајну, када смо везани свакодневним пословима?” На то је старац говорио о суштини покајања, да се оно не састоји само у усменом исповедању духовнику, него је неопходно имати покајничка осећања, и у свако време чувати своју савест, чувати у односу према Богу, према ближњем и чак према стварима. – “Ако будеш чувао своју савест и слушао оно што ти она говори, онда ће твоја исповест пред Богом и духовником бити свакодневна, истинита и пуна; тада ћеш без колебања моћи да се причешћујеш Светим Тајнама често. А ако не будеш пазио на своју савест и ако је не будеш слушао при свему што чиниш, каква ће бити твоја исповест и покајање?”
Навели су разговор и на молитву, и старац је говорио да најпре треба испунити све јеванђелске заповести блаженства: духовно сиромаштво, плач, милосрђе и остало – и тек онда је могућа истинска молитва. Она је могућа само ако волимо молитвено делање и ако се стално вежбамо у њему; али је у сваком случају потребно стрпљење, јер против молитвене навике устаје ђаво и напада разним искушењима, па ако човек нема стрпљења и олењи се, молитвено расположење пропада и дуго се не може вратити.
Много и усрдно се потрудивши на спасењу своје душе, старац Пајсије се мирно представио Господу 29. октобра 1869. године када му је било више од сто година, од којих је осамдесет три проживео на Светој Гори.
